Sve dok je u Strmici „Sijela“ trajaće ojkan i krajiška prela

U Strmici nadomak Knina održana je tradicionalna manifestacija “Sijelo tromeđe”. Ovogodišnje, jubilarno, 25. „Sijelo“ ponovo je okupilo par stotina Srba raseljenih po svetu, ljubitelja izvorne ojkačke pesme i čuvara narodnih običaja.

Sijelo Tromeđe 2019. naslovna

Sabor narodnog stvaralaštva Srba na tromeđi Bosne, Like i Dalmacije 25. „Sijelo Tromeđe“ održano je u porti dva pravoslavna hrama posvećena Rođenju Presvete Bogorodice i Svetom Jovanu Preteči u selu Strmica. U dva dana održavanja „Sijela“ Strmica je bila centralno mesto okupljanja čuvara tradicije, ljubitelja i poštovalaca krajiške izvorne pesme, običaja i nošnji jednog naroda, kojima se diče i koje čuvaju od zaborava.

Ovogodišnje „Sijelo Tromeđe“ zvanično je otvorio kninski gradonačelnik Marko Jelić poručivši da su igra i pesma oduvek u ovom kraju bili i ostali simbol kulturnog bogatstva i raznolikosti, istovremeno podsećajući na lik i delo pokojnog Rade Matijaša, idejnog tvorca ovog krajiškog saborovanja.

Organizatori su se potrudili da i ovaj put posetiocima prirede bogat program, sa nastupima više od dvadeset pevačkih grupa izvorne muzike, folklornim društvima, vokalnim solistima i nizom aktivnosti kojima su uveličali ovu, za Srbe u Dalmaciji, najznačajniju manifestaciju.

– Od obnoviteljskog „Sijela“ u Strmici došli smo do jubilarnog. Sakupili smo veliki broj izvođača, prvenstveno ojkača, iz svih krajeva počevši od Hrvatske, Bosne, Srbije do Slovenije. Sa nama su grupe iz Korenice, Gračaca, Strmice, Splita, Drvara, po prvi put iz Grahova i Jelićke u RS, Bačkog Jarka, Kranja, Zagreba, Beograda, Kistanja, Polače, Nevesinja…Ono što je bio motiv osnivanja ovakve jedne manifestacije nastojimo održati i danas a to je, pre svega, očuvanje folklora i tradicije. Vremenom se „Sijelo“ iskristalisalo u folklornu manifestaciju koja promoviše ojkačku pesmu kao poseban izraz emocija naroda ovog kraja. Prvobitne pošalice ispevavane kroz deseterac, kasnije su zamenile tužnije i izbegličke priče, a mi se nadamo da je danas, konačno, opet došlo vreme da se vratimo tim veselijim, lepšim pesmama koje su oslikavale nekadašnji život i običaje naših predaka – kaže Igor Matijaš, jedan od organizatora „Sijela“ na tromeđi i naslednik njegovog osnivača, Rade Matijaša.

Vremenom je „Sijelo“ postalo jedna međa, jedna vertikala oko koje se okupljaju sva kulturna zbivanja naroda sa sve tri strane granice. Ne samo Strmičani, već i brojni poštovaoci ovog izvornog načina pevanja, već odavno svoje godišnje odmore organizuju prema datumu okupljanja u Strmici, a to je samo jedan od pokazatelja njegovog značaja, smatraju organizatori.

– Svi mi koji više ne živimo u Strmici srcem smo vezani za svoj kraj, svoj narod, svoje običaje, zato nam je ova manifestacija izrazito važna. Čim se okonča jedno, počinjemo pripreme za naredno okupljanje. Godinu dana je pred nama, fizički smo svi raštrkani na sve strane sveta, ali je izazov veliki jer se u samo dva dana ovde akumuliraju baterije, toliko je pozitivne energije, radosti zbog susreta i druženja da se svaki napor uvek više nego isplati – dodaje Matijaš.

U čast osnivača „Sijela tromeđe“, čoveka koji je, u neku ruku, živeo za ove dane i ovu manifestaciju, čoveka koji je posle rata ponovo obnovio „Sijelo“ u Strmici, Rade Matijaša, ove godine po prvi put je dodeljena povelja koja nosi njegovo ime, a kao veliko priznanje za promociju i očuvanje tradicije srpskog naroda na tromeđi dodeljena je stalnom, ali i najstarijem, učesniku „Sijela“ diplaru Obradu Miliću.

Obrad-Milic
Obrad Milić

– Obrad Milić je čovek koji je tradiciju diplanja proneo po celom regionu ali i šire. Svake godine on je naš redovni učesnik i neko koga na „Sijelo“ ne trebamo zvati. Iako je uveliko zagazio u osmu deceniju života, nije mu teško da prevali put iz Žegara, obuče svoju narodnu nošnju, zadene za pojas svoje diple i svirale i celo veče provede družeći se i pevajući sa okupljenim tromeđašima. To je izraz ljubavi i poštovanja prema svemu što se trudimo sačuvati, zato nam je čast da baš Obre dobije tu prvu povelju – zaključuje Matijaš.

Na Sijelu kao kod kuće

Sijelo se, slažu se i organizatori i posetioci, teško može zamisliti bez redovnih gostiju iz Srbije, istaknutih čuvara tradicije Svetlane Spajić i Milana Vašalića. Iako često imaju priliku da svoju ljubav prema običajima i stvaralaštvu naroda kojem pripadaju prezentuju širom sveta, ni jedno ni drugo Strmicu ne propuštaju. Tu su, uvek ističu, i srcem i dušom, ponosni na to kada ih nazovu Tromeđašima.

– Ja sam sada kod kuće jer se ovde više ne osećam kao gost, a ako sam gost onda sam kao rođeni brat. Ove godine sam i prenoćio u Strmici, baš tamo gde osećam da pripadam. Došao sam po svoje baterije, po svoju ljubav, po svoju energiju koja me nosi dalje. Vukući pretežak kofer ka Strmici, učinio mi se laganim, jer ovo je posebno mesto, posebna manifestacija, ali i poseban jubilej jer je energija, koju ovi ljudi međusobno razmenjuju, zaista posebna. Dolazak ovde je obavezujući. Znate, lako je svirati diple u Barseloni ili Madridu, bilo gde u svetu, ali doći tamo gde su one nikle i izrasle, i podeliti to sa osećanjima ljudi koji su uz njih odrastali, e to onda inspiriše ali i uliva osećaj odgovornosti. Meni je Strmica ljubav i obaveza i svaki put kad dolazim to je dolazak ispunjen radošću i nadom, a odlazim uvek bogatiji nego što sam došao – iskreno će Vašalić.

Milan Vašalić Sijelo Tromeđe
Milan Vašalić

Poneo je, za ovu priliku, Vašalić sa sobom tamburicu, diple i mešine koje sam pravi ali je u Strmici, posle mnogo godina, sreo i dobrog prijatelja pa nije odoleo prilici i da zajedno zapevaju. Milan je, kaže, od svog dede naučio pesmu, a prijatelj mu od svog, pa su smatrali da nema boljeg mesta od Strmice da grla udruže i zajedno je zapevaju. Iako ni sam ne zna koliko je puta u Strmici nastupio, koliko zemalja širom sveta obišao, pred koliko ljudi ponosno zasvirao, izlaskom na binu, priznao je, opet su mu kolena zaklecala a grlo, poneto emocijama, samo zadrhtalo.

Sve više ljudi se okreće izvornom stvaralaštvu

Baš kao ni njemu, ni gostima iz Slovenije dolazak u Strmicu nije bio po prvi put. Muška pevačka grupa srpskog prosvetnog i kulturnog društva Sveti Sava iz Kranja, ponovo se sastala sa već starim znalcima, učesnicima „Sijela“. Znači im to, kažu, puno, jer se vide i okupe, zaigraju i zapevaju, ali i nazdrave vinom iz bukare i jedni drugima upute najlepše zdravice.

Sv-Sava-Kranj Sijelo Tromeđe
Sveti Sava Kranj

– Naše društvo je najstarije srpsko društvo u Sloveniji i uvek smo pevali ali se izvornom ojkačkom pesmom bavimo jedanaest godina. Taj način pevanja je deo tradicije naših predaka, tu nema instrumenata, nema nameštanja i štimanja glasova već samo čist glas koji ti da Bog. Onaj ko zna da ceni, prepoznaće i ovaj način pevanja i ovakve manifestacije. Mi smo obišli celu Evropu, nastupali u mnogo država, i moram reći da primećujem da se veliki broj ljudi opet okreće onom izvornom, da to ljudi vole i slušaju, iako im se danas nudi toliko toga različitog, modernog. Nama je i radost i čast što smo ponovo ovde i rekli smo da ćemo dolaziti svake godine, sve dok je Strmice i Knina, dok je nas koji volimo ovaj narod i ovaj kra – kaže Mladen Vranješ iz Kranja.

Ponosni na svoje ojkalice

A kad toliko znači gostima, kako onda ne bi značilo onima koji su ponikli baš u krajevima iz kojih je ojkanje korene davno pustilo. Željko Kesić godinama je bio izvođač i član muške pevačke grupe „Golubić“. Zbog poznatih okolnosti, situacije da u selu više nema puno ljudi koji mogu zapevati, nedavno se priključio KUD-u Bukovica iz Kistanja. Pesma i pevanje su mu, kaže, falili, baš kao kad ti neko uzme nešto što svojim osećaš. Zato se i pridružio prijateljima iz drugog mesta.

– Sada nastupamo pod imenom Kapi Zavičaja iz Bukovice i ima nas oko desetak ojkača. Dužni smo da svojoj deci ostavimo trag o nekadašnjem životu, pesmi i običajima, a ne samo kuće, puste njive i stare vinograde. Ljubav prema ovakvom pevanju potiče od najranijeg detinjstva. Trideset godina, pre rata, bio sam član KUD-a Golubić sa kojim sam obišao pola sveta. Ne mogu svoj život, ni u ovim godinama, zamisliti bez dobre, stare, izvorne pesme koja se, u ona dobra vremena, pevala u svakoj prilici. Drago mi je da sam tu ljubav preneo na svoju ćerku, sina, pa i svoje unuke koje su večeras u Strmicu došle u narodnim nošnjama. Lika ima ojkan, Slavonci bećarac, Dalmacija pri moru klape, a mi imamo naše ojkalice sa kojima se ponosimo. Naši preci bi, u svoje vreme, okupivši se na svadbi ili slavi rekli:“’oćemo li jednu na ćirilici“, e to je ta naša ojkalica – kaže Kesić.

Kapi-zavičaja-Kistanje Sijelo Tromeđe
„Kapi zavičaja“ Kistanje

Da je Strmica slika onoga što je narod nekada svakodnevno živeo, pokazali su stihovi koji su se na bini smenjivali, bogatstvo i raskoš narodnih nošnji, zvuci drvenih bukara iz kojih se vinom nazdravljalo, tkane torbe i pregače, vunene čarape i opanci, svirale i diple koje se sve ređe viđaju. Dok su se jedni na bini raspevavali, drugi pored bine raspevavali, treći pozdravljali sa rodbinom i prijateljima koje, eto, silom prilika od godine do godine viđaju, oni najveseliji, poneti emocijama i kojom čašicom viška, pevali svoje ne obazirući se na druge do sitnih sati kada je uveliko bilo vreme da se pozdravljaju.

Sveži zrak sa Tromeđe dodatno je razgalio grla, pa se nikom nije odlazilo. Odzvanjala je strmička porta izvornom krajiškom pesmom, orila se na sve strane himna tromeđe:“ Volim Bosnu, u srcu mi Lika, Dalmacijo ljubavi velika“ kako na početku, tako i u sitne sate. Držaće ih ovo, kažu, do naredne godine i sledećeg „Sijela“, na kojem će opet zapevati, obećavši :“Gde ove godine, tu i dogodine“.

Jubilarno „Sijelo tromeđe“ i ove je godine organizovano od strane Kulturno-umetničkog udruženja Strmica iz Strmice, Odbora Strmičana u Švajcarskoj i Zavičajnog udruženja Strmička parohija iz Beograda.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

1 KOMENTAR

Komentariši