Najniže plate su i dalje na istoku Hrvatske

FOTO: Cottonbro

U odnosu na prethodni kvartal plate su prema najnovijem istraživanju više za 9 odsto ili čak 16 odsto više nego u istom periodu prošle godine. Medijalna plata, odnosno plata koja bolje odražava stvarnu podelu primanja, iznosi 1 360 evra, što je nešto niže od proseka. Drugim rečima to znači da većina zaposlenika zarađuje manje od prosečne plate. Ipak, važno je napomenuti kako je i medijalna plata u prethodnom kvartalu porasla za 9 odsto dok je u odnosu na prvi kvartal 2024. godine viša za 14 odsto.

Komentarišući ove podatke ekonomski stručnjaci kažu kako pomenuti podaci govore da je trend najbržeg rasta plata u donjem delu spektra usporio, što može ukazivati na stabilizaciju tržišta rada. Ti podaci kažu kako najviše plate i dalje imaju zaposleni u IT sektoru, telekomunikacijama i informacijskom sektoru gde su primanja u proseku 15 odsto viša od ukupnog proseka. U isto vreme najniže plate zabeležene su u poljoprivredi gde su one 11 odsto ispod državnog proseka. I dalje najviše plate u Hrvatskoj imaju zaposleni u Gradu Zagrebu. Tako prosečna plata u Zagrebu iznosi 1 605 evra i ona je viša za 9 odsto od državnog proseka. Medijalna plata u Zagrebu iznosi 1 499 evra. Međutim, treba znati i kako su upravo u Zagrebu u prvom kvartalu plate najmanje rasle u odnosu na prošlu godinu. Službeni podaci kažu da je u Zagrebu plata rasla 14 odsto.

Građani Vukovarsko-sremske županije najmanje su plaćeni za svoj rad

Kada je reč o najnižim platama tu nema i dalje ništa novo. Naime, najniže plate u Hrvatskoj su i dalje na istoku Hrvatske i to u Vukovarsko-sremskoj županiji gde je ona 17 odsto niža od državnog proseka. Povodom činjenice da su na istoku Hrvatske najniže plate u Hrvatskoj razgovarali smo i s nekoliko vlasnika firmi koje zapošljavaju po više radnika. Niko od njih nije želeo govoriti javno o tome, ali kažu kako su plate koje trenutno isplaćuju najviše ono što mogu i maksimalno koliko im poslovanje firme dozvoljava. Kažu kako je država iznimno skupa, odnosno da iz meseca u mesec imaju neka nova davanja i samim tim sve više račune. Ističu i da im je poslovanje takvo da ne mogu podneti da isplaćuju više plate iako su svesni da su plate koje isplaćuju niske.

- Sve ja to znam, ali ne mogu isplaćivati više plate. Situacija je takva tako da zapravo jedva sastavljamo kraj s krajem. Ne postoji sigurno tržište, država iz meseca u mesec traži sve više novca dok u isto vreme imam radnike koji nisu najzadovoljniji jer žele više plate koje im ja ne mogu isplatiti. Radi toga sam već ostao bez nekoliko radnika, a nove i kvalitetne sve teže pronalazim - rekao nam je jedan vukovarski privrednik koji je žele ostati anoniman.

U isto vreme sami zaposlenici ne kriju svoje ogorčenje činjenicom da je njihova plata značajno niža od državnog proseka. Govoreći na tu temu ističu kako su njima plate zadnjih nekoliko godina minimalno rasle, ali da su zato cene u trgovinama otišle u nebo i da i dalje rastu.

- S jedne strane razumem mog poslodavca kad kaže da me ne može više platiti. Međutim, onda vidim kako on kupi novi stan, nove automobile, odlazi na letovanje i zimovanje, odnosno sve ono što si ja ne mogu priuštiti s tom platom. Očigledno je kako mu i nije toliko loše kako on govori - kaže nam Jovan I. iz Vukovara. Dodaje kako je tražio višu platu i da mu je ona porasla za 100 evra početkom prošle godine. Od tada plata nije rasla, iako su cene u trgovinama i dalje rasle.

- Nekada 100 evra i danas 100 evra nije isto. Prije par godina si za 100 evra mogao puno toga kupiti, a danas potrošiš 100 evra na dve kese u trgovini. Lično ne znam šta ću i kako dalje. Nisam više mlad da bih mogao u Nemačkoj ili Austriji kretati od početka, a opet ne želim raditi za džabe i da me se potcenjuje. Rekao sam to i vlasniku firme pa neka vidi šta će dalje. I ja imam decu, plaćam i račune, svi jedemo, želimo nešto i obući, otići i na more barem sedam dana. Radim naporno, a malo si toga za taj rad mogu priuštiti - kaže Jovan I.

Milica: „Kada slušam za kakve plate rade ljudi po Zagrebu, Varaždinu i Istri dođe mi da plačem“

Građani ne kriju svoje ogorčenje s niskim platama, a posebno oni stariji koji se sećaju nekadašnjeg Vukovara koji je u bivšoj državi bio drugi najrazvijeniji grad u državi. Tada su na istoku Hrvatske poslovale brojne fabrike i proizvodne firme koje su zapošljavale na hiljade radnika. Proizvodi s istoka Hrvatske izvoženi su širom sveta. S ratom i privatizacijom gotovo sve te fabrike su nestale pri čemu nisu izgrađene nove niti je pronađeno neko drugo rešenje. Rezultat svega je da su te fabrike ostale prazne, uništene ili su prodane za razne hale i tržne centre. Oni stariji, koji su nekada radili i gradili, danas su u penziji koje su opet sramotno niske. Za više od 30 godina rada dobar deo njih prima oko 400 evra mesečne penzije tako da moraju paziti na svaki evro, te jedva preživljavaju. Oni mlađi snalaze se kako znaju i umeju i vrlo često rade i po dva tri posla kako bi mogli priuštiti nešto svojim porodicama jer drugog izbora nemaju. Stoga se ne treba čuditi tome da su građani ogorčeni zbog visine svojih mesečnih primanja.

- Jedni primaju mesečno 6 000 evra, kao gradonačelnik Vukovara pri čemu niti ne mora doći na posao i još ga plaćamo mi, dok ja mesec dana radim za 900 evra. Saborski zastupnici za svoj rad primaju po više od 4 000 evra. Takvih primera imamo koliko hoćeš. I onda nam je prosek nekih 1 300-1 400 evra. Kada bi se odbile te visoke plate, prosečne plate su još niže i to je naša surova realnost - kaže Milica B. iz Vukovara koja smatra da na istoku Hrvatske, ako čovek nema neku „debelu“ vezu ili nije stranački podoban, ne može ni doći do nekog kvalitetnijeg i bolje plaćenog posla.

- Tako je već godinama i kako vidim tako će ostati i dalje, jer na istoku Hrvatske ne postoji ponuda kvalitetnijih i bolje plaćenih poslova. Kada slušam za kakve plate rade ljudi po Zagrebu, Varaždinu i Istri dođe mi da plačem. Sve to je toliko daleko otišlo da i ljudi zaposleni kod istog poslodavca u Vukovaru ili na istoku Hrvatske ne primaju iste plate kao oni u Zagrebu koji rade za istog poslodavca. Žalosno je sve to, ali i pokazuje kako nas se gleda i kako tretira. To je naša realnost. Oni hrabriji su otišli u inostranstvo, a mi smo ostali - smatra Milica B.