Lički Osredci – ljubav prema Lici jača od svih nedostataka

U jugoistočnom delu Like, na četrdesetak kilometara od opštine Gračac, kojoj administrativno pripada, nalazi se selo Lički Osredci. Mesto u kojem je danas gotovo nemoguće zamisliti život kakvim se ovde živelo pre manje od jednog veka, ali ne po uslovima i borbi za opstanak, već po broju ljudi, kojih je neuporedivo manje nego ikada.

Prema podacima popisa stanovništva iz 1961. godine, u Osredcima je živelo nešto više od 300 stanovnika. Do 1991. godine taj broj se sveo na oko 200, dok ih je danas jedva tridesetak, i to uglavnom starije životne dobi. Uprkos negativnoj statistici, Osredcima su se vratili oni koji su, nakon svih životnih putešestvija i selidbi, odlučili da obnove porodična imanja i ožive predačka ognjišta, svako onako kako je najbolje znao.

Milan Radaković danas je porodičan čovek, otac četvoro dece koji su ujedno i najmlađi stanovnici Osredaka. Zanatlija i poljoprivrednik, jedan je od pripadnika mlađe generacije čiju je mladost u Lici rat prekinuo, ali je srce vuklo i ponovo dovelo baš tamo gde je ponikao.

– Život u Osredcima nekada i sada prilično je sličan ako gledamo način života ovdašnjih ljudi, ali je najveća razlika u broju stanovnika, koji je danas neuporedivo manji nego pre rata. Oni koji su bili zaposleni poslom su gravitirali ka Srbu, dok su se u selu svi bavili poljoprivredom i stočarstvom. Danas je među stalnim stanovnicima Osredaka svega troje ili četvoro ljudi mlađih od 50, odnosno 60 godina, tako da su osnovne delatnosti ostale iste kao nekada – pojašnjava Milan, koji se među prvima, kao mlad momak, sa bakom vratio u selo na tada porušeno imanje.

– Bilo je to još krajem 1999. ili početkom 2000. godine. Baka i ja smo došli prvi, a posle nas su se vratili i moji roditelji. Nije bilo lako, trebalo je sve obnavljati, ponovo kretati od nule. Ekonomska situacija bila je teška, a nije bilo mnogo mogućnosti da se ovde pokrene posao. U jednom periodu otišao sam u inostranstvo, radio po Evropi, stigao čak do Afričkog i Severnoameričkog kontinenta. Čim sam se malo finansijski stabilizovao, opet sam se vratio kući, u Liku, i odlučio da ovde ostanem. Ovde sam se oženio, stvorio porodicu, dobio četvoro dece i ovde imam sve što mi treba u životu – kaže Milan, dodajući da ga nostalgija za rodnim krajem nikada nije napuštala.

– Kulturološke razlike između mesta u kojima sam živeo i ovog našeg kraja za mene su bile jedan od presudnih razloga da se vratim. Kažu da ljudi žive jezik i kulturu na koju su navikli, da su stranci svuda gde to nije deo njihovog identiteta, i ja sam to osetio. Ne samo u stranim zemljama, već i tokom izbegličkih dana. Način života na koji si navikao, osećaj sigurnosti i slobode koji ti pruža tvoje mesto, kuća i tvoj komad zemlje, ne mogu se porediti sa bilo kakvim materijalnim ostvarenjima – odlučan je Milan.

Detinjstvo bez vršnjaka u selu, ali uz porodicu i prirodu

U Osredcima odrasta četvoro Milanove dece, najstariji sin ima 19 godina, a najmlađa ćerkica tek tri meseca. U periodu njegovog detinjstva u Osredcima je postojala područna škola do četvrtog razreda, a u selu je bilo oko dvadesetak njegovih vršnjaka. Danas Milanova deca školske dane provode u Srbu, Gračacu ili Gospiću, dok su u selu braća i sestre jedni drugima jedino društvo.

Milan i Marko Radaković

– Fali dece, ali i mlađih ljudi za druženje, razgovore i susrete. Ipak, živimo u veku kada ništa nije nedostižno ni daleko. Udaljenost od nekoliko desetina kilometara nije problem. A ako uzmemo u obzir da ovde nema saobraćajnih gužvi, meni je lakše stići do Gospića, Knina, Zadra, Bihaća ili nekog drugog grada, nego nekome da stigne s jednog na drugi kraj Zagreba ili Beograda. Deca ovde imaju mogućnost odrastanja u prirodi, imaju više slobode nego u gradovima, sredina je zdravija i nezagađenija, a ništa ne gube, ni škole ni gradovi ni društvo im nisu „preko sveta“ – priča Milan, dok njegov šestogodišnji Marko, ne obraćajući pažnju na očev razgovor, svojim igrama svedoči svaku izgovorenu reč.

Tek što je kiša prestala, Marko je dohvatio svoja vozila iz očeve garaže i po blatnjavom putu i mokrim livadama demonstrirao veštine šestogodišnjeg reli vozača. Zaljubljen u svoj motor i dečiji kvad, nije ni trenutak odavao utisak da mu je dosadno ili da mu nedostaje društvo. Kako kaže Milan, Marko sebi uvek nađe zanimaciju, od ranog jutra do kasne večeri, bez obzira na vremenske prilike.

Pčele, voćnjaci i život od zemlje

Dok je Marko jezdio ulicama i poljima Osredaka, pored pustih kuća, zapuštenih imanja i avlija pred čijim zatvorenim kapijama poneka mačka ili pas, najčešće lutalica, izvirivaše kao da iščekuju ljudske korake, seoskim putem prođe Marija, koja sa suprugom Radom živi nekoliko stotina metara dalje od kuće Radakovića.

Supružnici Marija i Rade Pejić u Ličkim Osredcima provode penzionerske dane. Iako su oboje Ličani po rođenju, životni putevi davno su ih odveli iz ovog kraja, da bi mu se, nakon radnog veka, ponovo vratili.

Čekajući da se Marija vrati iz kupovine u Gračacu, Rade je slobodno vreme provodio za kompjuterom, kako kaže, „da vidi šta se u svetu dešava“.

– Moj otac je prvi put napustio Liku kao kolonista u Apatin 1946. godine, posle rata. Pet godina je živeo tamo, pa se vratio u Liku. Ovde je stvorio porodicu, pa se nakon nekog vremena, kada sam ja imao pet godina, ponovo odselio u Apatin, 1958. godine. Od tada u ovoj kući više niko nije živeo. Ja sam tamo završio školu, otišao u vojsku, a nakon vojske u Lošinj, kod brata i tetke. Posle sam otišao na Cres, gde sam upoznao suprugu, dobili smo decu, a 1983. preselili smo se u Rijeku i tamo živeli do rata. Devedesetih smo otišli u Suboticu, gde sam dočekao penziju. Možda zvuči konfuzno, ali to je život, najbolji pokazatelj kako su čudni putevi i kako nas često ponovo vrate tamo odakle smo potekli – priča Rade.

Rade Pejić

U Subotici su se skućili, zasadili voćnjak i baštu, a Rade je nabavio pčele. Ipak, nešto je nedostajalo.

– Svaki školski raspust u detinjstvu, svaki godišnji odmor kasnije, provodio sam kod rodbine u Osredcima. Ovde sam čuvao blago, zavoleo ove planine, brda, prirodu… i uvek se sa nestrpljenjem vraćao. Bilo je tada selo puno ljudi, puno dece. Radilo se teško, sve ručno, ali je bilo i puno radosti u svemu tome. Ta ljubav je ostala u meni, gde god da sam bio. Zbog nje sam jednoga dana pitao suprugu: hoćemo li nazad u Liku? Kuća je bila u lošem stanju, ali to više nije bio problem, već motiv da krenemo u obnovu. Vremenom smo stvorili sve uslove za normalan život i sada tvrdim da nam nigde nije lepše nego ovde – kaže Rade.

Obnovljena kuća i porodično imanje, očev bunar, desetine košnica pčela, zasadi aronije, maline, kupine i voćnjak na koji bi i mnogo mlađi voćari pozavideli, vremenom su postali prava mala oaza Pejića, koju sve češće posećuju i njihova deca i unuci.

Život bez prodavnice, škole i vode

Osredci danas nemaju uređenu infrastrukturu, gradsku vodu, trgovinu, školu ni javnu rasvetu ali uprkos tome, ovdašnji Ličani kažu da im posla ne manjka tokom cele godine.

– Mi vreme provodimo radno, od proleća do kasne jeseni. Svako doba nosi svoje plodove i poslove: jagode, maline, kupine, jabuke, aroniju, kruške, divlje jabuke, dunje, šipurak, drenjine, trnjine, mušmule… Pravimo jabukovo sirće, kupinovo vino, rakiju, likere, džemove, slatko, kao i proizvode od pčelinjeg voska: med, propolis, pčelinji otrov. Sve što priroda nudi trudimo se iskoristiti čisto i organski, bez hemije. Jedino nam je nešto teže oko distribucije, jer smo daleko od grada, ali današnji ljudi u potrazi za zdravom hranom lako nađu put do sela. Po osnovne namirnice odlazimo par puta mesečno u Knin, Gračac ili Gospić, a većinu toga proizvedemo sami ili kupimo od komšija – kaže Marija, dok njen radni prostor miriše na voće, zimnicu i jesen.

Da ima malo više vremena, dodaje, napravila bi i kreme od gaveza, lavande i drugih biljaka koje neguje u svom vrtu.

Crkva Svete Petke – svetinja bez krova

U Ličkim Osredcima nalazi se i pravoslavni hram posvećen Svetoj Petki, koji je devastiran još u Drugom svetskom ratu i ni danas nije obnovljen. Bez krova i zvona, ipak svake godine na dan hramovne slave okuplja malobrojne Ličane u zajedničkoj molitvi.

– Sačuvanih podataka o ovom hramu, nažalost, ima malo. U šematizmu naše Eparhije gornjokarlovačke zapisano je da se hram prvi put pominje na kartama Habzburške monarhije iz 1774. godine, a parohija je osnovana 1796. Današnji hram podignut je, po nekim podacima, 1802, a po drugim 1806. godine. Oštećen je u Drugom svetskom ratu, dodatno devastiran kasnije i do danas nije obnovljen. Bez krova, zvonika, ikonostasa i ikona, prepušten je zubu vremena, ali po zidovima koji su ostali može se videti koliko je to nekada bila impozantna građevina. Obnova je veliki izazov, jer je selo malobrojno, proces složen, a neophodna sredstva značajna. Nadamo se da će Ministarstvo kulture prepoznati značaj ove svetinje i pomoći njenu zaštitu i obnovu, u šta se sada najviše uzdamo – kaže sveštenik Predrag Pantelić, paroh gračački.

Kako otac Predrag ističe, nije tajna da je u većini ličkih sela više sahrana nego rođenja, krštenja i venčanja zajedno. Ipak, ohrabruje činjenica da je, kada su u pitanju hramovne slave, ljudi ipak više nego ranije.

Nedostataka za život i povratak i dalje ima mnogo, slažu se meštani Osredaka, ali bi se, kažu, sve to dalo nadoknaditi samo da je mladosti i dečjeg plača više.

– Nedostaje nam infrastruktura, nemamo gradsku vodu ni kanalizaciju, a makadamski putevi se slabo održavaju. Ali sve ostalo nije nedostižno, ko hoće i želi da živi ovde, uvek će sebi naći posla – kaže Milan.

Slično misle i Pejići, dodajući da bi se makar o obližnjem Srbu moglo više voditi računa, kako bi bar apoteka, prodavnica ili neki lokal bili bliže, bez potrebe da se za sve ide do Gračaca, Knina ili Gospića.

Jer, tamo gde ima volje – uvek ima i načina. A ljubav prema kraju, baš kao i raskošna lička jesen svojim bojama i plodovima, kod ovih Ličana sve nedostatke lako pokriva.