Čuvaju tradicionalne zanate u Kninu
Više od jedne decenije udruženje „Naše ognjište“ iz Knina uporno nastoji da očuva jedan od starih, tradicionalnih zanata- izradu narodne nošnje, ali i svih ostalih odevnih predmeta bez kojih se, u ne tako davnoj prošlosti, nije mogao zamisliti svakodnevni život ovdašnjeg stanovništva.
U novoobnovljenim prostorijama opštine Biskupija, u koje su se doselile tokom proteklog leta, članice udruženja „Naše ognjište“ najzad su, reklo bi se, pronašle svoju oazu mira gde neometano i sa puno ljubavi rade ono što najviše vole. Topli prostor u ove zimske dane odiše radnom atmosferom, pozitivnom energijom i dobrim druženjem. Tako je kod njih, kaže nam voditeljka Udruženja, svaki dan. Bez obzira na trenutnu situaciju koja je svuda zavladala, probleme koje svako od njih neizostavno ima, ili poteškoće sa kojima se znaju susresti, trenutke koje provedu u svom radnom ambijentu nastoje obojiti radošću i vedrim bojama, upravo onakvim kakvima ih oslikavaju na svojim ručno izrađenim predmetima. Tri tradicionalna tkalačka stana (nekadašnje tare), stubna mašina za kožu, industrijske mašine za šivenje, igle i konci u svim oblicima i bojama, vuna, pamuk i već gotovi proizvodi, najvrednija su imovina ovog nesvakidašnjeg enterijera.
Tri žene i jedan muškarac, koliko god to mnogima neobično bilo, deo su kolektiva u kojem je danas šestoro ljudi zaposleno na određeno vreme. Od samog osnivanja do danas, mnogo njih je prošlo kroz ovu radionicu, bilo je tu i žena i muškaraca, volontera i zaljubljenika u tkanje, vezenje, šivenje, ali i onih koji su, na neko vreme, bivali redovno zaposleni. Sve ono što im je trebalo, bez bilo kakvog predznanja, bili su isključivo ljubav prema tradiciji, volja i entuzijazam da nauče ono što se vremenom zaboravilo. Ojdana Vještica glavna inicijatorka ove ideje, diplomirani agronom po struci, zadovoljno se priseća prvih početaka, nastanka i formiranja Udruženja.
- Kada sam krajem 2009. godine došla na ideju da udruženim snagama pokušamo stvoriti nešto lepo i korisno za sebe i zajednicu, sada slobodno mogu reći da o pletenju i tkanju skoro ništa nisam znala. Vođena isključivo jakom voljom, sa puno entuzijazma i željom za oživljavanjem starih zanata, shvatila sam to kao izazov i odlučno se istog prihvatila. Na samom početku predstavljale smo se kao „Dinarke“, žene iz Knina, a onda su u našu grupu krenuli da se uključuju i muškarci. Imajući obzira prema njima, naziv smo promenili u sadašnji, i svi zajedno krenuli u realizaciju početnih zamisli, tako je nastalo „Naše ognjište“. Krenule smo sa tkanjem, sa željom da oživimo tradicionalnu, narodnu nošnju kninskog kraja. Od tada do danas kroz naše Udruženje prošlo je mnogo lјudi, menjale smo i radni prostor u nekoliko navrata, ali priča koju smo započele ostala je ista, samo smo je značajno nadogradili i sada se vide rezultati naših napora i našeg postojanja - kaže Ojdana Vještica.
Izrađuju i tradicionalne i moderne proizvode
Vredne, ambiciozne i uporne, kakve inače žene mogu i znaju biti, ostale su istrajne i nepokolebljive u svojim namerama, nastavak oživljavanja nekadašnje tradicije postepeno se nastavio, korak po korak, iz godine u godinu. Danas, iako svaka od njih svakodnevno broji bar osam sati radnog vremena, ovo više ne smatraju poslom. Obaveza, hobi i znatiželja prerasli su u ljubav, a to je ono što ih iznova pokreće i vuče napred. U prilog tome svedoče brojne replike starih odevnih predmeta, pregače i pojasevi od vune, autentične zobnice, kninske i ličke kape, vunene čarape ali i moderni predmeti poput kožnih ruksaka, šivenih torbi, futrola i svega onoga što primenu može naći u svakodnevnom životu. Bilo da se predmet pravi tradicionalno ili moderno, da li je od prirodne kože ili čiste vune, obavezno je da na sebi ima neki izvorni detalj sa tkanim materijalom po uzoru na neki deo narodne nošnje. Svaki kraj ima svoju autentičnost, gotovo svako selo razlikovalo se od drugog po nekom detalju na odevnom predmetu i o tome se, kažu u Udruženju, posebno vodi računa. Suština je dobro poznavati svaki kraj, upoznati se sa načinom života i potrebama ljudi čije su nošnje, u prošlosti, donekle bile ogledalo života.
- Možda će zvučati neskromno ali gotovo da ne postoji ono što danas ne znamo ili ne umemo tkati, izvesti, sašiti. Mnogo je godina prošlo, mnogo edukacija, učenja, upoznavanja, priča sa ljudima, istraživanja, svega onoga što nam je bilo strano a želeli smo savladati. Možemo izraditi kompletnu narodnu nošnju za kulturno-umetnička društva, sašiti haljine i košulje sa najzahtevnijim vezovima, pantalone, tkane prsluke i pojaseve sa različitim detaljima, kapute od sukna i čoje, gotovo sve što vidimo. Čak smo se potrudile da nabavimo i autentičnu dugmad, uradimo ukrase, nakit, baš sve onako kako je bilo nekad - pojašnjava Ojdana.
Za izraditi originalan, autentičan proizvod potrebni su dani rada, truda, puno ljubavi, ali i puno strpljenja i živaca. Najkompleksnije su, kaže nam Ojdana, tkane pregače koje obiluju mnoštvom boja i detalja. Ne izostaju tu ni sitni vezovi na košuljama i pregačama, sve je to osetljivo i opipljivo, ali ko hoće taj i može, a ko zna taj i ume. Najbolji svedok tome su Svjetlana Milivojević i Goran Dragišić, dvoje zaposlenih koji su u radnom odnosu tek pola godine. Oboje su imali drugačije razloge za dolazak u Udruženje, ali ih je oboje zadržao isti motiv, da se vrate onom izvornom, tradicionalnom i da kroz učenje i rad na istom, na neki način, iskažu sebe.
- Ja sam ovde isključivo zahvaljujući mojoj školskoj prijateljici Ojdani koja je imala želju da me uključi u čitav ovaj projekat, a ja sam imala želju da savladam ovaj dragoceni ali pomalo zaboravljeni zanat. Naučila sam tkati bez bilo kakvog predznanja, a to je nešto u čemu danas najviše uživam. Ono što mi se u početku činilo nemoguće napraviti, sada sa lakoćom radim ma koliko bilo kompleksno. Tek sada smatram da je izuzetno važno sačuvati ovakve stvari od zaborava jer smo ih, vremenom i sticajem okolnosti, zaboravili. Tek kada krenemo da evociramo uspomene na detinjstvo, setimo se da nekada nije bilo kuće koja nije imala bar jedan tkani bilјac(prekrivač), zobnicu, torbu koja je služila u različite svrhe. Danas toga više nema, retko ko je nešto uspeo da sačuva, zato svaki rad na tome, pogled na takav predmet, bude sva ona najlepša čula koja nas vežu za prošlost, detinjstvo, odrastanje u ovim krajevima - kaže Svjetlana Milivojević.
Blažen među koleginicama
Iako su mu profesija i posao kroz život bili vezani isključivo za harmoniku i muziku, pa ni pomišljao nikada nije da bi se, jednoga dana, mogao oprobati u tkanju i šivenju, Goran Dragišić, blažen među koleginicama, danas ponosno ističe da uživa u plodovima svog rada za tkalačkim stanom.
- Muzika je moja profesija, čitav život harmonika je bila moja ljubav i posao ali i to je, na neki način, usko vezano za tradiciju. Pre rata svirao sam u kulturno-umetničkom društvu Duško Damjanović iz Knina, a nakon što smo izbegli muzikom sam nastavio da se bavim u Srbiji pa u Banjaluci. Tkanjem da se bavim nije mi bila namera ali, sticajem okolnosti, kada sam pre dve godine došao ponovo ovde, i kada mi se otvorila ova mogućnost u udruženju „Naše ognjište“, nisam se libio da se i toga prihvatim. Koleginice kažu da mi ide dobro, iako ja smatram da još nisam dostigao njihov nivo, ali bitno je da se uloženi trud i ljubav na kraju uvek isplate i rezultiraju onim što je zamišljeno - skromno će Goran, dok ostatak kolektiva konstantno hvali njegovu spretnost u tim, po mišljenju nekih, „ženskim veštinama i poslovima“.
Zanat koji su danas, ako se to tako može reći, izbrusile do tančina, za sada najčešće prezentuju putem svojih internet stranica, ali i sajmova i manifestacija na kojima su uvek rado viđeni gosti. Gotovo da nema mesta na kugli zemaljskoj u koje neki od njihovih predmeta, makar i u vidu suvenira, nije stigao. To im je ujedno, slažu se jednoglasno, najveći motiv i podsticaj da nastave istim tempom, čak i onda kada nije lako nabaviti sve što im je za rad potrebno.
- Mnogi materijali su danas dostupni putem interneta, ali su kvalitetne sirovine uvek skupe i na njih se čeka. Putem različitih projekata nastojimo nabaviti ono što nam je neophodno i sačuvati samoodrživost, a od onoga što uspemo prodati ulažemo u daljnju proizvodnju. Većina naših predmeta je od čiste vune koja danas, kao sirovina kojom obiluje čitav ovaj kraj, najčešće završi na otpadu u prirodi ili kontejnerima. Mi smo prinuđeni da vunu kupujemo, jer nemamo mašinu kojom bi istu tu bačenu vunu mogle prerađivati i koristiti. Našli smo jednu takvu polovnu kod žene koja je više ne koristi, u obližnjem selu, ali nemamo mogućnosti da za istu izdvojimo oko 30 000 kuna. Preko projekata ne možemo kupiti polovnu stvar, već novu koja bi došla iz Kine, a to nije isto. Nova kada se pokvari nema ko da je popravi, a ovu koja je stara pola veka nije problem ni prilagoditi da služi svrsi. To je ono što bi nama bilo od velike koristi, ali i svima onima koji bi umesto punih kontejnera imali čistu vunu za bilo koje pletivo - poručuje na kraju Ojdana.
Svemu onome što govori mogli bi da posvedoče i brojni meštani ovdašnjih krajeva koji, već godinama u nazad, muku muče sa ovčijom vunom. Nekadašnje čušljare, mesta gde se ista ta vuna otkupljivala po tržišnoj ceni više ne postoje, baš kao ni otkup ni mesta za skladištenje. Umesto na izlozima sa vunenim džemperima, ova sirovina najčešće završi kao sadržaj kontejnera ili na napuštenim rubovima naselja. A da sve to može i da bi moglo drugačije, ne treba puno primera, bar ne onome ko jednom kroči u prostorije udruženja „Naše ognjište“.
*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.