Tužna slika hrvatske poljoprivrede

Poznato je da su ratari već dugi niz godina zahvaćeni misterijom oko otkupne cene žitarica. Konkretno, kada je reč o ceni pšenice, kulturi  koja između ostalog diktira ekonomsko stanje države i koja je izuzetno bitan faktor u održivosti poljoprivredne proizvodnje, provlači se mnogo nelogičnosti, nedelotvornih zakona resornog ministarstva čak i bizarnih poteza koji vredne seljake bacaju na kolena i dovode ih u očaj. U Hrvatskoj se na godišnjem nivou proizvede oko 900 000 tona pšenice. Od toga 400 000 rezervisano je za domaće potrebe, a čak 500 000 se izveze po jadnoj i bednoj ceni, dok se u Hrvatsku uveze 130 000 tona pšenice sumnjivog kvaliteta. Cenu pšenice određuje svetsko tržište, a našim proizvođačima je poznato da je ona najniža u vreme žetve. Trenutno cena na kotaciji  iznosi 155 evra za tonu što je, kako tvrde ratari premalo, jer ta cena ne pokriva uložene troškove u repromaterijal. Prema proračunu pojedinih ratara troškovi bi bili pokriveni tek kada bi cena pšenice bila 200 evra po toni. Dakle samo iz ovih podataka je vidljiva nezaštićenost domaćeg proizvođača koja vodi u ekonomsku nestabilnost poljoprivrednih gazdinstava, domaće proizvodnje i na kraju poskupljenja cena. Mnogi ratari uprkos svim izazovima i neizvesnošću vredno i mukotrpno rade tražeći od države da konačno stane iza njih, mole za podršku i nadaju se boljoj situaciji. Jedan od njih je i Vladimir Maričić iz Trpinje koji je od svog detinjstva u ovom poslu i tokom cele godine na njivi.

- Može se reći da je situacija sve teža jer unazad par godina predajemo robu bez da znamo kolika je njena vrednost. Ono što je sigurno to je da moramo uložiti u setvu, a ne znamo da li će nam se to isplatiti. Kada govorimo o subvencijama države, iznos jeste veći od kako je Hrvatska ušla u EU, ali s druge strane nalazimo se na otvorenom evropskom tržištu što je dovelo do pada otkupnih cena žitarica. Takođe su se i troškovi ulaganja povećali i sve to skupa dovelo je do ove neizvesne situacije. Postoje sigurno stručni ljudi koji mogu da naprave analizu o realnim troškovima ulaganja u proizvodnju i  na osnovu toga odrede realnu cenu pšenice, te na taj način zaštite male proizvođače. Evropska unija ima zemlje koje su zaštitile svoje proizvođače, oni imaju živa sela. Kod nas je situacija drugačija jer mladi poljoprivrednici odlaze, što isto tako pokazuje da situacija nije dobra. Što se tiče skladištenja, prerađivanja robe i ostalog, bez pomoći države mi se ne možemo sami organizovati. Mi moramo imati podršku države, da bi u konačnici naše stanovništvo imalo jeftinije proizvode. Ukoliko se sirovina izveze po jako niskim cenama, a uvozimo gotov proizvod, onda ta zemlja od koje uvozimo diktira cenu tih proizvoda što za posledicu ima nezadovoljstvo zbog visokih cena. Dakle, Hrvatska bi trebala da po modelu EU zaštiti svoje proizvođače tako što neće uvoziti inostranu robu kao i da postigne dogovor sa seljacima oko zaštitne cene domaćih proizvoda. U slučaju da mi ne pokrivamo dovoljne količine robe tada je logičan potez uvoz robe sa inostranog tržišta, u suprotnom cene naših proizvoda će i dalje padati - rekao je Vladimir.

„Doslovce smo umrli, ali nam to niko nije rekao“

Razočaranje zbog nemara i zapostavljenih sremskih i slavonskih seljaka iskazala je nedavno u Hrvatskom saboru i saborska zastupnica Dragana Jeckov. Referišući se na rad resornog ministarstva, Jeckov je ukazala na trenutne mere podrške u poljoprivredi koje ne daju rezultate i pozvala Sabor da razmisli o onim merama koje predlažu seljaci u Hrvatskoj, a koje će zaista imati efekat u proizvodnji pšenice.

- Imamo višegodišnji problem koji uvek eskalira u vreme žetve. Ratari znaju da je potrebno otkupiti deo pšenice za robne rezerve jer to nije bilo kakav proizvod, to je hrana. Takođe, važno je subvencionisati skladištenje robe kroz neke od mogućih mera a dobrodošla je i zaštitna cena. Međutim njih niko ništa ne pita jer je surova istina da podrške u poljoprivredi rastu, dok proizvodnja ipak raste sporije od podrške. A osnovna svrha podrški je valjda da se podstiče povećanje proizvodnje i poljoprivredna održivost, što je ipak za nas nemoguća misija - poručila je Jeckov i dodala kako je očigledno da subvencije ministarstva trebaju da budu bolje posložene.

Govoreći o državnim subvencijama Jeckov je pod upitnik stavila one intervencije koje se odnose na zaštitu skakavaca, ptice kosca, poljske ili cvetne trake itd. Tokom svog obraćanja predložila je da se razmisli o takvim merama kao i o onim kojima će se pomoći ratarima kako bi konačno cena otkupa pšenice bila zadovoljavajuća. Jeckov je ukazavši na smisao postojanja resornog ministarstva, zaključila govor porukom ratara „Doslovce smo umrli, ali nam to niko nije rekao!“