Ljubav dolazi preko stomaka, ali ima nešto i u fudbalskoj lopti

Grad, selo i svako mesto ne čine zgrade i kuće nego ljudi koji u njima žive. Ljudi su ti po kojima ih prepoznajemo i pamtimo. I Borovo naselje ima takve ljude, one koje svi poznaju i bez kojih bi izgledalo još praznije i beživotnije nego što danas izgleda. Jedan od njih je Slobodan Đurica, mnogo poznatiji pod nadimkom Kuvar koji je dobio zahvaljujući svom primarnom zanimanju ugostitelja. Kaže se da i ljubav dolazi preko stomaka, ali u Slobodanovom slučaju na dobar glas došao je zahvaljujući i svom sportskom angažmanu i ljubavi prema fudbalu.

Slobodan je rođen u bačkom selu Gajdobri 1948. godine, u koju su njegovi roditelji kolonizovani 1945. iz istočne Hercegovine. U porodici je bio peto, najmlađe dete i odrastao je uz dva brata i dve sestre.

- Osnovnu školu završio sam u Gajdobri, a posle toga i Srednju ugostiteljsku školu u Novom Sadu. Kasnije sam u Novom Sadu stekao i zvanje visokokvalifikovanog kuvara, a posle toga sam nameravao da završim Višu ugostiteljsku školu u Beogradu, ali u tome nisam uspeo. Kao mladić nisam imao želju da postanem kuvar, kao klinac voleo sam da pevam i hteo sam da idem u muzičku školu i posle toga imao sam želju da postanem glumac. Međutim roditelji nisu imali novca da me školuju pa sam tako postao kuvar. Tražeći posao, kada sam imao 18 godina, iz Gajdobre sam došao u Borovo naselje - započinje Slobodan svoju priču.

Fotografija Slobodana nastala u trenucima kada je iz Gajdobre krenuo za Borovo naselje

Zaposlio se u kuhinji Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo”. Kao kuvar radio je u Radničkom domu na mestu prvog kuvara, a kasnije kao šef toplih obroka u noćnoj smeni. Za šefa kuhinje postavljen je 1972. godine i na tom mestu je ostao sve do 1991.

- Kada sam 1966. godine počeo da radim proizvodili smo negde oko 5.000 toplih obroka, a vrhunac je bio početkom devedesetih kada smo proizvodili preko 10.000 toplih obroka i radili smo maksimalnim kapacitetom. U kuhinji je tada radilo 47 radnika, a kao šef kuhinje imao sam četiri šefa smene, četiri mesara i u svakoj smeni po osam radnika, većinom žena. Radili smo u četiri smene, dva dana prvu, dva dana drugu, dva treću i dva dana smo bili slobodni – priča Slobodan.

Igračku karijeru započeo u „Radničkom” sa Trokuta

Slobodan je još u Bačkoj Palanci počeo da trenira fudbal kao junior, a kada je došao u Borovo na treninge je odlazio i na borovski stadion. Tamo su mu preporučili da ode u „Radnički” sa tzv. Trokuta pa je 1967. godine postao igrač tog kluba.

- Tada je Radnički bio dosta uspešan, a i ja sam dobro igrao i tamo mi je stvarno bilo dobro. Odatle sam otišao u vojsku i dve godine odslužio u Puli u mornarici, a posle toga sam se vratio u Borovo i nastavio da radim na starom mestu. Za Radnički, koji se tada takmičio u vukovarskom podsavezu, sam odigrao narednih šest meseci i kao najbolji strelac 1970. godine u januaru sam sa FK „Borovom” potpisao četvorogodišnji ugovor i tu sam ostao sve do 1976. godine. Borovo je tada igralo u Drugoj ligi Jugoslavije. Kao igrač igrao sam u špicu. Kažu ljudi da sam bio dobar, a imao sam prosek od 2,5 gola po utakmici.
Nakon Borova igrao je za „Slogu” iz Borova koje se takmičilo u Slavonskoj ligi i tu je ostao sve do 1980. godine kada je završavao igračku i polako započinjao trenersku karijeru. Iz „Sloge” je otišao u Berak gde je vodio tamošnje „Jedinstvo”.

Slobodan (čuči pored lopte) dok je igrao za Radnički

- Tamo sam godinu dana bio i trener i igrač, a nakon toga sam se opet vratio u Borovo gde sam na brigu dobio klupske pionire. Neki od njih kasnije su postali poznati igrači. Kapiten te pionirske ekipe bio je Ante Miše koji je kasnije otišao u „Hajduk” iz Splita, a jedan od najpoznatijih među njima svakako je bio Siniša Mihajlović. Oni su bili najpoznatiji, ali su i ostali iz te generacije borovskih pionira bili veoma dobri igrači i igrali su po nekim stranim klubovima u Nemačkoj i slično - naglašava Slobodan.

Kasnije je postepeno napredovao pa je postao trener borovskih juniora, a 1986. godine bio je pomoćni trener i sarađivao sa poznatim fudbalskim stručnjacima Tonkom Vukušićem, Jucom Rukavinom i Nikolom Kikom Marjanovićem. Kao trener je 1988. godine posuđen „Borcu” iz Bobote.

- Tada je Borac ostvario svoj najveći uspeh. U ligi je osvojio prvo mesto i ušao u Republičku ligu istok. Borac se tada našao u društvu sa mojim matičnim klubom što je za mene bio i najveći uspeh u mojoj trenerskoj karijeri. Jedno vreme bio sam posuđen i vukovarskom Vuteksu koji je bio u Trećoj zoni i tada je klub u zoni osvojio drugo mesto.
Uspeh koji je postigao sa Borcem pomogao mu je da postane trener i prvom timu FK „Borova” koji je vodio 1989. i 1990. godine.

Kao trener juniora (stoji prvi s leva) u FK Borovo, drugi s desna sedi kasnije proslavljeni fudbaler Siniša Mihajlović

Odlazak iz Hrvatske i život u Kanadi

Posle mirne reintegracije Slobodan se više posvetio porodici i svom osnovnom zanimanju. Sin mu se oženio, ćerka udala, rodili su se unuci. Nije se lako živelo u to vreme pa je 2001. godine rešio da emigrira u Kanadu. Tamo je otišao sa suprugom Biljanom, sinom, snajom i unukom. U Borovu naselju ostali su mu ćerka, zet i dva unuka, a i oni su kasnije otišli u Norvešku gde i danas žive.

- Porodica nam se u Kanadi još uvećala jer sam nakon tri godine provedenih u toj zemlji dobio i unuku. Tamo sam se odmah uključio u Srpsko sportsko društvo „Sveti Stefan” što mi je puno pomoglo da se u novoj sredini snađem, da ostvarim kontakte i već posle šest meseci provedenih tamo počeo sam da radim kao kuvar na jednom od najvećih kanadskih koledža, Algonkvin koledžu u glavnom gradu Otavi.

Fotografija Slobodana iz 1987. godine

Dok je još bio u Borovu položio je za fudbalskog sudiju i dvanaest godina je u Kanadi uspešno sudio i fudbalske utakmice.

- Svaki dan sam sudio jednu utakmicu, a ponekad čak i dve. Utakmice su se igrale uglavnom leti, a u zimu su bila dvoranska prvenstva. Takmičenja su bila u rangu naših zona. U Kanadu sam otišao sa 53 godine i s obzirom na tu činjenicu nisam mogao da napredujem bez obzira na kvalitet. Po kvalitetu, bez nekakve skromnosti, mogu da kažem da sam bio odličan sudija, bio sam dobro fizički pripremljen i bez problema sam svaku utakmicu odsudio. Na koledžu sam stalno radio prvu smenu od 6 do 14 sati, a subotu i nedelju bio sam slobodan pa sam mogao da se posvetim sportu i porodici.

Bez obzira na to što se u Kanadi dobro snašao i što je tamo dobro živeo, nostalgija za zavičajem i prijateljima vukla ga nazad pa je 2014. godine odlučio da se vrati.

- Napunivši 66 godina imao sam uslove za penziju i vratio sam se da nastavim svoj život ovde gde imam puno prijatelja. Naravno, deca mi nedostaju, ali od moje generacije tamo u Kanadi nemam ni jednog prijatelja jer su tamo trbuhom za kruhom otišli uglavnom mlađi ljudi. Ovde me ljudi poznaju i tu sam srećan. Sport mi je u životu jako pomogao, ali mislim da sam prijateljstva i poverenje ljudi stekao najviše zahvaljujući svom ponašanju jer sam svima uvek želeo da pomognem - kaže.

Danas kuva za dušu

Iako je život posvetio sportu Slobodan se takmičio i u kuvanju, a bio je član i ocenjivačkih komisija. Učestvovao je na mnogo takmičenja na kojima se spravljao riblji paprikaš, čobanci i druga jela.

- Više se ne takmičim nego hranu spremam za svoju i dušu prijatelja. Volim da spremam sve što se može kuvati u kotliću i uživam u tome. Omiljeno jelo ovdašnjih ljudi su tzv. tripice odnosno škembići i ovde i dan-danas postoje ljudi za koje ja to spremam. U svom dosadašnjem životu nakuvao sam se zaista puno jela, a dosta sam kuvao i po svadbama sa 300 ili 400 ljudi i nikada to nisam nikome naplatio, bilo mi je dovoljno što su ljudi bili zadovoljni i što im je hrana bila ukusna.

Kao igrač (sedi iznad lopte) u FK Borovo

Na pitanje da li je više prijatelja stekao zahvaljujući svojim kulinarskim sposobnostima ili zahvaljujući lopti i fudbalu on nema dilemu.

- Verujem da je lopta tome ipak više doprinela. Kada sam zaigrao za Radnički nisam još imao ni devetnaest godina i svoju prvu utakmicu odigrao sam odlično. Stavili su me na poziciju beka i ja sam sa te pozicije postigao dva gola. Bile su to kvalifikacije u Požegi protiv tamošnjeg Zvečeva. Posle toga svi su mi skandirali „kuvare, kuvare”. Jednog mog prijatelja pitali su da li mi je to zanimanje ili ime. On mu je odgovorio da mi je to ime pa me i dan danas ljudi zovu Kuvar. Ali dosta mi je pomoglo i moje zanimanje, spremanje hrane za prijatelje, društvo, šala, dobro raspoloženje.

I zaista, Slobodan je uvek dobro raspoložen i nasmejan i zbog toga među ljudima omiljen. Čak i u vremenima kada su se ljudi delili po svim osnovama, verskim i nacionalnim, on je uspeo da održi dobre odnose sa svima jer sve prestaje i prolazi, a ljudi su ljudi i to treba i da ostanu.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.