Vanjine torbe i nakit za svaku ženu i priliku

Svoju kreativnost i ljubav prema izradi nakita i torbi, odnosno ženskim modnim dodacima, Vanja Gugo iz Knina pretočila je u hobi kojem posvećuje gotovo sve svoje slobodno vreme, a zbog nemogućnosti da to bude i posao od kojeg bi sebi mogla da obezbedi pristojnu egzistenciju, svoje kreacije češće poklanja nego što ih prodaje. Ipak, to je ono što je, kako kaže, nešto što je čini zadovoljnom i srećnom, jer svaki ručno izrađeni predmet u koji utka i jedan delić sebe, za nju imaju vrednost koja se ne može meriti novcem.

Kada se, pre deset godina, iz čiste radoznalosti i ljubavi prema modnim detaljima koji su od najranije prošlosti bili svojevrsan ukras svake žene, odvažila da napravi svoje prve ogrlice, narukvice i minđuše, bili su to ujedno i prvi autentični suveniri koji su svoje mesto pronašli u muzeju kninske Tvrđave. Za početak bez previše znanja i iskustva, prethodnih edukacija i usavršavnja, oslonivši se isključivo na unutrašnji poriv za kreativnošću i stvaranjem nečega što će nositi njen lični pečat, koristila je samo najprostije resurse koji su joj se u tom trenutku našli pod rukom.

- Prve komade nakita radila sam sa fimo masom. Fimo masa je posebna vrsta polimer gline, jednostavna za modeliranje i peče se u peći. Ti prvi uzorci nisu bili najreprezentativniji. Time sam se zabavljala kao da pečem neke kolačiće za kuću. Međutim, ubrzo sam savladala tehniku izrade i za kratko vreme izradila komade nakita koji su ljudima bili zanimljivi, bar zato što su bili neobični i drugačiji - priseća se Vanja svojih početaka.

Znanje proširivala na raznim kursevima

Uvidevši da se od hobija ne može živeti, upisala je fakultet i naredni period posvetila obrazovanju na kninskom Veleučilištu. Stekla je diplomu inženjera agronomije, uporedo stvorila porodicu, a potom odlučila da se ponovo vrati onome što je nju kao ženu činilo dodatno ostvarenom i srećnom.

- Zapravo, ovaj put sam htela da napravim ono što sam ja želela da nosim, nešto autentično i drugačije, nešto što neće biti jednolično i što će nositi neki moj lični pečat. Uporedo sam pohađala sve moguće kurseve i radionice koje su organizovane u Kninu. Na radionici heklanja savladala sam tu tehniku, pa se ujedno razvila ideja o izradi heklanih torbi, zatim kurs dizajna, izrade nakita, vezenja. U međuvremenu je postao popularan print na majicama, pa sam pomislila kako bi to mogao biti zanimljiv detalj i na nakitu. Otkrila sam i epoksi smolu kao zanimljivu sirovinu, nešto s čime možete eksperimentisati i što daje mnoštvo mogućnosti za razvoj kreativnosti, i to je neka baza koju i sada najčešće koristim – kaže Vanja.

U novim komadima nakita sa epoksi smolom našle su se presovane biljke, pa medaljoni koji u sebi nose ljubičicu, maslačak ili cvet lavande, nisu nešto što predstavlja retkost u njenim kreacijama. Uz dodatke crteža, igranja bojama, nastaju decentni i efektni detalji koji su savršen ukras za gotovo svaku kombinaciju. Ukoliko se previše ne izlažu spoljašnjim faktorima, intenzivnoj svetlosti, vlazi ili prejakim udarcima, sve su to detalji koji mogu imati neograničen rok trajanja.

- Ono što je lepo je da se u svakom komadu nakita mogu se oslikati i sačuvati različite uspomene, delići prošlosti, i to je nešto što daje posebnu važnost ovakvoj vrsti ručno izrađenog nakita - kaže Vanja.

Žene mogu i ono što se od njih ne očekuje

Poslednjih godina sve češće su aktuelni detalji sa etno motivima, vezovima i medaljonima po uzoru na različite epohe, pa je svoj stvaralački rad delom usmerila i u tom pravcu. U udruženju Naše Ognjište, kroz projekat „Očuvanje tradicionalne srpske narodne nošnje i običaja Srba Dalmatinske zagore“ sprovodi se i radionica izrade etno nakita, koju Vanja vodi i kroz koju, sa još osam žena, zajedno izrađuje nakit sa tkanim detaljima i etno vezom.

- Na tkalačkom stroju otkamo neki sitan detalj narodne nošnje, potom ga obradimo i stavimo u epoksi smolu, te od njega napravimo medaljon za ogrlicu, privezak za narukvicu ili minđuše. Na sličan način iskoristimo, recimo, vez sa košulje koji je autentičan za neki od naših krajeva, i taj spoj tradicionalnog i modernog je nešto čime su žene posebno oduševljene, bilo da se radi o detalju koji će same nositi, ili nečemu što može poslužiti kao originalan poklon za uspomenu – pojašnjava Vanja, ističući kako je nemalo primera kada upravo takvi pokloni najčešće stižu do najudaljenijih država i služe kao neki vid poveznice sa izvornim mestom porekla.

Iako se radi o osetljivim i precizno izrađenim detaljima koji, pre svega, zahtevaju puno ljubavi, posvećenosti i truda, alati za njihovu izradu, bar naizgled, nisu nešto što je tipično za žensku ruku. Međutim, kao i u svemu ostalom, žene su te koje svojom upornošću i zalaganjem mogu savladati i ono što se od njih, možda, ne očekuje.

- Jedan od glavnih alata je ona bauštelska bušilica, zatim su tu pištolj za lepljenje, klešta, pinceta, heklica i uz mnogo repromaterijala, kalupa i sitnih detalja to je sve ono što nam je neophodno za rad. U korak sa vremenom razvijaju se i nove ideje, tehnike, a osluškujući tuđe ukuse uvek se trudimo da napravimo nešto drugačije, iako moram reći da često ni sama ne znam kako će taj finalni proizvod na kraju izgledati – iskreno će Vanja, dodajući kako je najveća satisfakcija prepoznati svoj komad nakita kao ukras na nekoj ženi.

Uporedo sa nakitom posvetila se i izradi torbi, koje zahtevaju još više rada i posvećenosti. Svaka torba spoj je nekoliko vrsta materijala i tehnika izrade, od eko špaga i recikliranih pamučnih traka, do drveta i mnoštva sitnih detalja. Uz heklanje tu je i šivenje, vezenje pa i bušenje. Po uzoru na većinu žena, ni ona nema previše slobodnog vremena za svoj hobi, ali ga sa zadovoljstvom krade u onim trenucima kada, pored porodice i kuće, nađe malo prostora i vremena za sebe.

- Kada bih ovo što radim bilo isključivo moj posao, a ne hobi, za izradu jedne torbe trebalo bi mi otprilike bar osam radnih sati konstantnog rada, no kako to nije, onda mi treba i po nekoliko dana. Opšte je poznato koliko smo mi žene zahtevne i izbirljive kada su torbe u pitanju, koliko nam treba prostora kada iste biramo, koliko detalja koje nastojimo uklopiti uz odevne kombinacije, pa se zaista trudim da sve to imam u vidu kada krenem u izradu. Uz jutarnju kafu, ili kada završim sa svim drugim obavezama, uzmem svoju heklicu i natenane, uživam u svakom tom trenutku – skromno kaže Vanja, odajući utisak žene koja istinski uživa u svom kreativnom zanosu.

U skladu s tim skromni su i njeni planovi za budućnost. Za pretvaranje hobija u posao ne nedostaje joj hrabrosti i odvažnosti, ali materijalna situacija i momenat gde za svaki posao treba imati bar tu početnu finansijsku sigurnost, ali i siguran put do tržišta za plasiranje proizvoda, nešto su na šta u ovom trenutku ne može da se osloni. Ali, kako i sama kaže, to ne sme da bude faktor koji će nas omesti u nameri da radimo ono što volimo, usavršavamo sebe i iskažemo se u najboljem svetlu, uživajući u svakom trenutku i prilici koja se ukaže, upravo onako kako ona to radi.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.