Asfalt stigao i do zaselaka u selu Plavno

Ono što je za većinu samo komadić asfalta, bar kada se uzme u obzir činjenica da živimo u 21. veku, za stanovnike sela Plavno je realizacija želje u čije ostvarenje su se, kako i sami ističu, već odavno prestali nadati. Za većinu onih koji su se u selo vratili, pa i za one koji svaku […]

Vaska Radulović 09.03.2022.
Plavno asfalt

Ono što je za većinu samo komadić asfalta, bar kada se uzme u obzir činjenica da živimo u 21. veku, za stanovnike sela Plavno je realizacija želje u čije ostvarenje su se, kako i sami ističu, već odavno prestali nadati. Za većinu onih koji su se u selo vratili, pa i za one koji svaku priliku koriste da obiđu svoje kuće, zemlju i imanja, asfaltni put kroz selo nije bio hir ni luksuz, već nasušna potreba da žive kao i sav ostali svet. Ako se, tome u prilog, doda činjenica da većinu stanovnika u pomenutim zaseocima čini staračka populacija, ljudi kojima je dolazak doktora, pokretne trgovine ili geronto domaćica koje ih obilaze, nešto bez čega ne mogu zamisliti gotovo svakodnevno funkcionisanje, onda i ne čudi što su novi put u selu dočekali kao novi dašak života.

Bez puta nema života

Ni hladnoća još neotopljenog snega na planinama Bobiji i Orlovici, ni bura koja neumorno hara kroz plavanjsko polje, nisu malobrojne Plavanjce zadržale u toplim domovima dok se završavaju radovi na putu kroz selo. Čekali su ovo, kažu, od kada znaju za sebe, još uvek sa nevericom da su zaista i dočekali. Tu na putu, noseći pod rukom malo potpale za vatru tek da se ne dangubi, Anđa Cvijanović pogledom ispraća i blagosilja one koji će, eto, doprineti tome da bar u osamdeset i drugoj godini lakše može nositi teret života. - Nama ovo znači život. Čekali smo godinama i godinama da nam se bar malo olakša. U zimskom periodu teško nam je mogla doći trgovina, hitna pomoć, ljude su o dva štapa vodili do glavnog puta da bi mogli na autobus ili do automobila. Po ovim zaseocima većinom su samo starčad ostala, teško pokretni i zbog godina i zbog bolesti. Deca kad nam dođu ostavljaju auto dole u selu pa idu peške, a onaj ko nema koga a sam ne može, morao je da zavisi od drugih. Sada će nam svima biti lakše, jer ćemo bar ono najosnovnije moći da kupe kad nam trgovina dođe pred vrata. Nedavno sam preležala i koronu i gripu, i sad mogu put pod noge pa u polje. Bar da mi je pedeset godina pa da mogu duže gaziti – sa osmehom i zavidnim optimizmom pripoveda Anđa. [caption id="attachment_10047" align="aligncenter" width="800"]Anđa Cvijanović asfalt Plavno Anđa Cvijanović[/caption] Navikle su njene noge da gaze i lošim putem, da vuku teret po snegu i kada se voda niz brdo sliva, nekoliko puta dnevno po kamenu u polje i vinograd pa joj je više stalo, kako ipak priznaje, da i one mlađe generacije što leti dolaze imaju normalne uslove u svom selu. - Za ovoliko godina čovek se na sve navikne, pa nekada i ne zna da može lakše i bolje od toga kako mu je. Ako smo mi morali, bar da naša deca ne moraju živeti kao mi. Mnogi vole doći, dolaze i leti i zimi da obiđu svoje kuće, imanja, vuče ih rodni kraj gde god da su, pa bar da im je lepše kada dođu, da ne zaostajemo više toliko za ostatkom civilizacije i da se ne stide kad koga povedu u svoj kraj - mudro zbori vremešna Anđa. U istom zaseoku nedaleko od Anđe, da asfalt stigne i pored njihove kuće sa nestrpljenjem čekaju rođaci Branko i Jeka Cvijanović. Prošlo je više od trideset godina od kada su meštani, jednu deonicu puta, sami popločali u kaldrmu jer se drugačije nije moglo. [caption id="attachment_10048" align="aligncenter" width="800"]Branko i Jeka Cvijanović asfalt Plavno Rođaci Branko i Jeka Cvijanović[/caption] - Velika je ovo stvar za nas, ma koliko to nekom neshvatljivo bilo. Nije lako živeti u selima gde je malo ljudi, gde doktor dolazi jednom mesečno a prevoza gotovo da i nema. Nas je ovde u zaseoku oko dvadesetak, po jedno ili dvoje u kući. Ja sam najmlađi a meni je sedamdeset i peta godina, pa onda znate kako je. Da padnete nema ko ruku da vam pruži da vas podigne, a sad bar možeš hitnu pozvati pa da oni lakše dođu. Pravo da vam kažem prestali smo se i nadati da će od ovoga išta biti – iskreno će Branko.

Infrastruktura i voda najveći problemi povratničkih sredina

Završnicu radova u Plavnu obišli su zamenik župana Šibensko-kninske županije Ognjen Vukmirović i zamenik gradonačelnika Knina Željko Džepina. Njih smo pitali zašto su stanovnici Plavna toliko dugo čekali na uređenje infrastrukture, i koliko je još sela u ruralnim područjima koja još uvek imaju isti problem. - Putna povezanost je, pored vode, jedan od najvećih problema u seoskim sredinama. I sama činjenica da, u današnje vreme, ljudi ne mogu normalno doći do svojih administrativnih centara, do gradova, ambulanti i doktora, niti oni oni mogu do njih, jeste nešto što je naizgled nezamislivo. Na području čitave Šibensko-kninske županije, posebno u njenom severnom delu, imamo još jako puno kilometara nerazvrstanih i neasfaltiratiranih, neadekvatno pripremljenih puteva, i to mora biti jedan od glavnih prioriteta svih ljudi koji se bave lokalnom ili regionalnom politikom na ovom području. U ovim krajevima, gde je uglavnom povratnička populacija, gde živi većinom starije i nemoćno stanovništvo, svaki čovek zaslužuje da ima jednake uslove za život a tu su, pored putne infrastrukture, i javni prevoz, saobraćajna povezanost, vodovodna infrastruktura. Očekujem da ćemo u nadolazećem periodu, kroz konkurse državnih ministarstava i kroz evropske konkurse, u saradnji sa jedinicama lokalne samouprave, ubrzati i poboljšati rad po ovim pitanjima. Mnogo je faktora koji su uticali na to da se, do sada, ovoliko čekalo na rešavanje nekih problema, zato je obaveza svih manjinskih predstavnika da stalno upozoravamo i ukazujemo na ove probleme, jer je to jedini način da budu vidljivi, kao što je slučaj i u ovom selu - kaže Vukmirović. [caption id="attachment_10049" align="aligncenter" width="800"]Plavno asfalt Džepina i Vukmirović Željko Džepina i Ognjen Vukmirović[/caption] Da nije samo Plavno bilo problematično, kada se radi o infrastrukturi, potvrdio nam je zamenik gradonačelnika Knina Željko Džepina. U devastirane, ruralne sredine najmanje se ulagalo dok se, u nekim, od inicijative do početka radova čekalo i po nekoliko godina. - Vrednost projekta asfaltiranja ovih zaselaka iznosi oko 470.000 – 500.000 kuna, a iza projekta stoji Grad Knin. Mi smo aplicirali ka Ministarstvu regionalnog razvoja, ali smo i pre odgovora krenuli u realizaciju. Pored ova tri zaseoka u planu gradnje su nam i zaseok Torbice, zatim Komalić koji je jednako teško pristupačan, rešili smo deo Strmice a za koji dan završavamo i jedan deo sela Oćestovo. U prošloj godini izdvojili smo oko 1.450.000 kuna za infrastrukturu prigradskih naselja, i mislim da je to najviše što je do sada uloženo u jednoj godini. To je rezultat dobre saradnje naše stranke i vladajuće strukture u Kninu koja je imala sluha za naše potrebe, i nadam se da ćemo i u narednom periodu dobar deo tih infrastrukturnih problema privesti kraju – ističe Džepina. Koliko ovakva obećanja i realizacija istih znače u manjim, povratničkim sredinama, znaju najbolje oni koji su seoskim putevima, poput onog nekada u Plavnu, bar jednom hodili. *Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.