Poetske večeri „Pod ‘rastićem”

Povodom Petrovdana, slave jednog od najstarijih pravoslavnih hramova u Dalmaciji koji datira iz 1458 godine, u selu Polača održano je književno veče, kulturni događaj posvećen selu kojem je ovakvog sadržaja nedostajalo više od trideset godina, i u spomen na one koji su svojim životom i delima na njivi Gospodnjoj ostavili neizbrisiv trag postojanja. U dvorištu popove kuće, na mestu gde je pre dvadeset godina blaženopočivši mitropolit Amfilohije Radović, u pratnji pokojnog prote Save Tutuša, prolazeći kroz Dalmaciju obišao tadašnje ratne ruševine, molitveno dajući blagoslov za obnovu kuće, sela i novog života, dvojica naslednika, Radović i Tutuš, predstavili su svoja književna dela.

- Nije nimalo slučajno što je promocije ova dva književna dela organizovana upravo ove godine, o Petrovdanu, ovde u Polači gde pravoslavni hram i čitavo selo proslavljaju svoje zaštitnike, svete apostole Petra i Pavla. Naš hram podignut je i osveštan je blagoslovom zetskog mitropolita Josifa, o čemu piše i čuveni episkop dalmatinski Nikodim Milaš, u svom kapitalnom delu „Pravoslavna Dalmacija”. Na teritoriji Polače nalaze se i drevnija crkvišta. Jedno od njih, po predanju, svetog apostola Luke koje nije datirano, ali čiji su ostaci vidljivi i u današnjim vremenima. Nakon ratnih zbivanja na ovim prostorima sadašnji hram, kao i većina domova u Polači, bio je devastiran. Prolazeći 2004. godine kroz Liku i Dalmaciju, na Polači se obreo blaženopočivši mitropolit crnogorski Amfilohije Radović u pratnji polačkog prote Save Tutuša. Došavši u selo, među ruine ostale nakon rata, upravo na ovome mestu gde smo se mi sastali, mitropolit se pomolio i proročki nagovestio obnovu ovog doma, sela i života koji će činiti ljudi. U tom momentu to se činilo nemogućim, neverovatnim, nezamislivim, a evo dvadeset godina kasnije mi smo sabrani tim blagoslovom - upoznavajući prisutne sa činjenicama koje su samo malobrojnima bile poznate - istakao je u uvodnoj reči Miloš Tutuš, zaposlenik Patrijaršije u Beogradu i moderator književne večeri.

U znak sećanja na blaženog spomena mitropolita Amfilohija i povodom dve decenije od njegove posete Dalmaciji i selu Polača, predstavljen je spev „Svetigornik”, autora Anastasija Radovića. Nadahut ličnošću i delom mitropolitovim, figurom istaknutog teologa, naučnika i narodnog vođe, teolog, freskopisac i ikonopisac Anastasije Radović, sinovac znamenitog arhijereja, napisao je spev, kao žitije blaženopočivšeg Mitropolita i jednog od duhovnih otaca srpske pravoslavne crkve.

- Čast mi je i velika radost biti ovde sa vama, gde se osećam među svojima, kao u svome zavičaju. Došao sam na bratski poziv i izuzetnim povodom. Priče uz vatru, kakve ćemo i večeras pričati ili poslušati, su one iskonske priče, drevne, savremene i svevremene, a njihov zvuk dopire do naših dana i produžava se. Sve ovo je isto tako jedna priča oko jedne vatre duhovne, oko jednog ognjišta koje je vaskrslo, a gde je sticajem okolnosti i jedan mitropolit crnogorski i sam ostavio svoj pečat. Delo koje sam napisao je reč o svetitelju pesniku čija je svaka reč bila poezijom, a njegova poezija Liturgijom, i svako delo njegovo službom čoveku i Bogu svome. Mogu reći da mi se čini kao da ga nisam ni napisao, već samo zabeležio – rekao je Radović

Po rečima autora, „Svetigornik” je priča, pesma o borbi neprestanoj koja traje u nedogled i obuhvata sve događaje iz prošlosti o kojima priča povjesnica ispod Orlovog Krša i Lovćena, o događajima koji su se ticali narodnog opstanka i njihovom ponavljanju u naše vreme.

- Događaji koji su se desili kroz ličnost i delo mitropolitovo, okrunjeno sa litijama u Crnoj Gori, sa onom veličanstvenom duhovnom revolucijom, duhovnim ustankom,  samo su produžetak one borbe koja se desila u „Gorskom Vijencu”. U „Svetigorniku”  Bog silazi na zemlju, i nebo silazi na zemlju kao jedan hor u događaju koje sam naveo,  i dešava se jedan istorijski, ali svevremeni, eshatološki trenutak. U tom smislu se izražava naša nada, vera i očekivanje Gospoda. „Svetigornik”  predstavlja pesničko žitije jednoga svetitelja, pesničku kanonizaciju, predstavlja pesničku rekapitulaciju jednog najozbiljnijeg, od suštinskog značaja vrenja narodnog i bića čovekovog koje je doživeo srpski narod u konkretnom istorijskom periodu- istakao je Radović.

„Dok je naroda, priča se, ali kad naroda nema onda nema niti ko da priča”

Nakon prethodno objavljenih izdanja, romana „671”, „Molitva pod morem” i „Tunel”, predstavljajući svoju četvrtu knjigu Aleksandar Tutuš istakao je kako su „Priče uz vatru” zajedničke priče jednog naroda iz istog kraja, koje u svom sadržaju čuvaju sećanja, uspomene, običaje i način života nekadašnjeg stanovištva sela Polača, smeštenog između planina Dinare i Kozjaka.  

- Priče uz vatru su naša zajednička stvar. Priče za koje nije trebala ni torba, ni puno mesta u prtljagu u onim letnjim avgustovskim danima kada smo, neko na traktoru, neko na frezi ili u automobilu, otišli odavde. One su ostale duboko urezane u jednom delu naše duše gde smo ih sačuvali, svako na svoj način i u određenoj verziji. U našoj prošlosti bilo je mnogo ljudi koji su iste te priče, kao svedočanstvo vremena, znali daleko bolje ispripovedati. Upravo iz tog razloga ne osećam neko posebno autorstvo nad njima, već sam ih u jednom trenutku obnove, makar kao krhotine sećanja, osetio potrebu zapisati. Dok je naroda, priča se, ali kad naroda nema onda nema niti ko da priča, niti ko da sluša i priča nestaje. Priče su ovde stotinama godina bile zamena, pre svega za institucije. U vreme kada nije bilo ni Saveta za manjine, ni kulturnih društava, ni opština sa srpskom vlašću, tada je jedina institucija koja se bavila školstvom, edukacijom, vaspitanjem i etičkim podukama bila jedna narodna multimedija. Ona je bila sastavljena od pripovedanja, a pripovedali su uglavnom talentovaniji, sposobniji da zapamte događaje. U dugim zimskim noćima pripovedalo se, guslalo i pevalo u okviru te izvorne, narodne multimedije. Na taj način prenosili su se primeri iz života, prenosilo čojstvo i junaštvo, da bi pokolenja koja stasavaju mogla da ih sačuvaju u svom identitetu - naveo je između ostalog Tutuš, izdvajajući samo neke od razloga potrebe da od zaborava sačuva davno ispričane priče o životnim sudbinama, običajima, bitnim događajima koji su obeležili život stanovništva u kraju podno planina Dinare i Kozjaka.

U osamnaest napisanih priča čitaoci će imati priliku da ožive sećanja na vremena u kojima se na Petrovdanski sajam, kao jedino rashlađenje za čašu vode ili bevande, sneg vadio iz dinarskih špilja i stotinama kilometara donosio na magarcu, na seosku gostionu u kojoj su se zimske noći skraćivale partijama briškule, na nikad viđene vile koje su konjima grive plele, siromaštvo ovog škrtog dela Dalmacije i na vreme i ambijent u kojem se, iako živelelo oskudno, složnije i odlučnije čuvao identitet, ali i još mnogo toga što je sa odlaskom živih pripovedača gotovo iščezlo iz pamćenja.

- Odnos poverenja između pripovedača i onog koji sluša, nažalost, nisu karakteristika današnjeg vremena, a izuzetno su važna stavka ličnog odnosa i vaspitanja. Ukoliko priče neko pročita svom nasledniku, srodniku, prijatelju, u tom slučaju vraća se ona bremenitost i onaj potencijal pojma priča. Na taj način je iznova oživljavamo, isto tako oživljavamo onaj ambijent u kojem su nastale i poruke koje su u njima sadržane. Sve priče su locirane na ovom terenu između tri planine, u vremenskom razdoblju od šest ili sedam stotina godina i gotovo traju koliko i naša srpska književnost, koja je takođe bila glavna institucija očuvanja identiteta - istakao je Tutuš, zaključujući kako su priče nedvosmisleni dokaz pripadnosti i postojanja srpskog naroda na ovim prostorima severne Dalmacije.

Ilustrovano izdanje zbirke pripovetki „Priče uz Vatru” za koje je ilustracije uradio Luka Dedić, naslednik čuvene šibenske loze Dedića, objaviće Srpsko kultrno društvo „Prosvjeta” iz Zagreba u saradnji sa Srpskom kulturnom Zadrugom iz Beograda.