Simo Matavulj – pisac bez traga u rodnom gradu

U Šibeniku, gradu u kome je rođen jedan od najznačajnijih srpskih književnika s kraja XIX i početka XX veka, danas gotovo da nema ničega što bi podsećalo na Simu Matavulja. Vreme, ratna dešavanja, političke promene i zaborav učinili su da se tragovi njegovog postojanja u rodnom gradu namenski i trajno izgube. Njegova rodna kuća u šibenskoj četvrti Varoš, nekada poznatoj po težacima i radničkoj klasi, danas je u ruševnom stanju. Iako je postojala inicijativa mitropolita dalmatinskog Nikodima da Mitropolija dalmatinska otkupi kuću i sačuva je kao kulturno sećanje na velikog pisca, ta ponuda nije prihvaćena. Kuća je na kraju ipak prodata drugom, privatnom vlasniku. Na kući je nekada stajala kamena ploča koja je svedočila o Matavuljevom rođenju. Danas je i ona nestala, kao i sećanje koje je trebalo da sačuva.

Sličnu sudbinu doživela je i bista Sime Matavulja, rad šibenskog vajara Grge Antunca, koja je nekada stajala ispred Osnovne škole „Simo Matavulj“ u Šibeniku. Početkom devedesetih godina prošlog veka, u atmosferi nacionalnih tenzija i političkih promena, bista je preko noći uklonjena. Istovremeno je i škola koja je nosila njegovo ime preimenovana u Osnovnu školu „Faust Vrančić“. Decenijama se nije znalo gde je bista misteriozno nestala. Tek početkom 2024. godine ispostavilo se da je sačuvana. Pojavila se u Muzeju grada Šibenika tokom izložbe radova vajara Grge Antunca, održane u decembru 2023. godine. Na kraju je utvrđeno da se bista sve vreme nalazila u samoj školi ispred koje je nekada stajala. Ipak, u javnom prostoru grada više nema spomenika, ploče ili ustanove koja bi nosila ime pisca koji je Šibeniku dao trajno mesto u književnosti.

Detinjstvo i obrazovanje

Simo Matavulj rođen je u Šibeniku 12. septembra 1852. godine, u staroj srpskoj trgovačkoj porodici. Bio je jedno od petoro dece šibenskog trgovca Stevana Matavulja i Simeune Matavulj, rođene Triva. Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u rodnom gradu, učeći na italijanskom i srpskom jeziku. Sam Šibenik kasnije je opisivao kao mesto koje je imalo „mnogo čega suvišnog i nesavremenog“, ali i mnogo toga „što godi pesničkoj ćudi“. Posle očeve smrti odlazi kod svog strica Serafima, tadašnjeg igumana manastira Krupe, gde je četiri godine proveo pripremajući se za monaški život. Ipak, vremenom gubi volju za kaluđerstvom i napušta manastir. Odlazi u Zadar gde 1871. godine završava učiteljsku školu.

Učitelj, dobrovoljac i putnik kroz južne krajeve

Po završetku školovanja Matavulj počinje da radi kao učitelj u selima severne Dalmacije, u Đevrskama i Islamu Grčkom. U tom periodu druži se sa uglednim Ilijom Jankovićem, dedom kasnijeg književnika Vladana Desnice. Svoje prve književne radove objavljuje u zadarskom „Narodnom listu“. Godine 1874. odlazi u Herceg Novi gde postaje učitelj italijanskog jezika u Pomorskoj školi. Tu ostaje sedam godina. U vreme Nevesinjskog ustanka 1875. godine bio je dobrovoljac u četi Miće Ljubibratića, a potom i dobrovoljac - bolničar u ruskoj bolnici u Nikšiću. Zbog učešća u drugom Bokeljskom ustanku austrijske vlasti ga proteruju na Cetinje. U Crnoj Gori nastavlja rad kao gimnazijski nastavnik, urednik službenih novina i nadzornik osnovnih škola. Od 1883. do 1888. godine bio je učitelj crnogorskom prestolonasledniku Danilu.

Književni rad i stvaralačko sazrevanje

Matavulj u novinama na Cetinju 1885. godine počinje u nastavcima da objavljuje svoj roman „Uskok“. U Srbiju prelazi 1887. godine. Najpre živi u Zaječaru, a zatim u Beogradu gde radi kao gimnazijski nastavnik i činovnik presbiroa. Još jednom se vraća u Crnu Goru kako bi bio učitelj kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo ponovo nastanjuje u Srbiji. Godine 1899. trajno se seli u Beograd gde postaje nastavnik niže gimnazije. Svi krajevi u kojima je živeo, Dalmacija, Crna Gora i Beograd,  našli su svoje mesto u njegovom književnom delu. Napisao je oko stotinu pripovedaka i novela, dva romana, nekoliko memoarskih i putopisnih spisa, dve drame, veliki broj književnih ogleda i brojne prevode sa francuskog i italijanskog jezika. Među njegovim prevodima nalaze se dela Gi de Mopasana, Emila Zole, Molijera i Ežena Vogijea. Iako je kao pripovedač počeo relativno kasno, gotovo u tridesetoj godini života, ostavio je izuzetno obimno i značajno delo.

Pripovedač narodnog jezika

U početnoj fazi Matavuljevog stvaralaštva snažan je uticaj folklora. Matavulj je bio izvanredan usmeni pripovedač. Svojim duhovitim, često šaljivim i ponekad pomalo pikantnim pričama umeo je da zabavlja društvo. U svojim uspomenama često je govorio da mu je majka, „razborita i živa žena“, podarila volju za pripovedanjem i „fabulovanjem“. Živeći dugo u krajevima gde se sačuvao izvorni narodni jezik, stekao je, kako je sam govorio, „neobično poznavanje narodne frazeologije i obilje sinonima“. Kritičnost prema sopstvenom radu i izrazita samodisciplina izdvajale su ga među piscima njegovog vremena. Stalno je preispitivao svoje tekstove, vraćao im se i prerađivao ih. Nedostatke svog uskog školovanja nadoknadio je ličnim usavršavanjem. Roman „Uskok“ postoji u tri verzije, dok je roman „Bakonja fra Brne“ objavljen u dve.

„Pilipenda“ i dalmatinske priče

Među najznačajnijim delima njegovog opusa izdvajaju se četiri dalmatinske pripovetke: „Povareta“, „Pilipenda“, „Oškopac i Bila“ i „Našljedstvo“. Posebno mesto zauzima pripovetka „Pilipenda“, jedno od najpoznatijih Matavuljevih dela. Ona govori o siromašnom srpskom pravoslavnom seljaku Pilipu Baklini iz sela Kričke u Petrovom polju. Radnja je smeštena u vreme kada je u tom kraju počelo unijaćenje Srba. Zima je teška, letina je bila slaba i glad je zavladala selom. Vlast deli žito: katolici ga dobijaju na poček, dok pravoslavci mogu da ga dobiju samo ako pređu u unijatsku veru. Pilipenda odbija da se odrekne svoje vere, iako živi u velikoj bedi sa ženom Jelom, starim magarcem Kurijelom i nekoliko kokošaka. Na nagovore da pređe u uniju odgovara čuvenim rečima: „Ja se uzdam u moga srpskoga Rista! Ako će mi pomoći - hvala mu, ako neće- i onda mu hvala.“ Ova pripovetka postala je snažan simbol istrajnosti i duhovnog dostojanstva običnog čoveka.

Pilipenda, po Matavuljevoj pripovetki

Ugled u svom vremenu

Matavulj je u svoje vreme bio jedan od najobrazovanijih srpskih pisaca. Dobro je poznavao evropsku književnost, istoriju i filozofiju, a na njegovo stvaralaštvo posebno su uticali francuski i italijanski realisti, naročito Mopasan. Početkom XX veka zaposlio se u Ministarstvu spoljnih poslova Kraljevine Srbije. Bio je predsednik Udruženja književnika, a 1904. godine izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Preminuo je u Beogradu 20. februara 1908. godine.

Kako je Šibenik nekada žalio svog pisca

Povodom godišnjice njegove smrti, predsednik Srpskog narodnog veća Boris Milošević u svojoj objavi podsetio je kako je Simo Matavulj nekada bio doživljavan u rodnom gradu. Milošević u tom osvrtu podseća da je Matavulj bio čovek koji je živeo između različitih kulturnih i političkih prostora - Dalmatinac i Šibenčanin, pisac srpskog jezika koji je bio podjednako priznat i u srpskoj i u hrvatskoj književnosti. Podseća i da je Matavulj bio deo evropskog kulturnog kruga svog vremena, da je poznavao vodeće evropske pisce i da je prijateljevao sa Lazom Kostićem. U objavi Milošević ističe da je dovoljno zaviriti u šibenske novine iz 1908. godine kako bi se videlo koliko je njegova smrt tada pogodila grad. Ti tekstovi nisu bili puko novinarsko izveštavanje, već iskren izraz žalosti.

List „Kremenjak“, glasnik Hrvatske pučke napredne stranke za Krajinu, objavio je reči koje zvuče kao lament: „Kuda si mi odletio, moj sokole, od divnoga jata tvoga!“ Novinari su beležili da „svaki pravi Šibenčanin“ tuguje za Simom, za prijateljem, domorocem i sugrađaninom. I list „Hrvatska riječ“, prve šibenske novine i glasilo pravaša, pisao je da „hrvatska i srpska književnost gube u njemu marnog, plodnog i savesnog radnika, a Šibenik jednog od svojih sinova kojim se pred svetom ponosio“. Milošević u svojoj objavi podseća i da su tada šibenska društva, uključujući Sokol i Hrvatsku čitaonicu, spustila zastave na pola koplja. To je bio znak da je grad izgubio čoveka kojim se iskreno ponosio.

Pisac koji je Šibeniku podario besmrtnost

Simo Matavulj bio je čovek svog vremena i svog prostora - Dalmatinac, Šibenčanin, evropski obrazovan intelektualac i jedan od najznačajnijih srpskih realista. Pisao je o životu ljudi iz krajeva u kojima je živeo, o dalmatinskim selima, primorskim gradovima, crnogorskim planinama i beogradskim ulicama.

Matavulj je u svojim pripovetkama i romanima ostavio verno svedočanstvo o životu dalmatinskih Srba, o njihovom svakodnevnom trudu, siromaštvu, dostojanstvu, veri i istrajnosti. Njegove priče nisu samo književna dela; one su i dokument jednog vremena i jednog prostora. U njima su sačuvani govor, navike, odnosi među ljudima i duh sredine u kojoj su ti ljudi živeli. Zato njegovo delo ima vrednost koja prevazilazi okvire jednog grada ili jedne države. Sećanje na Simu Matavulja pripada čitavom srpskom kulturnom prostoru, gde god njegovi čitaoci živeli. Ono ne zavisi, i ne treba da zavisi, od toga da li u rodnom gradu postoji ploča, spomenik ili škola koja nosi njegovo ime. Njegove pripovetke ostaju kao trajan zapis o životu ljudi i krajeva koje je opisivao. Upravo u tome leži njihova posebna vrednost, u sposobnosti da jedno vreme i jedan svet sačuvaju od zaborava. Matavuljeve stranice podsećaju da se identitet jednog naroda ne gradi samo velikim istorijskim događajima, već i pričama o običnim ljudima, njihovom radu, borbama i nadama. Zato njegovo delo nije samo deo književne istorije, već i deo kulturnog pamćenja. I upravo zato godišnjica njegove smrti ostaje prilika da se iznova podsetimo pisca koji je svom narodu i književnosti ostavio trajan trag.