Studenac – izvor pravoslavnog nasleđa

Jedno od najstarijih pravoslavnih svetilišta na otvorenom u RH jeste Studenac, mesto smešteno podno sela Branjina. Naziv je, prema predanju, dobilo po hladnoj i lekovitoj vodi koja je nekada izvirala na ovom mestu. Ime Studenac vezuje se, kako kažu meštani, za rani srednjevekovni period, za 14. ili 15. vek, a od tada su se oko svetilišta isprepletali istorija, vera i narodna predanja. Za ovo mesto vezuju se i brojne priče i sećanja meštana, ali ono što Studencu daje poseban značaj jeste kontinuitet okupljanja pravoslavnih vernika. Na ovom mestu se do danas, povodom praznika Uspenja Presvete Bogorodice – Velike Gospojine, održava večernje bogosluženje i molitva.

Ovogodišnje okupljanje imalo je i poseban povod. Episkop osečkopoljski i baranjski Heruvim osveštao je novoobnovljeni Časni krst i bistu protojereja-stavrofora Stevana Mihaldžića, paroha branjinskog i jednog od najznačajnijih beležnika istorije Baranje. Prota Mihaldžić, koji je živeo od 1861. do 1941. godine, iza sebe je ostavio dragocene zapise o prošlosti ovog kraja, a posebno o Branjini i njenom istorijskom nasleđu. Među delima koja svedoče o njegovom interesovanju za prošlost ovog prostora nalazi se i rad „Manastir Brana i selo Branjina u prošlosti“. Njegovo ime neraskidivo je povezano sa istorijom pravoslavlja tog područja. U neposrednoj blizini Branjine nalazili su se tragovi drevnog manastira Brana, čije se postojanje vezuje još za sredinu 11. veka. Iako manastir danas fizički ne postoji, njegovi ostaci i istorijski zapisi ostaju svedočanstvo o viševekovnom prisustvu pravoslavlja i srpskog naroda na ovom prostoru.

Zato, obnova Časnog krsta i podizanje biste Stevana Mihaldžića na Studencu imaju značenje koje prevazilazi sam čin osvećenja. Oni su način da se sačuva sećanje na ljude, svetinje i tradiciju koja je vekovima bila deo života Branjine i Baranje.

Njegovo preosveštenstvo, episkop osečkopoljski i baranjski Heruvim, nakon bogosluženja i osvećenja biste i Časnog krsta obratio se sabranim vernicima uputivši poruku o važnosti opstanka Srba na ovim prostorima uz mir i jevanđeosku ljubav u srcu, kao putokaze koji vode do očuvanja identiteta, kulture, jezika, vere i tradicije – temeljnih vrednosti za ostanak i opstanak pravoslavnih vernika u Baranji.

- Radost Bogorodičnog praznika nas je okupila da osetimo milost i ljubav Božiju, da se poučimo kako je blagosloveno živeti u zajednici ljubavi, zajednici ispunjenoj poslušanjem, trpljenjem i žrtvom. To je sve Bogorodica u svome životu nosila i to nam je posvedočila. Ostavila nam je zalog toga i takvog spasonosnog puta kojim treba da korača naša zajednica u svakom trenutku, u svakoj nedaći sa apsolutnim požrtvovanjem jedni sa drugima i jedni uz druge, da bi sve ono što je kroz vekove ostavljeno narodu, bilo ustostručeno molitvama, žrtvom i ljubavlju koja nas je i danas okupila ovde, podno, mogu slobodno reći, srednjevekovnog i svetonemanjićkog manastira Brane. Ono što je blagosloveno ne može nikada da nestane i da prestane - ni sećanje a kamoli postojanje. Danas smo svedoci da je to tako. Oživotvoreno je naše postojanje na ovim prostorima. Osvetili smo ovaj Časni krst koji je simbol pobede života nad smrću i nad svim vidljivim i nevidljivim neprijateljima. Isto tako, osvetili smo i bistu čuvenog prote Stevana Mihaldžića koji je mnogo pisao o manastiru Brani, lepoti Baranje i vekovima koji su protutnjali kroz ovu dolinu a koji su ostavili veliki zalog da nastavimo da se trudimo da budemo jevanđelski narod i svetosavski narod - rekao je između ostalog, vladika Heruvim.

Časni krst i bista podignuti su zajedničkim radom i snagama Eparhije osečkopoljske i baranjske, SNV-a, Crkvenih opština Branjina i Kneževi Vinogradi, a sama ideja potekla je od zamenika župana Osječko-baranjske županije Vladimira Horvata, koji je u njenoj realizaciji učestvovao do samog kraja. Ističući slogu, zajedništvo i veru kao načela bez kojih ne bi bilo moguće ostvariti ovaj poduhvat, Horvat se tokom obraćanja zahvalio svima koji su doprineli provedenoj aktivnosti. Govoreći o doprinosu prote Mihaldžića, Horvat je podsetio koliko je i na koji način svoj život prota podredio najboljem interesu pravoslavnog naroda u Baranji, zbog čega mu, uz despota Pavla Bakića, patrijarha Čarnojevića i svetog kneza Stevana Štiljanovića, zasluženo pripada mesto u večnosti kolektivnog sećanja.

- Ovaj spomenik nije spomenik samo jednoj ličnosti. Ovo je spomenik zaboravljenim karakternim crtama naših predaka i njihovom principu samopregora za više ciljeve – za nepoznatog a svog, za sadašnjeg i budućeg, za generacije koje tek dolaze u budućnosti koju nisu poznavali, ali u kojoj nisu gubili veru. Ljubav prema svome rodu iznad individualizma i prezir prema neslozi, samoživosti i komforu. Počevši od danas, sve dok zamišljen gleda ka Balatonu, Sentandreji i Vesprimu, prota će svakog od nas očinski opominjati da ne gubimo veru u Boga i u budućnost – poručio je Horvat tokom svog govora.

Veliko zadovoljstvo okupljanjem vernika i predstavnika srpske i crkvene zajednice istakao je i zamenik načelnika Opštine Popovac i predsednik Veća srpske nacionalne manjine Opštine Popovac Zoran Milošević, istakavši obnovu Časnog krsta i podizanje biste kao čin duhovne obnove meštana Branjine. Za obnovu svetilišta uloženo je oko 80.000 evra, kaže Milošević, a sredstva su obezbeđena iz Ministarstva kulture Vlade RH jer mesto spada pod zaštitu  kulturnog dobra RH.

- Ovo je za nas svečan dan kojim se šalje važna poruka da ne trebamo odustati od svojih korena, svog identiteta, vere i tradicije. Branjina danas ima svega 10 kuća u kojima žive predstavnici srpske nacionalne manjine. Meštani pripadaju uglavnom starijoj populaciji. Svi su oni oduševljeni obnavljanjem i rekonstrukcijom svetišta jer je ono najveće svetište na otvorenom u Baranji. Prema starom predanju, pod ovom kapelicom tekao je izvor sa lekovitom vodom. Tu se narod umivao, nosio vodu kući i verovao u njenu moć. Kapelica je stara više od 600 godina, a poslednji poslednji put voda je tu tekla do pre otprilike 15 godina. U Branjini je pre Drugog svetskog rata, većinsko stanovništvo bilo srpsko, a posle su je naseljavali Međimurci i Zagorci nakon čega je opao broj Srba. Ovo mesto je važno za nas jer se tu okupljamo jednom godišnje i ovde dođu ljudi iz svih delova Baranje. Bude nas od 150 do 200 Baranjaca na bogosluženju uoči praznika Uspenja Presvete Bogorodice. Nadam se da ćemo se svake godine okupljati u duhu pravoslavlja ovde i da će izvor vode jednog dana svetilištem Studenac ponovo početi da teče - rekao je Milošević.

Oni stariji meštani Branjine sećaju se kako je nekada bilo, dok je tekao izvor i dok su se mladi oko njega okupljali. Slika Branjine, kažu meštani, bila je tada obojana vedrijim bojama jer su u njoj živeli mladi kojih danas više gotovo da ni nema.

- Bilo je jako puno sveta ovde, naročito cura koje su se posebno spremale za dolazak ovamo. To je bio svečan i lep događaj. Držali smo jedna drugoj sveće da se vidi kako smo lepo obučene. Gledali smo uvek kako se i koliko svečano koja cura spremila. Ja sam u Branjini 72 godine, a sad imam 88 godina i volela bih da mladi znaju svoj zadatak - da treba da čuvaju i obnavljaju našu tradiciju. Uvek sam gledala da radim i pomognem. Čistila sam crkvu i svaki put sam na službi bila. Sad sam skoro sama ostala. Okupljali smo se na večernjoj molitvi o Gospojini svake godine a nekada i o Preobraženju. Ovde smo imali i vodu koja je bila sveta. Sa njom je valjalo oprati ruke i umiti se. Jako se držalo do toga. O proti Mihaldžiću se puno govorilo. Meni su svekar i svekrva pričali o njemu kako je uvek okupljao narod i da je bio jako poštovan. Narod je jako držao do njega i on do naroda. Zadržavao je narod na ovim prostorima. Kažu ljudi da je stajao na svom prozoru i govorio „Nemojte odlaziti odavde, ovo je naša zemlja“ – ispričala nam je baka Velinka Ubavić iz Branjine.

O proti Stevanu Mihaldžiću

Još kao mlad sveštenik, prota Mihaldžić je mnogo radio na kulturnom i ekonomskom rastu kao i čuvanju nacionalne svesti. Bio je najmlađi član Narodnog i Crkvenog sabora u Karlovcima, te član predsedništva Velikog narodnog sabora prisajedinjenja. Za vreme Prvog svetskog rata, bio je u zatvoru i internaciji, a u tom ratu izgubio je sina Vojina, mladog pravnika, koji je kao potporučnik pao u bici kod Rudnika. Zahvaljujući protinom istorijskom istraživanju prostora Baranje i Ugarske i lobiranju u komisijama za razgraničenje, tadašnja  delegacija na čelu sa naučnikom Mihajlom Pupinom je na Pariškoj konferenciji 1919. godine dokazala de fakto i de jure pravo Srba, ali i svih drugih južnoslavenskih naroda na svoj deo Baranje. Pripremajući materijal za Mirovnu konferenciju u Parizu, prota Mihaldžić beleži: „Nije dakle ni čudo što o Baranji na znađaše niko ništa dok se slavodobitna i junačka srpska vojska ne zalete u divna polja naše Baranje! Kad je trebalo na mirovnoj konferenciji dokazivati da je ovo srpska zemlja, tek onda se zglednuše naši istoričari – sve bolji od boljega! Tek onda priznadoše i ostali naučenjaci naši da stanje Baranje nikako ne poznaju“.  Tako je Baranja podeljena na dva dela, granicom koja i danas prolazi atarima nedaleko od spomenutog svetog mesta. Značaj tog razgraničenja ogleda se u činjenici da prostor na kojem se danas živi, predstavlja najjužniju i jedinu preostalu enklavu nekadašnjeg i danas nepostojećeg mora Slavena sa mađarskog Podunavlja.