Između ubi i ljubi linija je tanka

Kada razgovarate sa bilo kojom razumnom osobom ili sa nekim ko je otišao daleko od Vukovara, shvatite da je ona prethodno stekla utisak ili je u nekom momentu zaključila da u tom gradu ne postoji lepota različitosti i smisao života, da nakon 30 godina od rata ne postoji međunacionalno prihvatanje solidarnost, empatija, humanost, razumevanje, tolerancija itd.  „Kako možeš tamo da živiš?“ pitanje je koje smo verovatno često čuli, a odgovor prećutali. Eventualno se kao odgovor ponudi utešna teza, opravdana činjenicom da nigde nije bajno i da svuda u svetu postoje tenzije kao posledica nekog konflikta navijačkih, verskih ili ideoloških neistomišljenika.

Ipak, Vukovar je specifičan grad jer trpi dugotrajnu nepravdu i tihu tugu zbog onih koji su zarobljeni između prošlosti i sadašnjosti. Najglasniji u javnom prostoru nisu oni koji umeju jasno da misle i artikulišu stavove, već oni koji to nisu u stanju - ni verbalno, a naročito ne pismeno. Njihova komunikacija svodi se na simpozijume na društvenim mrežama, iza tastature i nadahnjujućih grafita. Vođeni promašenim idealima i duboko ukorenjenim frustracijama, pojedinci obe nacionalnosti, neretko i sa institucionalnim zaleđem, sistematski doprinose atmosferi netrpeljivosti, gurajući grad ka apatiji, očaju i stagnaciji.

Dok većina građana preživljava pod teškim ekonomskim i socijalnim uslovima, društveni fokus ostaje zarobljen u prošlosti, ponavljano se reflektuje kroz uporno targetiranje Srba kao trajnih i gotovo isključivih krivaca. Takva kolektivna klima neizbežno proizvodi reciprocitet, odnosno obostranu, nasleđenu mržnju koja traje već tri decenije, bez stvarne namere da se ikada okonča.

Pohvalno je svakako to što je inspirativna poruka „Ubi Srbina! 1986“ u Vukovaru ubrzo obrisana, ali ipak ona više nije vest, nego pozadina, šum na koji se naviklo kao da drugog izbora nema. Ljudi su vremenom naučili da uvredu ne doživljavaju kao pretnju, već kao dokaz nemoći onih koji je ispisuju. Društveni pad koji smo doživeli je bolan, a on se ogleda u  etičko-moralnoj disonanci: mržnja počinje da se toleriše kao folklor, prihvata kao neka vrsta zabave i pogrešno shvaćenog patriotizma dok se „ubi“ više ceni i uvažava od „ljubi“.

Ironija savremenog evropskog društva posebno se ogolila 2019. godine u Zadru, kada se mržnja pokušala preoblikovati u njen suprotan smisao. Taj zadatak na sebe je preuzeo mladić koji je grafit „Ubi Srbina“ prepravio u „Ljubi Srbina“ a apsurdno je to što je završio na policiji zbog oštećenja imovine. Poruka ljubavi tretirana je kao prekršaj, dok poruka poziva na nasilje tretirana je kao navijačka strast ili „izolovani incident“. Između „Ubi“ i „Ljubi“ dakle ne stoji samo slovo, već čitav sistem vrednosti koji očigledno lakše procesuira empatiju nego mržnju. Slični grafiti, sa istom porukom i istim rečnikom mržnje, godinama postoje i u drugim gradovima, često na mestima simboličnog značenja. Na zagrebačkoj autobusnoj stanici, upravo na peronu s kojeg autobusi polaze za Beograd, ispisani su ustaški grafiti, uključujući i slavnu poruku „Ubi Srbina“. Natpisi su, sudeći po površini, tamo stajali dugo, dovoljno dugo da postanu deo ambijenta, dokaz da ekstremizam i ne mora biti glasan da bi bio prisutan, ali dovoljno je da bude tolerisan.

Da ovakvi ispadi nisu ograničeni na zidove i grafite, pokazali su i događaji nakon masovnih koncerata i okupljanja, gde se skandiranje „Ubi Srbina“ ponavlja u kolektivnom zanosu, bez stvarnih posledica po one koji ga izgovaraju. U takvom okruženju, Vukovar se nepravedno označava kao grad-simbol netrpeljivosti, iako je često samo ogledalo šireg društvenog problema, problema u kojem ekstremi dobijaju prostor, a većina, umorna od svega, bira ćutanje kao jedini oblik opstanka.

Ima li nade za nas?

I tako, dolazimo do one poznate izreke - vera, nada i ljubav poslednje umiru. Na sreću postoje oni Hrvati i Srbi kojima mržnja nije društveni kompas, koji ubrizgavaju život u ovaj prelepi grad, nadajući se da će on živeti i dalje, uprkos činjenici i okolnostima u kojima mora da plaća cenu onih bučnih i neartikulisanih. Pozitivan misaoni konstrukt prisutan je sa obe strane, ali je problem što se isti slučaj dešava i kada je obrazac mržnje u pitanju.

Realna nada leži u onima koji još uvek odbijaju da mržnju koriste kao orijentir. Takvih ima, s obe strane, barem onoliko, koliko je dovoljno za prikaz iluzije razuma. Jer, ako ćemo biti iskreni, problem nije u tome što postoje oni koji mrze, njih je uvek bilo i biće. Pravo pitanje je zašto su oni postali merna jedinica društvenih vrednosti. U kom trenutku smo prihvatili da je  neostvariva realnost harmoničnog zajedničkog života?  

Možda je zato pitanje „ima li nade za nas“ pogrešno postavljeno. Nade ima, ali za one koji su spremni da preuzmu odgovornost za sopstvene reči, tišinu ili smeh u pogrešnom trenutku. Ostali će, po starom dobrom običaju, nastaviti da se zgražavaju nad grafitima, dok im istovremeno savršeno odgovara svet u kojem je moral stvar ličnog ukusa. U tom smislu, Vukovar nije grad bez budućnosti. On je grad koji strpljivo čeka na dobre i hrabre, na srce i mozak. A dok se to ne desi, „vera, nada i ljubav“ će, kao i uvek, umirati poslednje, ne zato što su snažne, već zato što su izuzetno izdržljive na ljudsku glupost.