Običaj koji simbolizuje Hristovo rođenje

Nematerijalna kulturna baština je glavni pokretač kulturne raznolikosti, njome se izražava kreativnost, znanje i duh ljudi koji je neguju. Ona označava praksu, izraze, znanja, elemente i instrumente koje zajednica, grupa ili narod prepoznaju kao deo svoje kulture. Tradicionalne i lokalne kulture su u današnjem vremenu društvenih promena više nego ikada izložene nestanku, a običaji su dovedeni do neprepoznatljivosti u odnosu na izvorni oblik i značaj. Promene su svakodnevni deo života i one ne moraju biti uvek negativne, ali dužnost vernika, ljubitelja istorije i sveštenika je da očuvaju izvorni oblik, ali isto tako i da neguju običaje, znanja i veštine koje su utkane u nasleđe srpskog naroda. Pripadnici sprske zajednice nastoje za sačuvaju nematerijalnu kulturnu baštinu, da generacije koje dolaze znaju za običaje koje su njihovi preci negovali i kakvo je njihovo pravo značenje. 

Uz običaje kao što su đurđevdanski uranak, kotrškanje, paljenje badnjaka, posebnu pažnju izaziva i Vertep. Uoči Badnjeg dana odvija se mnoštvo običaja koji se i danas neguju među srpskim stanovništvom u celoj Hrvatskoj i Srbiji. Mnogi zastupaju tezu da se običaj Vertepa kod pravoslavnih Srba ustalio preko ruskih učitelja koji su dolazili u Sremske Karlovce polovinom 18. veka, iako mnogi smatraju da pomenuti običaj datira i iz mnogo ranijeg vremena. Zapisi iz 1761. godine navode da su đaci u Karlovcima pevali pesmu svoga učitelja Jovana Rajića, koji je i kasnije pisao prigodne stihove za Vertep. Pomenuti narodno-religijski običaj se neguje kod pravoslavnih Srba, ali isto tako običaj ima sličnosti i sa obredima koje obavljaju Hrvati, Rumuni, Ukrajinci, Poljaci i Slovaci, samo pod drugim nazivima kao što su vicleimul, szopka i slično.

Vertep je običaj koji okuplja grupu mladića, sa tačno određenim ulogama

Mladići koji prolaze kroz selo nose maketu pećine u kojoj se rodio Isus Hristos i scenskim prikazom nastoje svakoj seoskoj kući dočarati njegovo rođenje. U srpskoj tradiciji, vertepaši, nose prikaz, maketu pećine – veći sanduk, bogato ukrašen i obojen. Unutrašnjost kutije je osvetljena i predstavlja vitlejemsku pećinu sa likovima biblijske priče o rođenju Isusa Hrista. Kada se vertepaši puste u kuću, oni izvode igrokaz u dva dela. Prvi deo se odnosi na biblijsku tematiku, dok drugi deo opisuje scene iz svakodnevnog života.

U prvom delu Vertepa nastupaju tri cara, Gašpar, Melhior i Valtazar, koji su vođeni zvezdom kako bi se poklonili i darivali novorođenog Hrista. To su bili carevi iz tri carstva Persije, Arabije i Egipta, koji su istovremeno bili i naučnici. Oni, predstavljajući se, opisuju taj događaj. Sa njima ulazi u prepirku judejski car Irod. Igrokaz varira od mesta od mesta, ali isto tako i uloge. U mestima po centralnoj Srbiji grupa vertepaša je sastavljena od najmanje 10 pa do 30 članova. Bazirajući se na istočnu Hrvatsku, podaci ukazuju da se grupa vertepaša sastoji do sedam članova i to pomenutih careva, mali Mito, Katana Pera i Starac.

- Od svoje 11 godine idem u Vertep i Badnji dan mi ne bi u suprotnom bio isti. U Trpinji ima oko šest grupa i svaka dobije svoju ulicu. Ljudi nas rado puštaju u kuće i na taj način uspemo da upoznamo svakog člana kućanstva, kako mladog, tako i starijeg. Nakon crkve, ljudi odlaze svojim kućama na svečanu večeru i čekaju nas, to je već tradicija. Mislim da starijima to najviše odgovara jer tada dobiju priliku da sa nama podele iskustva kada su oni imali uloge koje mi danas obavljamo. Za nas Vertep ima veliki značaj. Božić i Badnjak sami po sebi nose lepotu, ali kada znamo da negujemo i čuvamo ono što se u našim selima i selima u blizini negovalo, to pridodaje dodatni ponos nama kao vernicima, pravoslavcima i Srbima – rekao je dvadesetjednogodišnji Lazar Dragaš iz Trpinje koji igra ulogu malog Mite. Lazar, kako kaže, ne planira da se odrekne čuvanja pomenutog običaja u svom selu.

Vertepaši ulaze u sve kuće koje žele da ih prime

Nakon ulaska u domaćinstvo, kućicu, maketu pećine postavljaju na prigodno mesto, a u nju se stavlja lutka koja predstavlja Hrista. Pored recitatorskog dela, svoj nastup vertepaši upotpunjuju scenskim pokretima, tačnije ukrštanjem i lupanjem mačevima, adekvatnim pokretima koji se vezuju za ulogu koju oživljavaju.

- Od kada znam za sebe znam i za običaj Vertepa. U Borovu gde sam rođena, a i u Trpnji gde sam se udala, vertepaši dolaze posle paljenja badnjaka. Uvek smo primali grupu mladih momaka i darivali ih onim što smo u kući imali, nekada su to bile kobasice, jaja, a sada u bolje vreme novac. Lepo je videti da se običaji održavaju u nekim mestima i preko 100 godina. Roditelji su mi uvek pričali kako od pamtiveka povorka ide kroz selo – rekla je devedesetogodišnja meštanka Trpinje.

Po završetku Drugog svetskog rata u pojedinim mestima običaj Vertepa jenjava, ali mnoga mesta u Hrvatskoj ne dozvoljavaju da se stari pravoslavni običaji ugase jer smatraju da jedino na taj način mogu čuvati svoje ognjište. Na Badnji dan nakon što crkvena zvona odzvone kraj liturgije, ukoliko prođete ulicama srpskih mesta kao što su Bobota, Pačetin, Vera, Borovo, Dalj i druga, čućete zvuk pesme ,,Roždestvo tvoje, Hriste Bože naš, vozsija mirovi svjet razuma…’’.

Mnoga manja mesta godinama unazad čuvaju običaje od zaborava i nestanka. U skladu sa društvenim životom danas su običaji podlegli raznim promenama, ali za sada je sigurno da se oni neće zaboraviti i nestati.