Časopis Srba zapadno od Drine i Dunava

Srpsko kolo je časopis koji je nastao kao potreba da srpske izbeglice, potomci srpskih kolonista te predstavnici različitih zavičajnih udruženja na jednom mestu imaju informacije koje su vezane za njihov rad, vesti iz zavičaja i problematiku sa kojima se svakodnevno susreću. Od prvog broja ova list uređuje Trifko Ćorović rodom iz Dubrovnika.

Kako se rodila ideja i kada je pokrenut časopis Srpsko kolo?

- Prvi broj časopisa Srpsko kolo odštampan je 15. decembra 2015. godine u Novom Sadu. Tome je prethodio jedan neformalan razgovor sa narodnim poslanikom i predsednikom Saveza Srba iz regiona Miodragom Lintom, a kasnije izdavačem, na kome smo zajedno došli do zaključka da u Srbiji jedan takav list nedostaje. Naime, kao posledica građanskog rata devedesetih, u Srbiji je novi dom pronašlo oko milion prognanih Srba iz bivših jugoslovenskih republika. Kada tome dodamo potomke kolonista koji su u Srbiju došli nakon Prvog, a potom i nakon Drugog svetskog rata, nije preterano reći da u Srbiji danas živi najmanje milion i po stanovnika čije je poreklo iz zemalja regiona. Mada je reč o veoma značajnom procentu stanovnika Srbije problemi ove populacije često su zanemareni ili nisu dovoljno primećeni. Zaključili smo i to da mnogi naši ljudi nisu ostvarili svoja prava ni kao povratnici u starom zavičaju, ni kao prognanici u matičnoj zemlji, jer jednostavno nisu imali gde ni da se kvalitetno i kontinuirano informišu. Naša namera je bila da ukažemo na probleme srpskih prognaničkih porodica, kao i da podstaknemo očuvanje kulture, tradicije i običaja Srba iz regiona. Miodrag Linta je po struci istoričar i on je predložio da nazivom Srpsko kolo na neki način podsetimo na postojanje istoimenog lista koji su čitav jedan vek ranije uređivala braća Pribićević i koji je bio definisan kao prvi seljački list u srpstvu. S idejom da budemo takođe prava narodna novina započeli smo rad tada i ne sluteći u kom pravcu će to dalje odvesti.     

Koliko je ljudi okupljeno oko časopisa i odakle sve crpite izvore?

- Kako vreme odmiče broj ljudi okupljenih oko Srpskog kola je sve veći. Mnogi se identifikuju s listom i u njemu pronalaze najbrži i najkraći put do zavičaja. Kada je reč o ljudima koje smo okupili, u samoj redakciji imamo pet novinara i veliki broj saradnika na terenu. Nikad nismo raspisali neki zvaničan konkurs nego su se pojedinci spontano priključili timu. Zanimljivo je da su članovi redakcije pojedinačno sa različitih geografskih područja. To nam je od velike koristi, jer prateći dešavanja u svom zavičaju Srpsko kolo je u mogućnosti da ponudi sveobuhvatniji i raznovrsniji sadržaj. Nastojimo kad god i gde god je to moguće da naši izveštači budu na licu mesta. Ljudi koji vode zavičajna udruženja u Srbiji žele da skupovima na određene datume pošalju i neke simbolične poruke široj javnosti, pa se desi da u istom terminu bude zakazano više događaja koje fizički jednostavno ne možemo pokriti. Tu nam onda pomažu naši saradnici, nekad i obični čitaoci koji nam dostave audio i foto zapise. Veoma nas čini srećnim što mnogi imaju osjećaj da događaj koji nije objavljen u Srpskom kolu, kao da se nije ni dogodio.

Pratite rad većine srpskih organizacija u regionu, ali i onih izbegličkih koje imaju sedište u Srbiji. Koliko vas ljudi prati i čita i šta to za njih predstavlja?

- Sedište Srpskog kola je u Beogradu, pa je samim tim prirodno da pratimo rad zavičajnih udruženja u Srbiji u kojima su okupljeni ljudi koji su rodom ili poreklom iz zemalja regiona. Pored toga sarađujemo i sa boračkim organizacijama kao i sa udruženjima koja se bave nestalim licima i gaje kulturu sećanja. Naš list se štampa u 10 000 primeraka i distribuira se preko pomenutih udruženja, kao i mesnih zajednica u onim sredinama u kojima ljudi sa tih prostora čine većinski ili značajan procenat stanovništva. Takođe, aktuelni brojevi Srpskog kola se mogu naći na brojnim zavičajnim skupovima širom Srbije. Samo sa prostora nekadašnje Republike Srpske Krajine u Srbiji ima registrovano više od 200 zavičajnih udruženja koja okupljaju u najvećem procentu prognaničke srpske porodice. Međutim, osim njih, imamo jako dobru saradnju i sa zavičajnim udruženjima iz Federacije BiH, Republike Srpske, Crne Gore, Severne Makedonije, Rumunije, Mađarske, tako da je teško oceniti koliki nas tačno broj ljudi prati. Povremeno objavljujemo i izveštaje sa događaja koji naši zemljaci priređuju u Americi, Kanadi i Australiji. Na sajtu Saveza Srba iz regiona su postavljeni svi dosadašnji brojevi Srpskog kola, a mesečno imamo više od 30.000 jedinstvenih posetilaca. Toliki je otprilike broj i naših pratilaca na društvenim mrežama.

Koje biste tekstove, odnosno rubrike iz Vašeg časopisa izdvojili kao i teme koje ste pokrenuli tokom ovih godina?

- Za naše čitaoce su veoma korisni saveti koje za njih sprema Ratko Bubalo, poznati pravni stručnjak koji vodi Humanitarni centar za integraciju i toleranciju u Novom Sadu. On se veoma posvećeno decenijama bavi ovom problematikom: imajući u vidu njegovo bogato iskustvo mislim da je upućeniji u propise od mnogih zvaničnih institucija. Prepoznatljivi smo i po autorskim tekstovima istoričara dr Milana Micića. U nekoliko ciklusa objavljenih u feljtonu koji je podeljen po tematskim celinama ovaj ugledni istoričar nas podseća na sudbine srpskih dovrovoljaca koji su nakon završetka prvog svetskog rata u kolonizaciji naselili prostore u najvećoj meri sadašnje severne srpske pokrajine Vojvodine. Prepoznatljivi su i nadahnuti zapisi našeg Miloša Kordića pisca sa Banije koji u svojim tekstovima gaji onaj Šantićev duh sažet u stihu „mene sve rane moga roda bole”. Upravo njegove kolumne najbolje svedoče da srpski izvorni jezik stanuje na stranicama Srpskog kola. Jedan od najboljih srpskih enigmatičara Milorad Mišo Živanić u svakom broju pravi tematske ukrštenice, naravno i one su na ijekavici. Tu su još redovne rubrike „da se ne zaboravi” namenjene kulturi sećanja, kao i „saborovanje” gde su obično izveštaji sa zavičajnih večeri.  

Izlazite na ijekavici i ćirilici. Šta to predstavlja kako za uredništvo tako i za čitaoce?

- Srpsko kolo je jedinstven list u Srbiji upravo po tome što izlazi na ćirilici i jedini je štampani medij u Srbiji koji izlazi na ijekavskom narečju. Iz ličnog primera mogu da svedočim da je ijekavica devedesetih godina bila proganjana skoro svuda. Ako se sećate, u tom periodu je bio i nakaradan pokušaj da se ekavski izgovor nametne i na prostoru Republike Srpske. Valjda je ijekavica tadašnju političku i društvenu elitu u Srbiji podsećala na jezik „neprijateljskih naroda”. Međutim, sve ono što je neprirodno osuđeno je na propast, pa je tako ijekavica opstala, ali da bi živela u punom kapacitetu neophodno je svakodnevno primenjivati. Ćirilica je po članu 10. Ustava zvanično pismo Republike Srbije, ali vidimo da je i ona ugrožena. Tužna je istina da je danas u Srbiji više medija na latinici nego na srpskom pismu. To je posledica našeg nemara i nezainteresovanosti.

Koliko vam srpski mediji u Hrvatskoj pomažu u kreiranju sadržaja i kakvu komunikaciju imate sa njima?

- Pratimo portale naših eparhija u Hrvatskoj, kao i portal Privrednika, SNV-a i zagrebačkog nedeljnika Novosti. Prema sadržaju Srpskom kolu je najbliži upravo Vaš list Izvor i sajt Srbi.hr. Zato tekstove koji se mogu pronaći na ova dva medija najčešće prenosimo i citiramo. To su one realne životne priče naših povratnika i prikazi opustelih srpskih sela, kao i izveštaji sa različitih manifestacija koje okupljaju naš narod. Reč je o sadržajima koji u čoveku bude istovremeno emocije tuge, prkosa i ponosa i donose nadu da će srpsko ime biti sačuvano.

Novine su besplatne, ko ih finansira i pomaže njihovo izlaženje?

- Srpsko kolo je prepoznato kao jedinstven list koji ima podršku brojnih republičkih institucija poput Uprave za dijasporu i Srbe u regionu, Pokrajinskog fonda za izbegla, raseljena lica i za saradnju sa Srbima u regionu, kao i brojnih lokalnih samouprava u kojima većinu ili značajan procenat stanovništva čine ljudi koji su rodom ili porijeklom iz zemalja regiona. U svakom broju u impresumu naglasimo koje su to institucije pomogle izdavanje Srpskog kola. Posebno smo zahvalni na podršci koju smo dobili od institucija Republike Srpske. Sa žaljenjem moram da napomenem da nakon devet godina kontinuiranog rada i sto publikovanih brojeva, prvi put ove godine nismo dobili podršku od Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama Vojvodine, kao ni Ministarstva informisanja i telekomunikacija Republike Srbije. Istovremeno, s velikim ponosom ističem da se u Srpskom kolu nikad nije objavio nijedan tekst koji prethodno nije bio autorizovan, kao i da nikad nismo prekršili esnafski Kodeks.  

U junu ste svečano obeležili izlazak stotog broja Srpskog kola. Ko je učestvovao na tom obeležavanju i kakve su impresije?

- Obeležavanje stotog broja je proteklo u radnoj atmosferi. Naime, stoti broj se otprilike poklopio sa tužnim jubilejom - 80 godina od završetka Kordunaškog procesa. U istoriji Srba iz Hrvatske bilo je mnogo značajnih i prelomnih datuma, ali čini mi se da je upravo Kordunaški proces nedvosmisleno odredio sudbinu srpskog naroda u komunističkoj Hrvatskoj. U prestižnoj i do poslednjeg mesta ispunjenoj ustanovi kakav je Dom Vojske Srbije u Beogradu 17. juna ove godine  upriličili smo predavanje na kome su posetioci mogli čuti ocenu tih događaja od strane Čedomira Višnjića, urednika SKD Prosjete iz Zagreba i eminentnih istoričara dr Milana Gulića i dr Momčila Diklića. U programu je učestvovao i glumac Dejan Stojaković.

Redakcija Srpskog kola

Do sada je izašlo sto brojeva Srpskog kola, kakvi su planovi za budućnost?

- Prvih sto brojeva Srpskog kola nas obavezuje da sadržaji budu još bolji i kvalitetniji. Međutim, naša je misija ne samo da informišemo ljude koji su rodom ili poreklom iz zemalja regiona već i da na prikladan način podsećamo na one velikane koji nisu rođeni u Srbiji, a koji su ostavili neizbrisiv trag u srpstvu. Tako smo prošle godine štampali poštansku marku posvećenu Savi Mrkalju, prvom reformatoru srpske ćirilice, a povod je bio 240 godina od njegovog rođenja i 190 godina od njegove smrti. Ove godine smo povodom stogodišnjice smrti štampali i promovisali poštansku marku sa likom Alekse Šantića koji je bio mostarski, hercegovački, ali pre svega svesrpski pesnik. Planiramo da u budućnosti nastavimo s istim žarom i entuzijazmom da objavljujemo nove brojeve Srpskog kola i promovišemo velikane koji nisu rođeni u Srbiji, a svojim radom i zaostavštinom su zadužili svoj rod. Kao urednik, pored osnivača našeg lista Miodraga Linte, posebnu zahvalnost dugujem članovima našeg tima Dragani Bokun, Dragani Šipovac, Vesni Pešić, Tatjani Rađenović, Slavici Ognjanović, Željku Đekiću, Milisavu Šapiću, Draganu Bašoviću, Mili Šapiću, Milanu Gomircu.

Podstičemo rad zavičajnih udruženja

Zavičajni entuzijazam je preko Srpskog kola dobio veliki podsticaj. Svedoci smo da zavičajna udruženja nastoje da rade sve kvalitetnije. Ima tu i pozitivnog rivaliteta za opšte dobro. Udruženja se nekad i nesvesno utkruju da skupe što više priloga za obnovu ili podizanje crkvi, kapela, seoskih domova, starih škola, ili da uspešno sprovedu veći broj humanitarnih akcija. Takođe, ona najuglednija udruženja nastoje da zavičajne večeri ne proteknu samo u hrani i piću već da budu prava „duhovna moba” kako je to svojevremeno definisao hercegovački pesnik Božo Glogovac. Tako su i prateći programi sve bogatiji i sadržajniji bilo da je reč o foklornim nastupima, izvornim pesmama, izložbama, književnim večerima ili istorijskim časovima. Upravo takve stvari daju pravi smisao zavičajnih skupova.

Dubrovački Srbi treba da se ponose svojom istorijom

Da li i koliko često dolazite u rodni Dubrovnik. Kako biste ocenili život Srba u tom gradu?

- U 21. veku čovek može promeniti ime, prezime, pa čak i pol, ali ono što je nepromenljivo je rodni grad. Moji roditelji su se nakon 13 godina vratili kao povratnici u porodičnu kuću i trudim se da svaku priliku iskoristim da dođem da ih obiđem. Dubrovnik je zbog svoje bogate istorije veoma specifičan grad, koji se danas, kao i često u prošlosti oslanjao na svoje zaleđe koje je naseljeno srpskim življem. Pre nekoliko godina Srbi iz Istočne Hercegovine su bili nepoželjni u ovom gradu, a danas oni čine okosnicu uvežene radne snage i procenjuje se da u njemu radi najmanje oko 5.000 sezonaca sa tog prostora. Kad se porede popisi stanovništva iz devedesetih i danas upravo je toliko manje građana Dubrovnika srpske nacionalnosti. Kad sagledamo istoriju možemo uočiti da se gašenje Dubrovačke republike poklopilo sa vremenom početka Prvog srpskog ustanka. Zato je bilo potpuno prirodno da su dubrovački intelektualci tog doba luču slobode pronalazili u Beogradu. Malo Srba zna da je dubrovački Srbin rimokatolik Matija Ban prvi predložio gradnju Hrama Svetog Save na Vračaru, ili da je po njemu beogradsko naselje Banovo brdo dobilo ime. Nisam siguran koliko je šira javnost upoznata da je čuvenu sliku „Dolazak cara Dušana u Dubrovnik” naslikao takođe dubrovački Srbin rimokatolik Marko Murat ili da je prva srpska pravoslavna crkva u Dubrovniku sagrađena na imanju čuvenog grofa Save Vladislavića  Raguzinskog. Uostalom i zaštitnih grada je Sveti Vlasije (ili kako ga Hrvati zovu Sveti Vlaho) poreklom Jermen, dakle svetac pravoslavnog istoka. Dakle, Srbi iz Dubrovnika bi trebalo da budu veoma ponosni na svoju istoriju i da njene vrednosti baštine u svakoj prilici.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.