Lov kroz život

U jednom redovnom lovu Lovačkog društva „Fazan“ iz Bršadina sredinom decembra odstreljen je šakal ili čagalj, predator koji je u sve većoj ekspanziji na našem prostoru.

Mirne ruke i dobrog pogleda tog puta bio je Radivoj Vlaketić, dugogodišnji i najstariji lovac pomenutog lovačkog društva. Nije ovo prvi njegov odstreljeni šakal, ali, kako kaže, nada se da nije ni poslednji jer iako gazi 85. godinu još uvek ima elana i volje da skoro svake nedelje pođe u lov.

- Dosta kasno sam krenuo u lovačke vode, brat mi je bio lovac, ali ja u to vreme u mladim danima nisam bio zainteresovan za lov. Međutim, tek kada sam se oženio u lov me je uveo moj pokojni starac Milenko Popović – Kajgana koji je bio strastveni lovac koga sam sredinom šezdesetih godina vrlo često vodio u lovove na jelene i divlje svinju u Donje Novo Selo. S obzirom da sam bio učesnik tog lova i sam sam nosio pušku i to me je malo privuklo, a već u drugom odlasku u lov odstrelio sam košutu. Nakon toga počeo sam da stažiram ovde u društvu u Bršadinu da bih 1970. godine položio i lovački ispit – započinje svoju lovačku priču ovaj vremešni lovac.

Radivoj Vlaketić rođen je u Markušici u julu 1941. godine baš u vreme kada je ovde počeo da bukti Drugi svetski rata okupacijom i raspadom tadašnje Kraljevine Jugoslavije. U svom lovačkom stažu dugom više od pola veka bio je član dva društva, kako onom u Bršadinu tako i u Markušici.

- Po aktiviranju bio sam član i u Markušici, mestu gde sam rođen i gde je daleko bolje lovište. Od tada lovio sam ili u Markušici ili u Bršadinu kao i u drugim mestima gde bih bio pozvan. Ljubitelj sam pogonskog lova, odnosno šetanja i lova na zeca i fazana, nisam bio ljubitelj čekanja. Generalno lov je lov, tu čovek nikada ne zna na šta će naići i šta će odstreliti ili promašiti. U tom periodu bilo je jako lepih doživljaja, a lovio sam i u nešto daljim sredinama kao npr. u Koškoj – navodi naš sagovornik.

Predsednik društva i odlikovan lovac

U svom preko pola veka dugom lovačkom stažu Radivoj je bio i na određenim funkcijama u lovačkim društvima gde je bio član. Tako je u Markušici četiri godine bio blagajnik društva i član izvršnog odbora, a u Bršadinu je dva mandata bio predsednik lovačkog društva te potpredsednik lovačkog udruženja na nivou Opštine Trpinja.

- Velika je razlika između lova danas i pre više desetina godina. Nekada je pre svega bilo više poštovanja prema starijem lovcu, danas to više nije tako. Svi smo gotovo jednaki i nema tog poštovanja prema starijem, ali ipak i tu ima pozitivnih primera jer ima mladih lovaca koji su primerni i poštuju starijeg lovca – naglašava Vlaketić.

Pored toga odlikovan je svim odlikovanjima Hrvatskog lovačkog saveza, a prvo odlikovanje dobio je još pre poslednjeg rata devedesetih godina. Pored lova bio je aktivan i u streljačkim sekcijama, gađanju glinenih golubova.

- Svojevremeno sam pucao u Markušici pošto je tamo bila jako dobra ekipa, znali smo da imamo po dve ili tri ekipe. Ne mogu se pohvaliti da sam pucao za prvu ekipu, ali za drugu i treću sam uvek bio tu. Isto tako gađao sam i ovde u Bršadinu kada smo formirali streljačku sekciju. Ipak, veće sam uspehe imao u lovu nego u streljaštvu koje takođe volim i koje ima neku svoju draž. Međutim, lov je neka druga priča, veća ljubav i strast. Mislim da nema vrste divljači na ovom našem prostoru koju nisam odstrelio od visoke do niske divljači – ističe Radivoj.

Dobar lovac pored sebe obično ima i dobrog psa pa je tako i naš sagovornik svojevremeno uz sebe imao i verne lovačke pratioce.

- U mladim danima imao sam pse ptičare, jedno vreme i terijere, ali ptičari su nešto posebno pogotovo za ove naše terene. Danas nisam više u stanju da držim psa jer je on jedna velika obaveza, mora da se vodi računa o njemu.

Iako uveliko gazi devetu deceniju života njegova vitalnost, ali pre svega volja za lovom i ljubav prema ovom, moglo bi se reći životnom pozivu, Radivoja nagoni da se gotovo svake nedelje uputi prema bršadinskom lovačkom domu i sa mlađim kolegama pođe u lov.

- Lov je za mene uživanje, kada odem u lov ja uživam. Jedva čekam da dođe nedelja da se opustim i uživam u druženju i prirodi. U lov ne idem jedino kad mi je slava, ako je nedeljom, i kada kiša pada, zbog toga imam problema sa suprugom koja mi prigovara jer su me stigle godine i bolest. Ali ja se otimam – kroz osmeh čika Rado zaključuje svoju lovačku priču.