„Haglovi“ – žarište trilera Jelene Živić

U izdanju osječke Morane krajem septembra 2025. godine objavljen je roman „Haglovi“ autorke Jelene Živić, a nedavno je ovaj atmosferičan roman nagrađen Artefaktom za najbolje delo spekulativne fikcije. Pre nego što je objavila svoj prvenac, Jelena je više od deset godina provela u svetu književnosti kao lektor i prevodilac. Po struci je magistar anglistike i kroatistike, a prevodila je brojne svetske bestselere, uglavnom trilere što joj je dalo vrhunski osećaj za ritam i napetost u tom žanru. Hrvatskoj književnosti predstavila se upravo spomenutim žanrom. „Haglovi“ sadrže miks elemenata psihološkog trilera, intimne drame i spekulativne fikcije i od početka do kraja prati mladu junakinju Dinu i mesto smešteno u maglovitoj i gustoj šumi istočne Slavonije, tačnije uz obalu Dunava kraj Vučedola. Tokom razgovora sa autorkom, saznali smo zbog čega su je „Haglovi“ kao mesto inspirisali da napiše istoimeni roman.

Koja ideja tačno vas je vodila ka Haglovima i zbog čega su za Vas oni posebni?

Pisanje je nešto što je oduvek deo mog privatnog i profesionalnog života, pa je bilo samo pitanje vremena kada ću napisati roman. Inspiraciju sam pronašla na sopstvenoj vikendici u blizini Haglova, na poznatoj migrantskoj i švercerskoj trasi koja je potpuno odmaknuta od civilizacije. Gustoća šume i opasnosti koje u njoj vrebaju poslužili su kao inspiracija jednog ranog prolećnog dana dok sam presađivala paradajz. Haglovi, iako nisu autofikcija, imaju toliko toga mojeg u sebi da će mi verovatno ostati najdraži komad koji sam napisala, iako planiram još mnogo romana u budućnosti.

O kojem se tačno književnom žanru radi i kako ste doživeli trenutak kada ste saznali da je vaš prvi roman nagrađen?

Iako ih je teško svrstati u određeni žanr, i rekla bih da su fuzija različitih žanrova, a nijednog posebno, odlučili smo se odrediti ga kao psihološki triler. Publika obično voli znati šta čita, a i marketinški ih je bilo logično svrstati u jedan žanr. Osim elemenata psihološkog trilera, tu je i primesa magijskog realizma, pa otud i književna nagrada Artefakt. Kada sam saznala za istu, osetila sam nevericu pomešanu s ogromnom zahvalnosti i uzbuđenjem.

Odakle je krenula priča o glavnoj junakinji Dini? Šta je vam je bilo prvo na umu – njen lik, atmosfera ili sam prostor u kojem se radnja odvija?

Kao što sam već spomenula, sama ideja za roman rodila se na tremu moje vikendice kad sam presađivala paradajz. Kao žena slabije građe, zapitala sam se šta bi se desilo kada bi neki muškarac prošao pokraj vikendice. Ta izolacija, telesna neravnopravnost i paranoja koja se zna javiti u tako zabačenim lokacijama, izrodili su lik Dine – mlade žene koja se bori sa sopstvenim demonima, posebno s alkoholizmom i depresijom od koje boluje. Kada pomislim na Haglove, uvek mi prvo na pamet padne atmosfera, mislim da sam u tome najjača i to čitaoci najčešće izdvajaju kao nešto po čemu se roman posebno ističe. Prostor prirode oko Vukovara, posebno uz Dunav, savršena su kulisa za jedan mračan tekst i ja sam to iskoristila prilikom pisanja.

Vukovar je u romanu prisutan kroz prostor i atmosferu. Zašto baš Vukovar?

Vukovar je moje mesto odlazaka i dolazaka, grad u kojem sam rođena, odrasla, selila se na razne strane i uvek se vraćala. Nisam od velikih gradova iako puno putujem, a Vukovar je na idealnoj trasi za razne putešestvije. Volim skučene prostore u kojima se svi poznaju, to mi je ugodno i poznato, a opet grad poput Vukovara pruža dovoljno slobode i privatnosti. U njemu je moja porodica, prijatelji, bašta, ade, Adica i sve ostalo što ga čini posebnim, a naročito priroda koja je moj prostor utehe i uživanja. Isprobala sam velike betonske džungle i uvek radije biram manja mesta.

Jedna od centralnih priča jeste nestajanje dana iz sećanja. Šta Vas je privuklo ideji da sećanje, nešto što doživljavamo kao dokaz sopstvenog identiteta, postane nepouzdano?

Bila mi je zanimljiva ideja poigravanja sa sećanjem, jer roman je pisan u prvom licu. To je idealno jer nepouzdani pripovedač može vam lagati, obmanjivati vas, nešto prećutati ili nadodati. Sećanja su sama po sebi varljiva, moje možda nekome teško detinjstvo u mojoj vizuri je beskrajno srećno, mnogo srećnije od ovoga kako danas odrastaju deca, iako imaju sve.

Roman kombinuje psihološku napetost, tajne prošlosti i elemente spekulativne fikcije. Kako ste pronalazili ravnotežu između tih različitih elemenata?

Trudila sam se napete delove razbiti zapisima iz svakodnevice likova kako bih postigla ritam koji čitaoca ne drži stalno na rubu stolice, ali ipak poziva na čitanje. Mislim da je taj balans jako bitan u pisanju koje onda prirodno teče, baš poput života, i puno je uverljivije nego konstantno napeti delovi. Iako se roman bavi tajnama prošlosti, otkriva i sve dubine sadašnjosti i prostire život likova na pitak način, a elementi spekulativne fikcije tu su da začine stvari i nateraju čitaoce da promisle o pročitanom.

Koliko ovakvo priznanje znači autoru koji je tek zakoračio u književni svet? Da li Vas ono više ohrabruje ili Vam istovremeno stvara pritisak za ono što dolazi posle „Haglova“?

Svako priznanje mi mnogo znači, a najveća priznanja nisu nagrade, već trenutak kada mi se neko javi da je pročitao knjigu. Neopisivo mi to znači i zaista sam zahvalna na svakoj povratnoj informaciji, komentaru i kritici. S obzirom na to da mi je ovo tek prvi roman, nagrada Artefakt došla je kao iznenađenje, ali i ogroman vetar u leđa i potvrda i meni i Sandi Dominković, mojoj urednici, da radimo dobru stvar. Pritisak naravno uvek postoji, ali uzimam ga kao podstrek, ne kao nešto negativno.

Da li  je nagrada promenila odnos prema romanu ili ga sada doživljavate na isti način kao pre objavljivanja?

Haglovi će uvek ostati moje prvo književno ostvarenje i uvek će mi biti dragi. Pre objavljivanja bio je intimniji prostor u kojem sam imala priliku pokazati svoju kreativnost, poput svojevrsnog izduvnog ventila, a nakon objave postali su svačiji. Jedan mi je kolega pisac rekao da kada objavite roman, on više nije samo vaš i ima svoj život i treba ga pustiti da ga živi; ja se slažem s time.

Vi ste po profesiji prevodilac i lektor. Koliko su ta iskustva uticala na Vaše pisanje? Da li ste kao autorka prema sopstvenom tekstu stroži nego prema tekstovima koje uređujete ili prevodite?

Stroga sam prema svim tekstovima jer težim kvaliteti i ne pristajem na manjkavost. Prema svom sam tekstu uvek kritična i retko kad ću se pohvaliti, iako radim na tome da to promenim. Moja profesija svakako je i pozitivno i negativno uticala na pisanje. Uz prevođenje i lekturu bavim se i uredničkim poslom, pa sada sve što pišem beskrajno „peglam“, što bi trebao biti posao moje urednice i samo me usporava. Takođe mi je teže čitati knjige, što mi je najdraži hobi, jer ih često seciram. Od pozitivnih strana navela bih definitivno to da sam tehnički potkovanija i ne bolujem od previše boljki mladih pisaca, iako uvek ima prostora za napredak.

Šta biste voleli da čitalac ponese sa sobom nakon poslednje stranice „Haglova“?

Poruku i uverenje da nismo sami, da nije sramota tražiti pomoć, da smo svi isprepleteni i povezani. Da je naša veza s prirodom koja nas okružuje neraskidiva te da bismo mogli malo porazmisliti o svom odnosu prema njoj. I da bismo svi mogli biti malo manje strogi jedni prema drugima.

Može li se nakon ove nagrade već govoriti o novom romanu – postoji li neka priča kojoj se trenutno vraćate?

Definitivno, nakon romana objavljene su mi i dve kratke priče, trenutno pišem nove, a radim ubrzano na novom romanu, koji je takođe smešten u Vukovar i oko Vukovara, a u svojoj dualnoj vremenskoj crti, 80-ih godina prošloga veka i danas, donosi priču o dve porodice i njihovim tajnama. To je jedna oda predivnom Dunavu, beskrajnim letima na adi, lepoti življenja uz reku, ali i boli koju svako od nas nosi u sebi.