Kuvani obroci za najstarije meštane Biskupije

Žene Kosovske doline pokrenule su projekat kojim pomažu starijim i bolesnim stanovnicima opštine Biskupija.

Biskupija
Radmila Berić sa jednom zaposlenicom

Pre nepuna dva meseca na promociji druge faze projekta „Zaželi“ kroz koji su, uz redovan program „Pomoć u kući“, zaposlili 39 žena koje će brinuti o 268 korisnika starije životne dobi sa područja Biskupije, Kistanja i Ervenika, u udruženju „Žene kosovske doline“ najavili su kako na aktuelnom projektu ne nameravaju da se zaustave, te kako je već u toku razrada projekta poludnevnog boravka, odnosno kuhinje u kojoj će pripremati tople obroke za svoje korisnike.

Zacrtani cilj da najstariji stanovnici njihove opštine, na dnevnom nivou, dobiju kuvani i topli obrok na kućnu adresu, ubrzo je i realizovan. Prvo polugodište, kako kaže voditeljka Udruženja, već je u fazi sprovođenja.

– Ono što smo najavili, sada smo i realizovali. U pitanju je poludnevni boravak sa konzumacijom toplog obroka za starije i bolesne stanovnike naše opštine. Ovaj program simbolično smo nazvali „Klub lepša starost“, sa istinskom namerom da učinimo sve što je u našoj moći da ulepšamo ali i olakšamo starost našim starijim sugrađanima. Program će se, za sada, realizovati u periodu u tri godine. Uzevši u obzir trenutnu situaciju, ali i okruženje u kojem živimo, ovo je nešto što se nametnulo ne samo kao prioritet, već preko potrebno – ne skrivajući zadovoljstvo pojašnjava nam Radmila Berić, voditeljka udruženja „Žene kosovske doline“.

Prva faza realizacije zahtevala je najviše vremena ali i finansijskih sredstava sa kojima su bili ograničeni. Neophodnu podršku, kao i svaki put kada je to bilo potrebno, pružila im je Opština Biskupija.

– Sam početak je bio i najzahtevniji i kroz njega smo se bavili sređivanjem prostora, nabavkom opreme za kuhinju, kako bi sve bilo u funkciji i kako bi naši korisnici mogli doći u jedan ambijent koji im je prilagođen. Sam prostor koji smo im namenili osmišljen je tako da mogu doći da se druže, da ovde dobiju neke informacije ili savetovanje za nešto što ih opterećuju, ali i svojevrsnu medicinsku negu od strane medicinskog osoblja. Sam konkurs bio je dosta zahtevan, jer smo već trebali imati određenu licencu, odnosno rešenje za poludnevni boravak.

– Međutim, jedna od stavki bila je da se i kroz provođenje projekta to može rešiti, pa smo se uhvatili za tu rečenicu i obavezali da ćemo, ako nam se program odobri, odmah raditi na dobijanju licence. Adaptacija samog prostora, nabavka elemenata za kuhinju, u startu su premašili budžet koji smo mi planirali, a Ministarstvo ga je smanjilo. Za problem pred kojim smo se našli, a koji nas je u jednom momentu pokolebao da odustanemo, sluha je imao načelnik naše opštine Biskupija, koji je i sam prepoznao značaj svega ovoga, tako da nam je opština finansirala veći deo opreme za kuhinju. Zajedničkim snagama uspeli smo napraviti nešto dobro i korisno za čitavu našu zajednicu – kaže Berić.

Obroci stižu na kućni prag

Kroz trogodišnji period realizacije programa osiguraće sredstva za nabavku namirnica, razvoženje hrane i plate za kuvaricu i vozača, a namera je ne samo da to traje, već i da se vremenom nadograđuje. Čitava situacija sa koronavirusom, donekle je uticala i na njihov posao.

Biskupija

– Iako je sve ovo novo, i slobodno mogu reći jedinstveno na području naše županije, mi smo u početku krenuli onako kako smo zamislili. Dakle, gerontodomaćice, koje brinu o korisnicima na terenu, dovozili su ih ovde u naše prostorije, ovde su malo pričali, medicinsko osoblje im je merilo šećer u krvi, pritisak, fizioterapeut im je bio na raspolaganju, da bi potom ručali i nakon nekog vremena su ih odvozile kućama. Sve je to i njima bilo novo, neobično, mnogi su čak bili pomalo skeptični ili nepoverljivi, ali su se vrlo brzo oslobodili i tu mogućnost da se druže, međusobno vide i popričaju, prihvatili sa oduševljenjem.

– Većina tih ljudi su ili samci ili slabo pokretni ljudi, i najčešće su osuđeni na samoću, svoju kuću i dvorište, pa nemaju mogućnosti da se viđaju i razgovaraju sa svojom generacijom iz nekog drugog zaseoka, tako da je taj socijalni momenat njima zaista važan. Međutim, situacija sa virusom se opet pogoršala i nismo smeli dovoditi u rizik ni njih ni žene koje rade, pa ni nas same, tako da smo druženje i dolaske zaustavili na jedan period. Sada kada oni ne mogu do nas, možemo mi do njih. Kuhinja radi svakodnevno, spremaju se kuvani obroci koje, u posebnim posudama, isporučujemo tople na njihove adrese – pojašnjava Berić.

Pravo na poludnevni boravak imaju sve osobe starije od šezdeset i pet godina sa područja opštine dok se obroci, trenutno, pripremaju za one kojima je, po proceni gerontodomaćica, to najpotrebnije.

Ovaj projekat je više od običnog posla

I dok se voditeljka udruženja, zajedno sa zaposlenicama, brine o administraciji, nabavci sredstava i svih neophodnih dozvola za regularnost programa, u susednoj prostoriji sve miriše na domaću kuhinju. Profesionalni kuvar, Bosiljka Zupčić, ni jedne sekunde ne krije oduševljenje što posao koji voli i radi decenijama, sada obavlja ne samo za platu već, kako i sama kaže, iz najvećeg zadovoljstva.

– Ovo je posao koji ja zaista volim, koji radim godinama i opet bih da ponovo biram, ali zadovoljstvo je još veće zato što ga sada pripremam za naše stare, bolesne i nemoćne bake i deke. Po meni, ovo sada već nije posao ni program, već jedno veliko i humano delo. Svi znamo kakva je situacija po selima, koliko tih ljudi žive sami, koliko njih je u godinama da više nisu u stanju ni kuvati ni spremati, i onda je jasno šta za njih znači kada dobiju gotov kuvani obrok, topao ali zdrav pre svega. Iako su mnogi navikli da se zadovolje sa minimalnim, parče hleba, jogurtom ili nečim što im je dostupnije, uzevši u obzir njihove godine i zdravstveno stanje, obrok koji im spremimo nije samo da zadovolje potrebu za hranom, već da ih okrepi, da ih ugreje, i da ih, na neki način, osnaži“, zadovoljno kaže teta Bosa kako je, od milošte, već svi zovu.

Biskupija

Kako bi nam potkrepila ono o čemu priča, otkrila nam je i šta će taj dan najstariji stanovnici Biskupije imati za ručak.

– Najvažnije je da svaki dan imaju toplu supu, neko povrće za salatu i obavezno voće na kraju. Danas im spremamo supu, pileće i teleće bareno meso i krompir salatu, a uz to idu banane, jer virus vlada pa moraju unositi i vitamine – sa osmehom će Bosa.

Najvažnije je da su obroci raznovrsni, svaki dan sprema se nešto drugo, ali strogo vodeći računa o tome da ne bude ni prezačinjeno ni masno, jer to konzumiraju ljudi koji su većinom narušenog zdravlja.

– Sve smo prilagodili i njihovim organizmima i njihovim potrebama. Moram još reći kako se zaista vodi računa i o tome da ti obroci budu obilni pa da, shodno njihovim potrebama, hrane preostane i za večeru. Iako smo čuli da su neki u početku bili skeptični, jer su to stariji ljudi koji su često i nepoverljivi, trebalo je proći malo vremena da oni shvate i prihvate koliko je sve ovo za njih dobro i korisno, dok danas čujemo da sa nestrpljenjem iščekuju šta smo novo kuvali za taj dan. To je ono što motiviše svakoga od nas, kako žene koje su sve ovo pokrenule, tako i mene koja sa zadovoljstvom obavljam svoj posao. Ako nemate ljubavi za ono što radite, onda ne trebate ni počinjati, a ljubav je i hrana, i osmeh tih ljudi, i saznanje da ste, na bilo koji način, nekome ulepšali dan, naročito ako se radi o onima koji su u poznim godinama – iskreno će Bosa.

I dok je sa nama podelila svoje impresije o započetom poslu u kuhinji Udruženja, hrana je već stigla na adrese korisnika. Koliko im znači nismo ih pitali, ne želeći bilo kojim činom da ih dovodimo u neprijatnu situaciju stvarajući im nelagodu.
Osmesi i zahvalnost koje su uputili dostavljaču koji ih je na pragu pozdravio, nekada govore više od hiljadu suvišnih, nepotrebnih reči.

Ni na ovome se poručuju iz udruženja „Žene kosovske doline“ nemaju nameru zaustaviti. Mnogo je toga što se u zajednici u kojoj žive može i mora napraviti, a svaki novi korak, svaki i najmanji boljitak, svako zadovoljno lice njihovih sugrađana, za njih je nova nagrada i još veći motiv da čine dela kojima će se zajedno ponositi.

 

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

Komentariši