Komemoracija srpskim civilima u Gošiću- pravde nema, a tuga ne jenjava

Na tridesetu godišnjicu ubistva osam srpskih civila sela Gošić, porodice žrtava, rođaci i komšije stradalih Gošićana okupili su se pod krošnjom kostjelića kako bi pored spomen-ploče sa imenima žrtava prislužili sveće i položili cveće. Parastos za ubijene civile služili su sveštenici SPC, Mitropolije zadarsko-šibeničke i eparhije dalmatinske Milan Grubić, Stefan Mirković i Zdravko Cvijić. U spomen na ubijenu nedužnu srpsku starčad, sveštenik Milan Grubić održao je prigodnu besedu istakavši kako oni čiji su životi nasilno prekinuti nose mučenički venac stradanja.

- Ovi stradalnici i mučenici stradali su samo zbog srpskog imena i vere pravoslavne i to je bila njihova jedina krivica. Kako sam to i pre govorio, oni su naši zastupnici pred prestolom Božijim i mi treba i njima da se molimo. Gospod kaže da nema veće ljubavi od one kada neko položi svoj život za bližnje svoje. Ovi ljudi položiše svoj život ostavši kod svojih domova, zbog toga su i stradali. Gospod je i sam posvedočio da ovaj svet u zlu leži, tako se i ovde iskazalo ono zlo koje je suprotno od svega onoga što je ljudsko, hrišćansko i bogopodobno. Mi ne treba u svojim srcima da gajimo mržnju, nikako neku osvetu, želju da se tim ljudima nešto loše dogodi, nego naprotiv, naša vera i sam Gospod nas uči da „ljubimo neprijatelje svoje“. To je teška reč i težak i zadatak, ali se svo zlo ovoga sveta može pobediti jedino ako činimo dobro. Dobro uvek savlada zlo. Tako i mi koji smo ovde ostali, koji svedočimo ovom zločinu, treba da se potrudimo da živimo kao blagočestivi hrišćani, a to će ujedno biti i molitva za sve ove naše nevino postradale sunarodnike – u svojoj besedi istakao je sveštenik Grubić.

Saborska zastupnica SDSS-a Anja Šimpraga u svom obraćanju prisutnima istakla je kako je Gošić jedno od mesta golgote za srpski narod, podsetila kako za postradale pravde nema, a savest onih koji su zločine počinili nije proradila.

- I ovaj avgust, kao i svaki avgust u polednjih trideset godina, za nas Srbe ovoga kraja najteži je mesec u kojem se prisećamo napuštanja svojih domova, smrti i razaranja. Jedno od mesta naše golgote je i Gošić. Oluja je prošla, ali su se zločini dogodili i to treba jasno i glasno ponavljati, baš kao i svaki zločin osuditi. Ubijeni su bolesni i stari, na kućnom pragu, u mestu u kojem su rođeni i u kojem su njihovi preci vekovima živeli. Ubijeni su jer nisu hteli otići, jer nikome ništa nažao nisu učinili. Ti ljudi izdani su od svih. Nakon svih ovih godina bol ne jenjava. Pravde još nema. Savest onih koji su na ovom mestu činili zlo nije proradila – istakla je Šimpraga te podsetila na reči predsednika SNV-a Borisa Miloševića, izrečene dva dana ranije na komemoraciji ubijenim srpskim civilima u selu Plavno i zaseoku Grubori.

- Ovo je komemoracija za ubijene hrvatske građane srpske nacionalnosti. Posvećena je njima. Mi se na komemoracijama redovno sećamo i stradanja hrvatskog naroda i osuđujemo zločine koji su se dogodili na brojnim mestima, jer ništa ne može opravdati grozan zločin, poput onog u Zatonu Obrovačkom. Svi mi okupljeni delimo tugu za ubijenima i osuđujemo zločince. Činimo to iz osećaja i dubokog uverenja da sve žrtve imaju pravo na jednaku empatiju i status, bez obzira na nacionalnost. Koliko god naš uticaj bio mali, od toga nikada nećemo odustati. Imamo pravo glasno reći i glasno upozoravati kako za mnoge zločine počinjene nakon „Oluje“ niko nije odgovarao. Imamo pravo sećati se, imamo pravo okupljati se, imamo pravo govoriti o problemima Srba u Republici Hrvatskoj, imamo pravo biti građani u svojoj zemlji. I svake naredne godine ćemo se sećati svih izgubljenih života, kako u Gošiću i Varivodama, tako i u Zatonu Obrovačkom, Promini i Škabrnji. Razumeli nas ili ne, istrajaćemo u kulturi sećanja i komemorisanja. Mi kao država više nemamo vremena za zabrane niti za odgađanja. Naše je vreme iscurelo. Trebamo pogledati sami u sebe i videti do koje smo tačke stigli, da konačno jedni drugima oprostimo kako bismo se rešili svega onoga šta je bilo nekada i ostavimo nešto generacijama koje dolaze – zaključila je Šimpraga.

Pomen za postradale Gošićane održan je i ispred spomen krsta postavljenog u zaseoku Borak gde je na kućnom pragu, ili nedaleko od njega, ubijeno sedam civila. Među njima ove godine bio je i Milan Borak, sin ubijenog Dušana Borka.

- Moj otac bio je najmlađa žrtva među ubijenim Gošićanima. Nije bio vojnik već civil koji je ostao u svom domu, zajedno sa svojim komšijama. Bio je jedan od ljudi koji, što se kaže, nikada ni mrava nije zgazio, sa svima se družio i to su svi jako dobro znali. Moj mlađi brat umro je na dan svog venčanja i ovde je sahranjen. Noć pred „Oluju“ ja sam imao zdravstveni problem, bio sam na rubu sepse i završio u kninskoj bolnici. To su bili razlozi zbog kojih je moj otac ostao, jedan sin mu je već bio pod zemljom, za drugog nije znao da li će preživeti. Otac je ubijen, a onda sahranjen na kninskom groblju. Dve godine nakon rata došao sam da posmrtne ostatke svoga oca prebacim na naše groblje, u naše selo. Njegovo grobno mesto bilo je označeno krstom sa imenom i prezimenom, ali taj krst je ubrzo uklonjen. Odugovlačilo se sa prebacivanjem iz meni nepoznatih razloga, a meni to nije dalo mira sve dok ga nisam sahranio onako kako zaslužuje da počiva. Od tada sam i ja počeo da dolazim konstantno. Majka nije imala mira dok je nismo vratili ovde. Selo je bilo pusto, sve porušeno, uništeno, ali je njena želja bila veća i jača od svega toga. Kuću smo obnovili, majka se upokojila, a ja sam se pre četiri godine vratio sa suprugom u Gošić. Obnovio sam domaćinstvo, kupio konje koje su moji pre rata uvek uzgajali, ispunio želju majci da se vratim na svoju dedovinu i sada ovde dočekujem i ispraćam svoju decu i unučad – u dahu priča Milan, napominjući da ga i dan danas boli što je njegov otac ubijen na takav način, više od dvadeset dana nakon ratnih dešavanja, kada je sve prošlo i što oni koji su videli beli auto koji je toga dana prošao kroz Gošić, iz kojeg su ljudi ubijeni, nikada nisu smogli snage da o tome iskrenije posvedoče – priča Milan.

No, kako reče: „Ima neko gore ko o tome brine, pa ni umreti nije lako onome ko ovakve zločine na savesti nosi“.

U selu Gošić, 27. avgusta 1995. godine, dvadeset i dva dana po okončanju ratnih dejstava, ubijeni su: Gojko Ležaić, Vasilj, Grozdana, Dušan, Kosara, Marija, Milica i Sava Borak koji su ostali u svojim kućama.

Za zločin počinjen u Grborima niko nije odgovarao.

Ovaj tekst je sufinansiran od strane Ministarstva informisanja i telekomunikacija Republike Srbije u okviru projekta „Temelji srpskog identiteta u Hrvatskoj“.