Jovan Radulović – od najranijeg detinjstva posvećen knjizi

Još od najranijeg detinjstva, i po svedočenju još živih meštana Polače, bio je posvećen knjizi, pisanoj reči koja je njegovu pažnju preokupirala izdvajajući ga, čak i u to vreme, od njegovih vršnjaka iz sela. Odrastajući u siromašnom kraju, u vreme kada se život ovdašnjeg stanovništva svodio najčešće na puko preživljavanje i borbu za opstanak, dok su golobradi dečaci njegove generacije, uglavnom bosonogi, pravili krpene lopte za fudbal, Jovan je slušao, upijao i zapisivao, čuvao ovce i od vremešnih komšija, čobana, iskustva, nedaće i stradanja kreirao u svoje beleške.

Iako će najširoj javnosti ostati poznat po drami „Golubnjača" i romanu „Braća po materi", Jovan Radulović je svoj gotovo celokupni opus posvetio kninskom kraju u kome je proveo detinjstvo i ranu mladost.

„Priča o Srbima iz Hrvatske je završena“

Njegove pripovetke, romani i drame, vezane su uglavnom za život Srba u Dalmaciji i problematične istorijske odnose između Srba i Hrvata na ovom prostoru. Nakon „Oluje“, u toku koje su mu majka, brat i sestre izbegli u Srbiju, a porodična kuća devastirana i opljačkana, Radulović se tada, čini se, zauvek oprostio sa rodnim krajem.

U izjavama koje je davao za medije, moglo se pročitati da je to poglavlje njegovog života završeno, i da je zajednički život Srba i Hrvata na ovim prostorima za njega bio nešto što više nije imalo previše smisla. Iako takve izjave često nisu prijale onima koji su se vremenom odlučivali na povratak, njegov stav bio je jasan.

U jednom od intervjua datom beogradskim „Novostima“  rekao je: „Priča o Srbima iz Hrvatske je završena. Sve se nekako, posle velikih događaja, smirilo. Možda je to i dobro. Naravno, ne kažem da je sada bolje onima što su tamo ostali, ili da mi koji smo ovde manje patimo, ali Srbi su došli na neku tačku gde ne očekuju ni od koga pomoć i uzdaju se samo u sebe. Što se nas tiče - gotovo je. Ali, za Hrvate - nije. Oni svu svoju politiku i dalje grade na mržnji prema Srbima. Ne znam koga bi oni mrzeli da nema Srba i kakvu bi oni politiku vodili da im nije antisrpske politike. I kada Srbi ne daju glasa od sebe, oni uvek nađu načina da nešto kažu, da nam prigovore... Žele da srpskog naroda tamo nema, i koliko god mogu i gde god mogu oni čine da tako i bude“.

Povodom jedne od godišnjica obeležavanja „Oluje“, dok su Srbi tugovali za svojim stradalima a u Hrvatskoj se slavilo, na pitanje kakve emocije kod njega budi sećanje na taj događaj, Radulović je odgovorio: „Sve više ravnodušnost i izvesnu sreću što se najveći deo tog naroda snašao, da li u Srbiji, Kanadi ili Australiji. Drago mi je da je taj naš svet, pogotovo mlađi, oni koji su u vreme „Oluje“ imali dvadeset ili neku godinu manje, danas su to već ozbiljni ljudi koji imaju svoje poslove, školuju decu, daleko od tog užasa i tih problema. (…)A žao mi je onih mladih koji se nisu snašli i vratili su se tamo. Oni su, što bi rekao Desnica, kao olupine na suncu. Životare kako mogu, ništa drugo. To je po meni završena priča i na nju se ne treba vraćati“

„Srbima u Hrvatskoj gore je nego Srbima na Kosovu“

Radulović je u svom rodnom selu Polači završio Osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Kninu, a studije književnosti i istorije započinje u Zadru 1970. god da bi se već naredne godine preselio u Beograd, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu. Bio je profesor u Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji, urednik BIGZ-a i direktor Biblioteke grada Beograda. Nakon prikazivanja drame Golubnjača, bio je na udaru komunističke vlasti SFRJ. Prvi put je odigrana u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Napadan je zbog mnogih stavova, jer se nikada nije libio da napiše i kaže šta misli. Ali, najžešći napad, kako je i sam govorio „pravi cunami“, doživeo je 1982. kada je u pozorištu u Novom Sadu izvedena drama „Golubnjača“ koja se bavila hrvatskim zločinima nad Srbima te je ista, nakon samo dva meseca skinuta sa pozorišnog repertoara. O zabrani „Golubnjače“ izveštavali su i mnogi strani mediji. Između ostalih, austrijski dnevnik „Prese“ pisao je: „Pred SKC svake večeri se formiraju dugi redovi. Toliko je veliko interesovanje za jedan pozorišni komad koji od pre mesec dana stvara istoriju teatra... „Golubnjača“ ruši mnoge tabue: ona počiva na neprevladanoj prošlosti i pokazuje da su i do danas ostale žive nacionalne suprotnosti koje su dovele do krvavih sukoba između Hrvata i Srba“.

Prozivan je i kada je krajem osamdesetih rekao da Srbi u Hrvatskoj žive gore nego Srbi na Kosovu.

Radulović je, sa svog radnog i stvaralačkog veka bio pripovedač, romansijer, dramski pisac, scenarista, urednik, upravnik Biblioteke grada Beograda.

Osim „Golubnjače“, napisao je roman „Braća po materi“, po kome je kasnije snimljen istoimeni film. Napisao je i zbirke pripovedaka „Ilinštak“, „Dalje od oltara“, „Idealan plac“... Romane „Od Ognjene do Blage Marije“, „Prošao život“, televizijske i filmske scenarije za „Vučare Gornje i Donje Polače“, „Čeličenje Pavla Pletikose“, „Glavu šećera“, „Nikoljdan“..., Priredio je za štampu“ Izabrana dela Vladana Desnice“ i „ Izabrana dela Mirka Korolije“, „Po srpskoj Dalmaciji“, putopisni esej, „Zrna iz pleve“, prozni i esejistički zapis, „Uroniti u maticu života“, pripovetke, „Sumnjiva sahrana“, „U Islamu Grčkom“, i mnoge druge.
Prvu zbirku pripovedaka „Iliništak“ objavio je 1978. god. Pripovetke Jovana Radulovića, kao i njegovi dramski tekstovi zastupljeni su u mnogobrojnim antologijama, a prevedeni su na engleski, ruski, francuski, italijanski, švedski, mađarski, nemački, ukrajinski i makedonski jezik. Pisao je pripovetke, romane, drame, ali i TV i filmske scenarije. Autor je brojnih radio drama koje su emitovane na programima Radio Beograda. Izabrana dela Jovana Radulovića objavljena su u sedam knjiga (2001- 2004).

Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja : Oktobarske nagrade grada Beograda, Andrićeve nagrade, nagrade „Isidora Sekulić“, „Bora Stanković“, „Branko Ćopić“, „Joakim Vujić“ „Petar Kočić“, „Braća Micić“, „Matija Ban“ nagrade Vitalove književne fondacije „Zlatni suncokret“, Gračaničke povelje i nagrade Grafičkog ateljea „Dereta“ za knjigu godine.

Kada je za svoju prvu zbirku pripovedaka „Ilinštak” dobio, odlukom žirija, Oktobarsku nagradu Grada Beograda, koja mu je iz „formalnih razloga” zatim bila oduzeta, stvorena je još jedna mala afera. Ona mu je posle ponovo bila vraćena i dodeljena, teške 1993. godine. „Primiću nagradu mirno i dostojanstveno, kao da se pre četrnaest godina ništa nije dogodilo...”, bio je stav Jovana Radulovića. Moglo bi se reći da je takav stav bio i njegova „životna deviza“.

Nakon duge i teške borbe sa bolešću, Jovan Radulović preminuo je u Beogradu 2018. godine, u 67. godini života. Povodom njegove smrti, među brojnim izrazima saučešća porodici književnika, u onom ispred Ministarstva kulture i informisanja RS, između ostalog, stajalo je: „Jovan Radulović je, u književnosti i životu, pratio udes srpskog naroda svoga zavičajnog kraja u Dalmaciji i Krajini. Nikad dopričanu priču o besprimernom stradanju u Drugom svetskom ratu, za vreme zločinačke Nezavisne Države Hrvatske, posredovao je široj javnosti kroz prozu i dramu „Golubnjača”, književno odgovorno i građanski hrabro. Nije se na tome zaustavio, kao što ni stradanje njegovog naroda nije stalo. I o izgonu devedesetih ostavio je snažno književno svedočanstvo. Srpskog naroda u tim krajevima gotovo da više nema, ali će budući čitaoci o njemu pouzdano saznavati iz dela Jovana Radulovića. Otišao je prerano, među svoje velike književne zemljake: Matavulja, Ćipika i Desnicu”.

Najemotivnijim rečima tada od njega su se oprostili i njegovi zemljaci.

„Saginjem glavu i u dubokoj tišini se klanjam senima Jovana Radulovića, koji, kao malo ko u ta opasna, „vunena vremena“, nije verovao da je ćutanje zlato... Čestiti Jovan Radulović se, verujući u istinu i pravdu Boga jedinoga, junački uhvatio u koštac sa nepravdom, sa neljudima, progovorivši perom i svim žarom svoje ranjene duše o srpskom stradalnom narodu na području „bratskih republika“ Hrvatske i BiH, o paklenim žicama i predubokim jamama... Slava mu dok je poslednjeg Srbina, i večno mu hvala.“

„Otišao je jedan od najznačajnih srpskih pisaca iz Hrvatske odnosno Dalmacije. Na nama i našim potomcima je da ne zaboravimo na dela ovog velikog stvaraoca, koji je poslednje godine života proveo zaboravljen od javnosti, tugujući nad činjenicom da mu nije dozvoljeno posetiti rodni kraj o kome je više puta pisao i svedočio.“

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.