Pod samim obroncima Velebita, uz reku Zrmanju koja ih svojom vodenom granicom odvaja od susednih Muškovaca, u nepreglednom prirodnom prostranstvu uzgnezdilo se selo Bilišane. Podeljeno na dva dela, Gornje i Donje, objedinjeno oko dva pravoslavna hrama, i sa neuporedivo manjim brojem ljudi nego što je to bilo pre rata, ali lepo u svakom svom delu, što bi rekli domaći Bilištanci.
Ljudi je i ovde danas malo, ulice najčešće puste, ali tragovi nekadašnjih vremena i bogate istorije i dalje su vidljivi na svakom koraku sela. Tome u prilog svedoči i velelepni hram Rođenja Presvete Bogorodice kakvim bi se mogle ponositi i velike svetske metropole.
– Ovo je jedan od filijalnih hramova parohije obrovačke i jedan od dva u samom selu Bilišane. Hram Rođenja Presvete Bogorodice datira iz 1860. godine kada ga je osvetio tadašnji episkop dalmatinski Stefan Knežević. Sagrađen je trudom i zalaganjem Petra Oluića koji je bio poslanik u bečkom Parlamentu, a po nacrtu i projektu čuvenog arhitekte Emila Vekijetija koji je, između ostalog, projektovao i pravoslavne hramove u Dubrovniku i Skradinu. Izgradnju hrama finansirala je Austrija i to sa sedamnaest hiljada forinti. Kako tada, tako i danas, ovaj hram izaziva divljenje i čuđenje što je baš jedna ovakva velelepna crkvena građevina sagrađena u jednom malom, bukovačkom selu- pojašnjava paroh obrovački Dragan Božić.
Hram koji svojim izgledom i dimenzijama privlači pažnju svakog putnika kroz Bilišane, nije odoleo vremenskim neprilikama kroz decenije unazad. Ipak, ono najvrednije je ostalo sačuvano, a proces obnove još je u toku.
– Ono što je najvrednije u hramu jeste svakako njegov ikonostas koji je pod zaštitom Ministarstva kulture RH. Ikonostas je 1864. oslikao Antonio Cukaro, poznati italijanski slikar, i taj ikonostas je nedavno restauisan sredstvima Ministarstva kulture. Jedan deo ikona nalazi se u hramu u Obrovcu, dok je drugi deo u konzervatorskom odeljenju u Zadru. Sam hram je još uvek u procesu obnove. Pre par godina ta obnova je stala zbog nedostatka sredstava, ali smo u međuvremenu prikupili deo sredstava i nadamo se da ćemo uskoro nastaviti sa obnovom. Prva faza biće uređenje fasade, odnosno spoljašnjeg izgleda hrama, a posle toga nam sledi restauracija zvonika, zvona, i svega što bude neophodno – dodaje sveštenik Božić.
Pop Kuridža rođeni Bilišanin
Prema popisu stanovništva iz 1991. godine, Bilišane su imale 857 stanovnika, dvadeset godina kasnije taj broj spao je na 176, dok je danas u četrdeset domova svega 136 meštana. Ono što ipak ohrabruje jeste podatak da, za razliku od većine drugih mesta, u Bilišanima živi i devetoro dece osnovnoškolskog i predškolskog uzrasta.
Od nekada brojnih prezimena; Baljak, Badža, Berber, Veselinović, Gnjatović, Gugleta, Kalinić, Kuridža, Majstorović, Mišković, Obrić, Oluić, Paravinja, Pešelj, Pupovac, Sekulić i Simić, izuzev putokaza po zaseocima na kojima su ispisana, od većine danas u selu ni traga. Tri objekta nekadašnjih osnovnih škola, devastirana su i zapuštena.
Ono što današnja vremena prekrivaju plaštom zaborava, iako malobrojni, meštani Bilišana zaboravu ne predaju. Čuveni pravoslavni sveštenik i uskočki vojskovođa iz porodice Jagodić-Kuridža, koji su živote posvetili braneći svoj narod od zuluma i unijaštva, ali i mnogi drugi koji su čuvali veru, tradiciju i običaje ovdašnjeg pravoslavnog življa, potiču upravo iz ovog sela. Njihove rodne kuće u zaseocima Kuridže i Oluići danas su oronule i u rastinje zarasle, ali svojim tragom podsećaju na slavne pretke kojima se duguje bar sećanje.
– Ovo selo obiluje bogatom istorijom i zaslužnim pojedincima koji su mnogo učinili, ne samo za svoje selo, već i čitav kraj i svoj narod sa ovih područja, a to je nešto što, na žalost, svi lako i brzo zaboravljamo. Prvi od njih je svakako sveštenik Petar Jagodić-Kuridža, koji je svoj život dao za nas Bukovčane. Rođen je u selu Bilišane 1666. godine a kao sveštenik služio je u crkvi Svetog Petra u Biovičinu Selu. Kao poznati borac za socijalnu pravdu stavio se na čelo narodnog ustanka poznatijeg kao Kuridžina buna koja je 1704. godine buknula na području Bukovice i Ravnih Kotara protiv mletačke vlasti, odnosno skupljača „decime”- poreza. U oktobru 1704. godine, posle devet meseci ustanka, morao je prebeći u Liku. Sledeće godine se vraća u Dalmaciju kad je dobio garanciju od novog providura Giustina da Riva da mu se neće suditi – detaljno pojašnjava Nenad Oluić iz zaseoka Vuići i dodaje da se nakon toga Petar Jagodić-Kuridža vratio u Bilišane.
– Nastanio se u svojim Bilišanima gde je nastavio mirno da živi, ali ne zadugo. Po dolasku novog providura 1706. godine, Canaieti ga hapsi i zatvara u kninsku tvrđavu. Odatle je prebačen za Zadar, gde mu je suđeno. Osuđen je 9. jula 1706. godine na 40 godina teške tamnice. Kaznu je izdržao u tamnici u Veneciji. Za tih 40 godina ropstva ništa nije znao o svojoj ćerki Magdalini koja je živela sama u Bilišanima. Oslobođen je 9. jula 1746. godine. Iako je u tamnici ogluveo i oslepeo nije mu dozvoljeno da se vrati u Bilišane. Pet godina nakon oslobođenja, umro je u Zadru 9. aprila 1749. godine. Sahranjen je na zadarskom groblju i jedna ulica u Zadru nosila je njegovo ime. U zaseoku Kuridže, ovde u Bilišanima, i danas su vidljivi ostaci kuće u kojoj je rođen pop Jagodić – dodaje Nenad koji je jedan od povratnika u selo Bilišane.
Prošlost se ne sme zaboravljati
Nenad je jedan od onih ljudi koji izvrsno poznaju svoj kraj, istorijske prilike i neprilike, ali i ljude koji su obeležili i proslavili ovo selo. Žao mu je, ističe, što u našem narodu ne postoji toliko izražena svest da se prošlost ne sme zaboravljati, i što smo nemaru prepustili toliko toga, u nepovrat.
– Pored popa Kuridže, iz ovog sela potiče i Isajija Oluić, klir i bogoslov, koji je 1925.godine na Malu Gospojinu u Gornjim Bilišanima pozvao svoje tadašnje Bilišance da svoju decu školuju, da ih daju u škole i da ne budu sluge. Njegovi zemni ostaci počivaju u manastiru Krupa. Tu je još i Savo Sekulić, rođen 1903. godine, akademski slikar iz Bilišana koji je osamdesetih godina preminuo u Beogradu. A to su samo neki od ljudi koje ne smemo prepustiti zaboravu i na koje naš narod treba biti ponosan – ističe Nenad.
U ne tako davnom, 19. veku, kada je parohija bilišanska brojala preko dve hiljade stanovnika, centralno mesto okupljanja bio je hram posvećen Svetom Jovanu Krstitelju u Bilišanima Donjim, jedna od najstarijih pravoslavnih crkava u Dalmaciji koja je danas na četvrtoj lokaciji od svoje prvobitne gradnje. Odlaskom ljudi u poslednjem ratu, ugašen je i bogoslužbeni život koji je trudom i ljubavlju nadležnog sveštenika i malobrojnih Srba povratnika ponovo oživeo 2019. godine.
– Drugi hram u Bilišanima, hram posvećen Rođenju Svetog Jovana Krstitelja datira iz 1730. godine, i po nekom narodnom predanju danas se nalazi na četvrtom mestu od mesta gradnje prvog hrama. Po nekim pretpostavkama veruje se da hram potiče još iz četrnaestog veka, što ga svrstava među najstarije pravoslavne hramove u Dalmaciji. Po jednom sačuvanom kamenom zapisu znamo da je sagrađen trudom i zalaganjem kneza Ilije Jankovića-Mitrovića, sina kneza Zaviše Jankovića koji je bio brat poznatog ravnokotarskog serdara Stojana Jankovića, a uz pomoć tadašnjeg sveštenika Mihajla Jagodića-Kuridže koji potiče iz poznate svešteničke porodice Jagodić-Kuridža – priča paroh obrovački Dragan Božić.
– U devetnaestom veku hram je bio centar parohije bilišanske, a na bogosluženja su dolazili i pravoslavni Obrovčani čija je crkva krajem devetnaestog veka bila u ruševnom stanju. Zbog svih okolnosti koje su zadesile naš narod, a samim tim i njegovu crkvu, u hramu dugo godina nije bilo bogoslužbenog života, verski obred koji se najčešće obavljao bila je sahrana i tako sve do 2019. godine. Tada je, po prvi put nakon decenija mirovanja, služena sveta liturgija na dan hramovne slave i od tada se svake godine, makar tim povodom, više ljudi okupi u crkvenoj porti i prisustvuju bogosluženju. Ovaj hram se nalazi pod zaštitom Ministarstva kulture kao i ostaci parohijskog doma koji, je nažalost, ostao u ruševnom stanju – dodaje on.
Rudnik pretvoren u deponiju, a na pitku vodu još čekaju
Za razliku od prošlih, reklo bi se da novi naraštaji nisu toliko spremni na žrtvu i odricanje za rodni kraj. Lokalne vlasti i njihovi predstavnici nisu uspeli da izbore ni ono najosnovnije za perspektivniji život u ovom bogatom kraju. Rudnik boksita pretvoren je u deponiju, a pitka voda sa Zrmanje koja snabdeva dobar deo Dalmacije, nije stigla do Bilišana.
– Verovatno se mnogima neće svideti ovo što kažem, ali bojim se da Mesna zajednica Bilišane nije uspela da iskoristi potencijal ovog kraja i nije izborila ništa za svoje selo. Od novoizgrađene deponije u jednom delu sela, dobili smo samo tone smeća i otpada koji se ovde svakodnevno dovozi. U neposrednoj blizini deponije nalaze se vodozahvati koji vodom sa Zrmanje snabdevaju gotovo pola Dalmacije, a stanovnici našeg sela i dalje imaju kišnicu kao jedinu pitku vodu. Ništa se ne ulaže ni u turizam ni u privredu, a toliko toga bi se moglo napraviti. Mnoge kuće su i dalje neobnovljene, a na samo nekoliko kilometara odavde se razvija turizam i na hiljade ljudi u sezoni dolaze što na rafting, planinarenje ili slične stvari. Verujem da bi se veliki broj ljudi ipak vratio, ali se niko nije setio ni da ih pozove, informiše, da prosto sa njima popriča i predoči im neke stvari kojim bi se mogli baviti i od čega bi ovde mogli pristojno živeti. Znam to iz svog iskustva, ali i na osnovu razgovora sa mnogim ljudima koji često pitaju šta ako se vrate, kuda i kako, od čega bi mogli sebi obezbediti egzistenciju. A mogućnosti ima, jer niko ko se vratio ovde nije od gladi umro – iskreno će Nenad Oluić.
Ipak, ni to nije sprečilo one najupornije da se vrate u puste bilišanske zaseoke, jer ljubav prema zavičaju prevazilazi sve postojeće nedostatke. Tako je bilo i u Nenadovom slučaju kada je pre deset godina iz Srbije došao sam živeti u zaseok u kojem je danas jedini stanovnik. Zašto se i drugi ne vraćaju razlozi su brojni, ali mogućnosti ima i još uviek nije kasno, smatraju sadašnji stanovnici Bilišana.
„Hoćemo da smo svoji, moj konte, kao sve živo, da u tome ustrajemo i to je sve” – čuvene su reči slavnog Petra Jagodića-Kuridže upućene Veneciji, po kojima, iako malobrojni, Bilišanci i danas žive.
*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.
