Minimum dostojanstva kao nedostižan cilj – priča povratničke porodice u Bribiru

U selu Bribiru, nedaleko od Skradina, porodica Pavić, supružnici Rajko i Milica, žive pored ruševina svoje porodične kuće, u desetak kvadrata prostora ispunjenog vlagom i bez osnovnih uslova za život. Dok čekaju građevinski materijal za obnovu kuće, preživljavaju od Rajkove penzije od 270 evra, od koje ne mogu da izdvoje sredstva za izgradnju kupatila i pristojne prostorije za svakodnevni boravak.

Kuća građena radom i verom u budućnost

Krajem šezdesetih godina Rajko je izgradio kuću za svoju tada petočlanu porodicu. Ni on ni supruga nisu se libili posla, ni u firmi, ni u polju, ni oko blaga, kako bi sazidali porodično gnezdo u kojem bi, pored članova porodice, uvek bilo mesta i za prijatelje, poznanike i ljude dobre volje. Napravili su, kaže Rajko, svoj mali raj, uredili kuću i okućnicu, utkali u svaki kamen deo sebe, gledajući u budućnost i dane kada će im potomci radosno trčati dvorištem.

- Sedamdesetih godina sve je bilo kompletno završeno i uređeno. Preselili smo se u kuću supruga, ja i naše četvoro dece. Ja sam radio u Ražinama, u firmi „Boris Kidrič“ iz Šibenika, a supruga je odgajala decu, obrađivala polje i vinograd, radila sve ono što je u selu trebalo. Držali smo i blago - krave, ovce, svinje, živinu. Radilo se mnogo, ali se živelo lepo i ni u čemu nismo oskudevali. Sve što smo imali sami smo stvorili, a onda je došlo nesrećno vreme i sada se vidi šta je od svega toga ostalo - pojašnjava Rajko.

Ratni vihor sustigao je i Paviće u najboljim godinama. Godine 1995. životni put odveo ih je, ne njihovom voljom, u Srbiju, baš kao i većinu njihovih sunarodnika. Sa malom decom, u socijalnom stanu koji su dobili na korišćenje, ni tamo nisu živeli skrštenih ruku. Posvetili su se odrastanju i školovanju dece, odlažući za to vreme odluku o povratku. Prvi put kada je Rajko došao svojoj kući, nije više imao ni gde da ostane ni gde da prenoći.

- Kako je bilo drugima, tako je bilo i nama. Došli smo bez ičega, ostavili sve što smo imali. U Srbiji smo dobili neku vrstu smeštaja, tačnije socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima, što znači da smo od opštine dobili prostor na korišćenje dok smo tamo. U to vreme, bez obzira na godine, obrazovanje ili sposobnost, nije bilo mnogo mogućnosti za zaposlenje. Mi smo bili radni ljudi, navikli na posao, išli smo u nadnicu, radili sve što je trebalo kad god bi nas neko pozvao, ali to nikada nisu bili stalni i sigurni prihodi. Ipak, od toga smo živeli, odgajali i školovali decu. Zbog toga smo sve te godine i ostali u Srbiji. Prvi put sam ovde došao 2003. godine, ali nisam imao gde da ostanem. Ni prvih komšija nije bilo. Nakon toga sam češće dolazio, ostajao po par dana, snalazio se gde i kod koga boraviti. Pre tri godine vratili smo se za stalno - priseća se Rajko.

Povratak posle najvećeg gubitka

U međuvremenu su Pavići doživeli i najtežu porodičnu tragediju, bolest i gubitak sina. Od tog trenutka više ih ništa nije vezivalo za Srbiju. Pod bremenom bola i žalosti, oboje narušenog zdravlja, vratili su se u Bribir ne noseći sa sobom ništa, kao ni onog dana kada su selo napustili. Ostali su među ruševinama svog doma, uz pomoć komšija koji su im se od prvog dana našli na raspolaganju. Mirko, Jordan i drugi meštani ponudili su im ono što su imali - hranu, mogućnost kupanja, žičani krevet, prozor za prostoriju u kojoj su jedno vreme boravili, kako nikome ne bi bili na teretu. Od kuće u kojoj su živeli pre rata ostale su samo pločice među četiri ogolela, vlagom nagrižena zida.

- U čitavoj muci koja nas je zadesila, bilo nam je važno samo da smo na svome i da nikome nismo teret. Tada smo ponovo osetili šta znači biti među svojima. Malo smo boravili kod Nikole, malo kod Jordana, pa kod Mirka. Kod njih smo se hranili, kupali, spavali kad im deca nisu bila tu. I danas nam pomažu. Evo i sinoć smo bili kod Mirka da se okupamo jer mi ovde nemamo gde. Leti još možeš napolju, ali zimi nemaš kud. Veš nosimo kod komšija na pranje, do prošle godine smo išli i po vodu. Bilo me je sramota da ih više opterećujem. Kada su došli topli dani, rekao sam ženi: „Idemo u sušaru“. Nismo imali ni krevet, pa sam spajao daske dok nam jedna žena nije dala žičani krevet. Kasnije nam je jedan čovek dovezao ležaj od svoje ćerke - navodi Rajko.

Deset kvadrata bez kupatila

U zrelim godinama, oboje narušenog zdravlja, nisu mogli dugo da ostanu u čađavoj sušari u kojoj se nekada dimilo meso, pa su kao alternativu iskoristili nezavršenu prostoriju kuće, nekadašnju ostavu. Danas je to čitav njihov život, desetak kvadrata ispunjenih vlagom, među ciglama i betonom, u kojem kuvaju i spavaju, bez kupatila, česme, sanitarnog čvora i osnovnog minimuma za pristojan život.

- Nije bilo ni prozora ni vrata, i to su nam ljudi dali. Najgore je što je pod pločom, pa je sve puno vlage i buđi. Čim padne malo jača kiša, unutra je voda. Zahtev za obnovu kuće podneo sam kasno jer do septembra 2004. godine nismo imali urednu dokumentaciju, a tada je završen program obnove ratom oštećenih kuća. Sada postoje programi samoobnove kroz koje možemo dobiti građevinski materijal, a radove sami organizovati. Postoje liste čekanja i sistemi bodovanja, sve to dugo traje. Kada će rešenje stići i da li ćemo ga dočekati  ko zna - kaže Rajko.

Dok čekaju red na listi, od penzije od 270 evra više od ovoga ne mogu sami.

- Od svake penzije odvajao bih po 20 ili 30 evra za malo cementa i peska, bar da zakrpim rupe i zaštitim prostoriju od vlage. Vodu smo dobili, ali od ovih prihoda nemoguće je napraviti kupatilo. Samo da imamo gde da se okupamo i operemo veš, da više ne zavisimo od komšija. Kada bih dobio materijal, zasukao bih rukave, stavio krov i uredio bar jednu prostoriju - nemoćno kaže Rajko.

Predstavnici lokalne zajednice i manjinskih institucija u više navrata obilazili su Paviće, ali je pomoć do sada bila kratkoročna.

- Gradonačelnik Skradina, naše manjinsko veće i saborski zastupnici upoznati su sa situacijom porodice Pavić. Pomogli smo da dobiju vodu, rasvetu i put, ali to nije rešilo njihovo osnovno, mogu reći i egzistencijalno pitanje. Ovi ljudi imaju minimum zahteva, toalet i prostoriju u kojoj mogu boraviti i u koju im neko može doći. Živimo u vremenu kada to ne bi smeo biti luksuz, već nužnost. Napravili smo specifikaciju radova i troškovnik za taj nužni smeštaj dok ne dobiju materijal, ali, nažalost, nemamo sredstva da to i omogućimo - pojašnjava zamenik gradonačelnika Skradina Nikola Milović.

Sinovljeva želja kao razlog da istraju

Kako je živeti u ovakvim uslovima najbolje zna Milica. Slomljena od tuge za sinom, ni za svoje narušeno zdravlje više ne mari.

- Kad sam izgubila sina, sve sam izgubila. Nisam mogla biti bilo gde nego ovde. Kako je živeti bez kupatila, bez svoje sobe, ići kod drugih da se okupaš - svaka žena zna. Da nisam izgubila dete, sve bi ovo bilo lakše. Najteže je kad sam sama. Zato nastojim uvek nešto da radim, u bašti i oko kuće, već sam sve posadila za proleće, samo da misli skrenem. Najveća mi je želja da odem njemu, samo da mi bude lakše - kroz suze jedva izusti Milica.

Reči koje im je sin Željko uputio na rastanku i danas ih drže.

- Majko, najžalije mi je što nisam stigao da stavim krov na kuću, to mi je uvek bila želja, to mi je moj Željko tada rekao. Voleo je sve ovo, i ovu kuću i svoje selo – dodaje Milica.

Zbog te želje žive u nadi da će dočekati građevinski materijal dok ih zdravlje i snaga još služe. U desetak kvadrata, među zidovima nagriženim vlagom, čekaju priliku da stave krov, urede kupatilo i jednu sobu, onoliko koliko mogu i koliko im godine dozvole. Ne traže više od osnovnih uslova za život i mogućnosti da dovrše kuću koju su nekada sopstvenim radom podigli. U tome ih vodi sinovljeva poslednja želja i nada u minimum dostojanstvenog života.