Vrtić koji gradi identitet i čuva jezik

Intervju sa direktorkom Dečijeg vrtića Vukovar 2 Marinom Latinović.

Kada je Dečiji vrtić Vukovar 2 osnovan i ko je njegov osnivač?

Dečji vrtić Vukovar 2 osnovan je odlukom Grada Vukovara, a u sudski registar Trgovačkog suda u Osijeku upisan je 1998. godine. Osnivač Vrtića je Grad Vukovar. Od samog osnivanja njegova je posebnost ostvarivanje prava srpske nacionalne manjine na vaspitanje i obrazovanje na maternjem jeziku i pismu, uz istovremenu obavezu provođenja sadržaja i aktivnosti za razvijanje komunikacijskih veština na hrvatskom jeziku i pismu u trajanju od dva časa dnevno u desetčasovnom programu.

Kako je izgledao sam početak rada, koliko je bilo dece, zaposlenih i grupa, a koliko je danas?

Kroz Dečji vrtić Vukovar 2 prošlo je za ovih dvadeset osam godina zaista puno dece. Prilikom osnivanja, Vrtić je pohađalo više od tri stotine najmlađih pripadnika srpske zajednice u Vukovaru. Tokom godina, taj broj se menjao i varirao, što je odraz različitih demografskih i društvenih okolnosti, ali je važno naglasiti da je sve vreme Vrtić ostao važno mesto okupljanja, odrastanja, vaspitanja i obrazovanja dece koja se vaspitavaju i obrazuju na maternjem srpskom jeziku. Nakon godina u kojima je bio beležen pad broja dece, raduje nas činjenica da se u poslednjih nekoliko godina ta situacija promenila i da se svake godine sve više približavamo broju koji smo imali na početku osnivanja Vrtića. Danas, Dečji vrtić Vukovar 2 pohađa dvesta trideset dece koja su raspoređena u četiri jasličke i devet vrtićkih grupa a o svakodnevnom funkcionisanju vrtića brine četrdeset i četvero zaposlenih.

Koliko je vidljiv napredak u radu kroz vreme?

Vrtić se kroz vreme naravno menjao i razvijao. Pri tom ne smemo da zaboravimo koliko su važni bili počeci i svi oni koji su kroz sve ove godine stvarali i gradili Vrtić. Na tim temeljima danas razvijamo savremeni pristup detetu i njegovim potrebama, unapređujemo uslove i opremljenost te nastojimo biti što otvoreniji prema roditeljima i lokalnoj zajednici. Pravni status vrtića pri tom je ostao isti, ali su se način rada, sadržaji i pristup deci kroz godine menjali i razvijali. Kvaliteta vrtića je proces koji se neprestano razvija i svaka generacija zaposlenih ostavila je svoj neizbrisiv trag. Naš zadatak danas je da nastavimo da rastemo i razvijamo se a pri tom da sačuvamo ono najvažnije iz svojih početaka - svoju ulogu i značaj za srpsku zajednicu.

Šta u svakodnevnom radu konkretno znači da se vaspitanje odvija na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu?

U svakodnevnom radu to pre svega znači da deca slušaju, govore i izražavaju se na svom maternjem jeziku i da se celokupan vaspitno – obrazovni rad odvija u tom okruženju. To je mnogo više od samog učenja jezika – srpski jezik je prisutan u razgovoru, igri, pričama, pesmama, recitacijama, dramatizacijama, likovnim i istraživačkim aktivnostima kao i u svakodnevnim situacijama u grupi. Ćirilicu  deci približavamo na način primeren njihovom uzrastu, kroz slikovnice, natpise, imena, plakate, igre sa slovima i različite su aktivnosti u kojima se deca upoznaju sa ćiriličnim pismom. Isto je i sa latinicom. Dakle, deca ne uče formalno ni jedno ni drugo pismo kao što to čine kasnije u školi. Deca se u predškolskom uzrastu sa pismom upoznaju, kroz slikovnice, priče, natpise, svoje ime i slično a cilj je da se kod njih razvija interesovanje za pisanu reč i da se stvore temelji za kasnije čitanje i pisanje. Za većinu naše dece srpski jezik je jezik kojim prvo progovaraju, koji čuju i koriste i u svojim porodicama. Zato je sasvim prirodno da se taj kontinuitet nastavi i u vrtiću, odnosno da dete u okruženju u kojem provodi veliki deo dana može da komunicira, uči, igra se i izražava na jeziku koji mu je blizak i prirodan. Istovremeno, vrtić je i mesto u kojem se dete postepeno susreće sa hrvatskim jezikom i razvija komunikaciju na njemu a i to se odvija prirodno, kroz svakodnevne situacije, igru i različite aktivnosti, u skladu sa uzrastom i individualnim mogućnostima deteta.

Da li se program razlikuje od programa drugih vrtića u gradu upravo zbog jezika i pisma?

Programi se u osnovi ne razlikuju od programa koji se realizuju u drugom vrtiću u gradu niti od programa drugih vrtića u Republici Hrvatskoj kada je reč o ciljevima i razvojnim potrebama dece. Ono što naše programe čini specifičnim jeste činjenica da se vaspitno – obrazovni rad ostvaruje na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu, uz sadržaje kojima se neguju jezik, kultura, tradicija i identitet srpske zajednice. Dakle, deca imaju iste razvojne potrebe, iste potrebe za igrom, učenjem, istraživanjem i socijalizacijom kao i sva druga deca, ali sve to ostvaruju u jezičkom i kulturnom okruženju koje je njima blisko.

Da li je zahtevno danas rukovoditi jednom ustanovom kao što je Dečiji Vrtić Vukovar 2 u gradu u kojem je srpski narod nacionalna manjina?

Rukovoditi bilo kojom vaspitno - obrazovnom ustanovom danas je odgovoran i zahtevan posao jer su potrebe dece i roditelja sve složenije, a odgovornost ustanove velika.  Rukovoditi ustanovom koja pored svoje osnovne vaspitno-obrazovne uloge, ima i važnu ulogu u očuvanju jezika, pisma i identiteta nosi dodatnu odgovornost. Naša obaveza je da deci pružimo kvalitetno rano i predškolsko vaspitanje i obrazovanje a istovremeno da čuvamo ono što nam je svima kao pripadnicima srpske zajednice važno. To zahteva mnogo rada, strpljenja, komunikacije i razumevanja. Trudimo se da budemo profesionalna i otvorena ustanova usmerena pre svega na dobrobit dece. Želimo da odrastaju u sigurnom, podsticajnom okruženju negujući svoj jezik, pismo i kulturnu baštinu, ali da istovremeno budu otvorena prema sredini u kojoj žive. Zato nam je posebno važno što ravnopravno učestvujemo u gradskom životu i na svim gradskim manifestacijama koja su namenjena deci. Želimo biti vidljiv i aktivan deo naše zajednice, kao ustanova koja neguje svoju posebnost ali istovremeno gradi mostove i sarađuje sa svima. Naš cilj je da deca od najranijeg uzrasta osećaju da pripadaju i svojoj zajednici i gradu u kojem su rođeni i odrastaju.

Kakav je odnos vrtića sa Gradom Vukovarom? Sa kojim se izazovima u komunikaciji sa Gradom najčešće susrećete?

Grad Vukovar je naš osnivač i kao takav ima važnu ulogu u funkcionisanju i razvoju Vrtića. Saradnja se ostvaruje kroz finansiranje, planiranje i osiguravanje uslova za rad, kadrovska pitanja, investicije i druga pitanja važna za funkcionisanje ustanove. Naš odnos sa Gradom Vukovarom je korektan i profesionalan i temelji se na međusobnom uvažavanju, saradnji i otvorenoj komunikaciji. Kao javna ustanova nastojimo odgovorno i transparentno obavljati svoj posao a podrška Osnivača važna je kako bismo mogli kvalitetno odgovoriti na potrebe dece, roditelja i zaposlenih. Naravno, postoje teme koje zahtevaju više razgovora, usaglašavanja i vremena ali smatram da je za funkcionisanje jedne ustanove najvažnije da postoji dijalog i zajednički interes. U našem slučaju taj zajednički interes je stvaranje što boljih uslova za decu i razvoj ustanove. Verujem da ćemo i u buduće, kao i do sada, uz korektne odnose, saradnju i argumentovan dijalog prevazilaziti sve izazove koji budu pred nama.

Kako biste opisali saradnju sa institucijama srpske zajednice u Vukovaru?

Saradnja sa svim srpskim institucijama nam je veoma značajna. Ona se ogleda kroz različite oblike podrške, zajedničke aktivnosti, kulturne i vaspitno – obrazovne sadržaje, obeležavanje važnih datuma i događaja za srpsku zajednicu, kao i kroz nastojanje da deca upoznaju i zavole svoju kulturnu baštinu. Kroz saradnju sa institucijama i organizacijama srpske zajednice deca imaju priliku da kroz neposredno iskustvo upoznaju tradiciju, običaje, književnost, muziku i druge elemente svog kulturnog identiteta. Mnogobrojni su primeri upravo ovih neposrednih iskustava: saradnja sa Srpskim kulturnim centrom Vukovar i bibliotekom „Zaharija Orfelin“ (predstave za decu, radionice u sklopu obeležavanja pravoslavnih praznika), saradnja sa Srpskim domom (predstave za decu, završne svečanosti predškolaca), saradnja sa Većem srpske nacionalne manjine Vukovarsko – sremske županije (Olimpijada dečjih vrtića koji provode programe na maternjem srpskom jeziku), saradnja sa Većem srpske nacionalne manjine Grada Vukovara (obeležavanje Međunarodnog dana maternjeg jezika).Veoma važna nam je saradnja sa Zajedničkim većem opština koje nam na mnogobrojne načine obogaćuje sadržaje rada (donacija slikovnica za decu i stručne literature na maternjem jeziku, donacija didakte i opreme za sobe dnevnih boravaka i dvorišta, partnerstva u realizaciji programa odlaska dece na izlete, organizacija stručnih skupova za vaspitače i stručne saradnike). Kroz projekt „Digitalizacija Dečjeg vrtića Vukovar 2“ nabavili smo potrebne laptope za vaspitače a projekt je finansiran sredstvima Srpskog narodnog veća. Na kraju, ali ne i manje važno, istaknula bi i saradnju sa svim našim osnovnim školama na području grada u kojima se nastava odvija po modelu A i tu saradnju smatramo izuzetno važnom, upravo zato što želimo da prelazak deteta iz vrtića u školu bude što prirodniji i bezbolniji. Nastojimo da kroz saradnju sa učiteljima razredne nastave i stručnim službama škola razmenjujemo informacije, iskustva i primere dobre prakse kako bismo decu što bolje pripremili za ono što ih očekuje a samim tim i roditeljima dali dodatnu sigurnost.

Da li primećujete da roditelji imaju dileme oko toga da li će obrazovanje na srpskom jeziku i ćirilici kasnije predstavljati prednost, nedostatak ili jednostavno prirodan nastavak obrazovanja deteta?

Roditelji imaju različita pitanja i potpuno je prirodno da razmišljaju o budućnosti svoje dece. Ono što nastojimo da im objasnimo jeste da maternji jezik i pismo nisu prepreka za budućnost deteta. Naprotiv, dete koje dobro poznaje maternji jezik i kulturu, a istovremeno stiče široka znanja i razvija kompetencije za život u savremenom društvu dobija čvrstu osnovu za dalje školovanje i razvoj. Naš cilj nije da dete bira između jednog i drugog jezika. Želimo da dete izađe iz Vrtića bogatije za oba – da zna ko je, odakle dolazi, ali i da bez straha i predrasuda komunicira s drugima. Mislim da je upravo to najveća vrednost dvojezičnog i interkulturnog odrastanja. Primećujemo da većina roditelja nakon odlaska iz Vrtića bira obrazovanje na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu i da taj izbor doživljavaju kao prirodan nastavak obrazovanja ali postoje i roditelji koji se odluče za drugačiji obrazovni put. Ti izbori su različiti i na njih utiču različite okolnosti kao što su na primer individualne posebne potrebe deteta i smatram da ni jedan od tih izbora ne treba osuđivati. Naša je uloga da im pružimo kvalitetan rani rast i razvoj, uvažavajući njihove potrebe i pravo roditelja da donesu odluku za koju smatraju da je najbolja za njihovo dete.

S obzirom da su u objektima fizički odvojena srpska deca od dece većinskog stanovništva, kako deca doživljavaju tu odvojenost?

Deca predškolskog uzrasta tu odvojenost ne doživljavaju na isti način na koji je doživljavaju odrasli. Oni svet doživljavaju mnogo jednostavnije nego odrasli. Deca svoj vrtić doživljavaju kroz igru, prijateljstva, kroz svakodnevne odnose i osećaj sigurnosti i pripadnosti. U našem radu ne primećujemo da fizičku odvojenost objekata sama po sebi nužno interpretiraju kao podelu na „našu“ i „njihovu“ decu. Vrtićki život je vrlo dinamičan i sadržajan – deca tokom dana imaju različite aktivnosti, igru, obroke, boravak na otvorenom, projekte i razne druge oblike rada a svaka vaspitna grupa je brojna sama po sebi u zavisnosti od uzrasta. Njihov je svakodnevni život vrlo intenzivan i ispunjen odnosima s vršnjacima unutar grupe kao i među grupama u samom objektu, i zbog toga deca fizičku odvojenost od dece većinskog naroda ne doživljavaju kroz društveni ili nacionalni kontekst na način na koji to čine odrasli. Njima su važni prijatelji s kojima se igraju, odrasli kojima veruju, aktivnosti koje ih zanimaju i osećaj da pripadaju svojoj grupi. To naravno ne znači da ne treba stvarati prilike za susrete i druženja sa drugom decom i takva iskustva su vredna upravo zato što deci omogućavaju da upoznaju druge, da razvijaju socijalne veštine, da uče prihvaćati različitosti od najranijeg uzrasta i da znaju da različitost jezika, kulture ili identiteta nije prepreka prijateljstvu.

Da li postoje planovi za proširenje programa, prostora ili kapaciteta?

Kontinuirano radimo na unapređenju i proširivanju svojih programa te smo tako u poslednjih pet godina razvili dva nova programa koja su usmerena na decu sa posebnim potrebama (Program za rad sa potencijalno darovitom decom i Program rada s decom s poteškoćama u razvoju) i jedini smo vrtić koji realizuje programe na srpskom jeziku a koji nudi ove specifične programe. U skladu s tim, posebnu smo pažnju posvetili i stručnom usavršavanju vaspitača i stručne službe Vrtića kao i njihovom profesionalnom razvoju a redovno predstavljamo rad Vrtića i delimo primere dobre prakse kako na među - županijskim tako i na državnim stručnim skupovima. Razvoj vrtića ne podrazumeva samo povećanje kapaciteta nego i ulaganje u kvalitetu vaspitno – obrazovnog rada i upravo razvojem ova dva programa napravili smo važne iskorake u radu sa ovim specifičnim populacijama dece. Što se tiče proširenja kapaciteta gotovo svake godine se povećamo za jednu vaspitnu grupu i kontinuirano beležimo porast broja dece iz godine u godinu i to nas sve mnogo raduje. Novu pedagošku godinu započećemo sa novom, trinaestom vaspitno – obrazovnom grupom a raduje činjenica što je to ponovo jaslička grupa dece jer upravo otvaranjem jasličkih grupa osiguravamo kontinuitet broja dece a istovremeno odgovaramo na potrebe roditelja za korištenjem usluga vrtića. Ove pedagoške godine uspeli smo upisati svu decu za koju su zahtevi za upis podneti u redovnom upisnom roku. U planu je proširenje prostornih kapaciteta područnog objekta „Borovo“ za dve sobe dnevnog boravka jer najveći interes za upis već godinama imamo upravo za taj objekt ali o tome više nekom drugom prilikom kada budemo imali konkretne informacije.

Šta Vas najviše ohrabruje da imate snagu i volju vaspitavati decu učeći ih da neguju svoj identitet?

Mene lično najviše motivišu upravo deca koja su nekada pohađala naš vrtić, a danas su odrasli, uspešni i ostvareni mladi ljudi. Mnogo je lep osećaj kada znate da ste svojim radom, znanjem i posvećenošću bili jedan mali, ali važan deo njihovog odrastanja i da ste, zajedno sa njihovim roditeljima, učiteljima i svima koji su ih pratili na tom putu, ugradili deo sebe u temelje na kojima su izgradili svoj život. Posebno me raduje kada vidim da su ta deca danas uspešna u različitim oblastima, da slobodno žive i ostvaruju svoje ciljeve, a da istovremeno sa ponosom govore o svom poreklu, jeziku i identitetu. To je za mene najbolja potvrda da negovanje identiteta nije prepreka uspehu, već može biti važan deo lične sigurnosti, samopouzdanja i osećaja pripadnosti. Isto tako, veliku motivaciju mi daju deca sa kojom danas radimo. Kada vidim njihovu radost dok govore svojim maternjim jezikom, upoznaju ćirilicu, pesme, priče, običaje i tradiciju, znam da ono što radimo ima smisla i da već sada ostavljamo trag u njihovom odrastanju. Veliko poverenje i podršku pružaju nam i roditelji koji prepoznaju vrednost toga da njihova deca odrastaju negujući svoj jezik, kulturu i identitet. To što iz godine u godinu imamo sve veći broj dece za mene je još jedna potvrda da postoji potreba za našim Vrtićem i da roditelji veruju u ono što radimo. Zato verujem da je naš zadatak da deci damo dobre temelje – da ih naučimo da vole svoj jezik, kulturu i tradiciju, ali i da budu otvorena prema drugima i spremna da prihvataju različitosti. Kada uspemo da ih ispratimo iz vrtića sa osećajem da znaju ko su, da poštuju sebe i druge i da veruju u sebe, tada znamo da smo uradili dobar posao.

Ovaj tekst je napisan uz financijsku potporu Agencije za medije temeljem Programa poticanja novinarske izvrsnosti.