Jedan vek Petra Polovine

Živeti sto godina izgleda puno i za izgovoriti, a kamoli kada ih čovek zaista proživi. Iako mnogi sanjaju da ih dočekaju kako se starost približava entuzijazam i želja za dugim životom počnu da popuštaju zbog raznih boljki i bolesti. Da postanu stogodišnjaci uspevaju samo oni koji se godinama ne opterećuju, ne broje ih kao što ne broje ni sede vlasi u kosi, niti bore na svom licu, niti za svaku boljku trče kod lekara. Jedan od takvih je starina Petar Polovina iz Markušice čijih će sto leta 12. jula proslaviti celo selo, a za organizaciju proslave svog najstarijeg sumeštanina zaduženo je markušičko Lovačko društvo „Lovac” čiji je deda Petar dugogodišnji član.

Formula dugovečnosti ne postoji iako je vekovima traže, ne postoji ni neki poseban recept sem živeti dan za danom, pa ipak, savet nekoga ko je iza sebe već ostavio ceo jedan vek vredi poslušati.

- Ako hoćeš da živiš duže sve što postoji na ovoj našoj majčici Zemlji možeš da konzumiraš samo nemoj da preteraš ni u poslu, ni u jelu, ni u piću. Sve možeš da trošiš, ali smanji duvan i nikako ne uzimaj drogu. To je to, a ima nešto i u genima. Moj deda Rade, otac moga tate, doživeo je 95 godina, a Đurađ, moj drugi deda, isto toliko. Tako da nas tri zajedno nakupismo 290 godina. Mislim da su geni ipak najpresudniji, onda pamet, pesma, ljubav. Sve je to važno. Ja sam preuzeo gene od dede Rade koje sam evo potrošio, a sada bih trebao da budem pošten pa da uzmem gene i od dede Đurđa, pa ako i to uspem da ispoštujem molim vas da mi pomognete i da dođete kad i to prođe – kaže u šali deda Petar čiji mozak još uvek radi sto na sat.

Deda Petar rođen je u Liki 12. jula 1925. godine u Dobroselu koje danas pripada opštini Donji Lapac. U tom brdskoplaninskom kraju živelo se uglavnom od stočarstva, a život je, kaže, bio veoma težak.

- Dobroselo je jedno raštrkano selo tako da je u mom kraju bilo svega tri kuće, a ostale su bile razbacane po brdima. Tu baš i nije bilo mnogo dece, uglavnom stariji ljudi. Detinjstvo nam je bilo vrlo teško tako da smo već od pete godine mi deca imali razne obaveze. Čuvali smo ovce, janjce, goveda i tako redom. Preko leta smo sakupljali hranu za zimu. U jesen je voće zorilo, najviše je bilo šljiva, a u proleće je mirisalo cveće, cvetao je drenak, olistavale mlade bukve. Leti je bila žetva, zemlja škrta, parcele male, a naroda puno. Želo se srpom i onda smo to na kolima vršili i pripremali hranu za stoku. Muški su kosili, a mi deca smo kupili seno i za zimu spremali. Zimi su snegovi bili veliki, nanosi visoki i po pet metara – opisuje tadašnje prilike u svom rodnom kraju deda Petar.

Drugačiji su adeti bili i u školi, današnjoj omladini i deci navikloj da ima sve što poželi gotovo nezamislivi, pripoveda starina.

- Nije bilo više od četiri razreda, a režim je bio takav da ako nisi naučio što je zadano dobiješ batina u školi, a kad tvoji roditelji čuju da si u školi dobio batina kod kuće dobiješ još. Ako si bio nemiran zatvore te jedan sat, a ako si bio zatvoren pa zbog toga okasniš kući opet dobiješ batine. Tako je to bilo, a sad čim se dete rodi odmah oko njega svi igraju, nema ni kritike ni kazne. Batina sam, i to vrućih, dobio i u školi, a i kod kuće su to malo popravili. Nije me niko žalio, ali iskreno govoreći žao mi je što nisam i više dobio, nikome to nije škodilo – tvrdi ova iskusna starina.

Nagledao se i dobra i zla

Kada je počeo Drugi svetski rat deda Petar imao je 15 godina. Narod je mnogo postradao, ali se ipak preživelo i opstalo.

- Narod u mom kraju je sav učestvovao u borbi onako kako je ko mogao. Vukli smo ranjenike, pravili bolnice, bili smo vodiči i spasavali ranjene partizane. Moje selo je bilo partizansko tako da su puno naroda pokupili, među njima i mene i oterali u logor. U Jasenovcu i u Gradišci nije bilo mesta pa nas oteraše u Sisak. Tamo su nam neki domobrani pomagali. Bio sam gladan pa i po osam dana ništa nisam jeo. Video sam kako deca tamo umiru. To je možda bolje da i ne pričam, tužno je to. Umirali su nadutog stomaka, očiju upalih u glavu, a iz usta i očiju im zunzare izlazile. Hodao sam po tom logoru kao pijan da bih negde pronašao crnog friškog graha gde su ga oni čistili i bacali. I zemlju sam probao da jedem jer nije bilo zelenila ni lista ali nisam mogao da progutam. Spasio me neki domobran Dombović, logornik je bio, pa sam se otuda vratio u Liku. Bilo je to već na kraju 1944. godine – objašnjava deda Petar.

U Markušicu su najpre došli kolonisti iz Bačke, a onda Ličani dobrovoljci iz Prvog svetskog rata, a posle njih i oni nakon Drugog, kasnije Srbijanci iseljeni zbog izgradnje hidrocentrale i na kraju i Bosanci, priča starina. On i njegovi roditelji kolonizovani su 1947. godine. Dve godine kasnije, po povratku iz armije postao je opštinski sekretar, a posle toga rukovodilac mesnog ureda i matičar. Kao matičar doživeo je mnoge lepe trenutke i sačuvao mnoge lepe uspomene.

- Tada se mnogo venčavalo. U Markušici je oko praznika znalo da bude i po 20 venčanja, a i tokom cele godine bilo ih je puno. Venčavao sam i parove iz Mađarske, jedan par iz Amerike iz države Ohajo, venčavao sam i po okolnim selima. To sam radio deset godina. U penziji sam od osamdesetih godina prošlog veka.

I njegova supruga, sa kojom je stekao dve kćeri, takođe je bila dugovečna. Umrla je 2023. u devedeset petoj godini. Prema njoj je, kaže, gajio veliku ljubav i poštovanje.

- Supruga je bila isto iz mog sela i nosila je isto prezime i pre braka. Tu je bilo puno Polovina iako nisu bili u srodstvu. U moje vreme decu su ženili i udavali roditelji. Nas je svu trojicu, i mene i moja dva brata, oženila majka. Našla nam je devojke i s nama išla po njih. Običaj je bio i da mlađem detetu pripadaju roditelji da ih on sahrani. Pošto sam ja bio najmlađi ta obaveza dodeljena je meni pa sam zbog tog običaja odbio i vojnu karijeru. Naime posle škole rezervnih oficira nudili su mi čin majora i hteli da me pošalju na Vojnu akademiju u Sarajevo, ali sam ja to odbio jer nisam hteo da prekršim običaj da brinem o roditeljima pa sam se vratio – kaže deda Petar.

Lovci spremaju slavljeničku tortu

Osim redovnog posla deda Petar bio je i sekretar lovačkog društva i aktivan lovac od 1949. godine, a u svojoj sobi i danas čuva brojne lovačke trofeje. Najstariji u selu, najstariji je i član Lovačkog društva. Da ide u lov godine mu više ne dozvoljavaju. Noge oslabile, vid i ruke onemoćali, ali um je ostao bistar pa je redovan na svim lovačkim dešavanjima. Bez njega nema nikakvog slavlja pa ga njegovi lovci dovoze i vraćaju sa lovačkih zabava.

Deda Petar i Radivoje Vlaketić

- Ranije je išao s nama u lov, a sada kada je već u ozbiljnim godinama dolazi na godišnje skupštine, otvorenje sezone, zabavae u lovačkom domu. Dođemo po njega i posle ga vratimo kući, družimo se. Žao nam je što više ne može u lov, a bio je odličan lovac. Bio je dobar na čekama, imao je strpljenja. Jednom je išao na srndaća, ruka mu je zadrhtala od uzbuđenja ali ga je ipak pogodio. Međutim, kada je pošao po njega srndać nije bio tamo. Našao ga je mrtvog kilometar i po dalje u šumi. Nije hteo da ostavi da ulov propadne, ne zbog mesa, nego zato što to nije humano. To dovoljno govori o njemu kao čoveku – priča Radivoje Vlaketić, drugi po starosti član lovačkog društva u kom su pripreme za proslavu deda Petrovog stotog rođendana u punom jeku.

Deda Petar se spremno ubacuje i ne štedi reči pohvale za svoje prijatelja lovce.

- Lovci su bili najvredniji aktivisti i nosioci kulture u ovom selu. Komasacija, arendacija, poljoprivreda, podizanje visokorodnih sorti sve su to lovci organizovali. Mi smo bili prvi u Jugoslaviji po urodu pšenice i kukuruza jer su u drugim selima teško prihvatali novitete, ali mi se toga nismo plašili.

Za deda Petra 12. jul biće veoma svečan dan. Njegovi lovci već uveliko spremaju slavlje, a i on mora dobro da se spremi, jer pogasiti sto sveća na slavljeničkoj torti nije lako kao ni proživeti i dočekati stoti rođendan.