Povratak na izvor pod Dinarom

Danijel Batica, rođen u Engleskoj, i njegova supruga Tajis, poreklom iz Brazila, odlučili su da svoj život započnu u Cetini, mestu iz kojeg potiče njegova porodica. Njihova želja je da upravo tu osnuju porodicu i pokrenu poljoprivredno gazdinstvo kojim bi oživeli zarasla imanja i napuštenu zemlju.

Ognjište koje zove

Kada je, kao dečak, prvi put posle rata došao u tada gotovo pustu Cetinu, mesto rođenja svog oca, porušena porodična kuća i zarasla okućnica u Danijelu su probudili snažan osećaj povezanosti sa prostorom za koji ga vežu koreni. Sa ognjišta sa kojeg su se njegovi preci, decenijama ranije, otisnuli u svet u potrazi za boljim životom. Dok sa ponosom pokazuje porodičnu kuću u kojoj je rođen njegov otac Nikola, kao i još stariju, sada porušenu, u kojoj se rodio njegov deda Jovan, Danijel se priseća vremena od pre dvadeset i dve godine, kada je prvi put došao u selo iz kojeg potiče porodična loza Batica.

- Prvi put sam u Cetinu došao kao jedanaestogodišnji dečak, 2004. godine. Od oca, koji ovde nije bio od 1989. godine, dakle pre rata, slušao sam priče o tome kako je u selu sve srušeno, kako naša kuća više nema krova, kako ljudi nema i kako posle rata ovde ništa više nije isto. Ipak, nakon tog prvog dolaska, više ni jedno leto nisam preskočio da dođem na raspust u Cetinu. Baba i deda su bili ovde, otac i majka su dolazili za praznike i kad god su im obaveze to dozvoljavale, a ja bih leti ostajao i po dva meseca. Nisam imao internet, ni neki posebno dobar telefon, ni televiziju sa ko zna koliko kanala, niti trgovinu i lokale u kraju kao što je to bio slučaj u Engleskoj. Ali nisam patio za tim stvarima i ništa mi nije nedostajalo. Vremenom smo napravili novu kuću i jedino što mi je bilo važno jeste da je ona tu - pored reke, pored izvora, pored ruševina starih kuća u kojima su rođeni svi moji preci po očevoj liniji - priča Danijel.

Poreklo kao sidro

Iako je rođen, odrastao i školovao se hiljadama kilometara daleko od Cetine, o Dinari, Cetini i Dalmatinskom Kosovu, sa kojeg vuče korene po majčinoj liniji, Danijel je mnogo slušao i učio od svojih najbližih, želeći da zna ko je i kome pripada.

U tišini Cetine, koju tokom zimskih dana prekidaju samo vetar sa Dinare i koraci retkih meštana, u selu u kojem je nekada živelo više od šest stotina stanovnika, a danas ih je tek nešto više od stotinu, Danijel vidi svoju budućnost. Ovde su rođeni njegov otac, deda i pradeda i on se, kako kaže, vratio da ovde i ostane.

- Moj pradeda je prvi otišao u Englesku, deda je kasnije pošao tragom svog oca, a baka je sa mojim ocem i stricem otputovala za svojim suprugom 1967. godine. Nije tada bilo lako doći u Englesku kao što je to danas. Putovala je danima, vozom i brodom, sa dvoje male dece i bez ijedne reči stranog jezika. Ljudi su tada bili jači, sposobniji, možda i borbeniji nego danas. Ja sam rođen i odrastao tamo. London je međunarodni grad u kojem, naročito poslednjih godina, živi sve manje Engleza, pa ste uvek nekako upućeni na svoje poreklo. Moji po majčinoj liniji su sa Dalmatinskog Kosova i imaju sličnu priču o odlasku u Englesku. Sve to je doprinelo da odrastam u zajednici Dalmatinaca iz kninskog kraja. Roditelji su nas učili da znamo ko smo, šta smo i kome pripadamo, da smo Srbi Dalmatinci, pravoslavne vere, i da naše poreklo vodi odavde, ispod Dinare. Taj osećaj pripadnosti prvi put sam zaista osetio upravo dolaskom ovde, među ruševinama. Otišao sam na seosko groblje kod crkve Svetog Spasa, na pomen baki. Gledao sam stare grobove, čitao natpise i shvatio da je moje poreklo ovde vekovima. Slušao sam priče starijih ljudi, znam kako je narod ovde živeo unazad pet stotina godina, kroz šta je prolazio i kako se život, uprkos svemu, uvek nastavljao. Ta borbenost, ta tiha bitka za goli opstanak, sve me je to duboko dirnulo. To je nešto što se ne može objasniti. I ja sam se tada, u nekom smislu, vratio – kaže Danijel.

Ljubav koja je prepoznala mesto

Cetini se vraćao svaki put sa istom mišlju - da tu ostane, da baš tu gradi život i nastavi tamo gde su njegovi najbliži pre nekoliko decenija stavili zarez. Ne u bukvalnom smislu, već sa obavezom da barjak porodice Batica vrati na izvor, da u pustom zaseoku upali svetlo života. Kada je prvi put u Cetinu doveo svoju tadašnju devojku Tajis, rođenu u Brazilu, bila je to, kako kaže, ljubav na prvi pogled. U pravoslavnoj crkvi Svetog Spasa Tajis je krštena, a u crkvi Svetog Nikolaja u Vrlici obavili su i svoje crkveno venčanje, želeći da najlepše uspomene od samog početka vežu za ovaj kraj.

- Tajis je rođena u Brazilu, a upoznali smo se u Londonu. Radila je jedno vreme u Škotskoj, sa osobama sa posebnim potrebama, a potom se preselila u Englesku. Od samog početka pričao sam joj o ovom kraju. Posle godinu dana veze, 2023. godine, prvi put smo zajedno došli ovde. Možda ljudi neće verovati, ali prvog dana, dok smo šetali ka izvoru reke Cetine, za nama je išla naša mačka sa mačićima, u stopu nas prateći celim putem. Kada smo stigli do izvora, Tajis mi je rekla da bi ovde mogla da ostane da živi. Iskreno, strahovao sam da bi se ta odluka vremenom mogla promeniti, kada bolje upozna način života i vidi koliko je ovde malo ljudi. Ali, na moju sreću, nije. Prošle godine, nekoliko dana pred Vaskrs, taj korak smo i zvanično napravili. Tajis je poželela da bude krštena upravo u našoj crkvi ovde, na izvoru Cetine, a venčanje smo obavili u hramu Svetog Nikolaja u Vrlici. Želeli smo da sve bude tradicionalno, verski, da zajedno uzrastamo i u veri i u zajednici koju stvaramo – kaže Danijel.

Povratak kao ulaganje u budućnost

Njihovu odluku teško su razumeli čak i najbliži, smatrajući da će im mladalački, gotovo bajkoviti snovi o životu u poluopustelom selu brzo biti raspršen svakodnevicom i nedostatkom uslova na koje su navikli u velikom gradu. Ostaviti sigurne državne poslove, mogućnost napredovanja i profesionalnog ostvarenja, za mnoge je bila teško prihvatljiva odluka. Ali ne i za ovo dvoje mladih, obrazovanih, vrednih i skromnih ljudi. Danijel i Tajis su odlučili da u Cetini registruju poljoprivredno gazdinstvo i da se bave uzgojem lekovitog bilja i proizvodnjom prirodne kozmetike. Za njih ovo nije povratak u prošlost, već ulaganje u budućnost , u zdrav, izvorni način života i prirodu koja nudi bezbroj mogućnosti.

- Mi uvek imamo gde da odemo ako nam ne ide. Ako ne u London, možemo u Brazil. Ali mi smo skoro godinu dana ovde i nijednog dana se nismo pokajali. Svesni smo da problema ima, ali to su sve stvari koje je moguće prevazići. Život ovde je za mene neuporedivo sigurniji nego u velikom gradu. Ostaviti kuću otključanu, automobil, stvari u dvorištu, to u metropolama nije moguće. A tu je i priroda. Čista voda, nezagađen vazduh, sunce, planina pred kućom, sve su to izvori zdravlja koji su danas pravo bogatstvo. Bogatstvo nije u novcu, već u slobodi, tišini i miru koje nudi život u skladu sa prirodom. Za nas je ovo prilika i bili bismo ludi da je ne iskoristimo – ističe Danijel.

Pod Dinarom, sa pogledom unapred

Dok nam priprema kafu iz Brazila, skuvanu vodom sa Cetine, Tajis priča kako je već prvog dana znala da je ovo mesto gde želi da ostane.

- Bilo mi je u početku neobično i drugačije, ali sam se odmah osećala kao kod kuće. Rođena sam u Brazilu i, osim obalnih delova, tamo postoje i ruralni krajevi, u blizini farmi, a upravo u takvom okruženju sam odrastala, često odlazeći u selo. Kada smo prvi put došli ovde, rekla sam Danijelu da je ovo mesto predivno i da želim da se preselimo u Cetinu. Četiri godine sam živela u inostranstvu, daleko od Brazila, tako da mi ni ovaj dolazak i promena sredine nisu teško pali. Volim mir, prirodu i tišinu, volim istoriju, starije ljude i priče o prošlosti. Mnogi su mi govorili da će mi ovde biti dosadno, ali ja volim mirniji i sporiji tempo života. Iskreno, nikada nisam bila srećnija nego sada, ovde. Bake koje žive oko nas su naš pravi video-nadzor, sve vide, sve čuju, uvek su tu, i sa njima nam nikada nije dosadno - kaže Tajis kroz osmeh, dok nas jedna od njih pozdravlja mahanjem iz komšiluka.

Za kratko vreme, Tajis je u selu pronašla inspiraciju za prirodnu kozmetiku i šminku od bilja koje raste na čistoj zemlji i vazduhu. Plan je jednostavan - da rade, da stvaraju i da pod Dinarom podignu porodicu.

- Ovde vidim i smisao i veliki potencijal. Imamo mnogo toga da uradimo i već od prvog dana uvek postoji nešto što nas čeka. Po prirodi sam veoma kreativna i, kad god vidim neku stvar, pokušavam da u njoj prepoznam potencijal, šta se od toga može napraviti, kako se može iskoristiti. Trenutno osmišljavam proizvode koje bismo mogli da pravimo u budućnosti, učim o biljkama koje rastu u Cetini, a koje su veoma specifične, divlje i posebne. Iznova se iznenađujem koliko blagotvornih i lekovitih svojstava mnoge od njih imaju. Paralelno razmišljam o našem brendu, o nečemu u šta ćemo utkati ljubav, vreme, trud i rad koji ćemo uložiti u ovu zemlju. Želimo da živimo što prirodnije, da se bavim kozmetikom, ali na način koji ne ugrožava prirodu, već je čuva. Želimo da nam deca ovde odrastaju, da budu napolju, u prirodi, slobodna. Ovo mesto nije mrtvo, a mi svojim prisustvom i radom želimo da ga dodatno oživimo. Ovaj kraj ima ogroman potencijal i zaista je šteta što mnogi ljudi to ne prepoznaju – zaključuje Tajis.

U vremenu kada se sela gase tiho, bez svedoka, a ognjišta hladne kao da nikada nisu gorela, povratak Danijela i Tajis u Cetinu deluje kao mali, ali snažan otpor zaboravu. Njihova odluka nije beg od sveta, već svesno okretanje životu koji ima koren, smisao i trajanje. Pod Dinarom, među kamenom koji pamti i zemljom koja još ume da rađa, oni ne traže idealne uslove, već prostor u kojem se može živeti punim plućima i čistom dušom. Cetina za njih nije mesto prošlosti, već budućnosti. U tišini koju remete vetar i koraci retkih meštana, u izvoru koji isto teče vekovima, u zemlji koja strpljivo čeka vredne ruke, oni vide ono što mnogi više ne umeju da prepoznaju, život i istinsku radost koju priroda, najsavršenija božija tvorevina nudi. Njihovo prisustvo nije samo lični izbor, već i poruka da se koreni mogu obnoviti, da se dom može ponovo izgraditi, i da tamo gde ima ljubavi, rada i vere, ima i nade. Za Danijela i Tajis to je upravo ovde, pod Dinarom, u Cetini.