Nekad je sav život u Borovu bio podređen kirbaju

Seoska slava, proštenje, zbor, sabor ili kirbaj u Borovu, i ne samo u Borovu, je običaj koji već dugo odoleva naletima novog vremena. U nekim ranijim vremenima to je bio dan kada se u borovskim dvorištima i kućama nabijačama okupljala rodbina i prijatelji, a sve je počinjalo službom u crkvi.

To sabiranje u crkvi je veoma važan događaj jer je crkva u svom biću zajednica i to zajednica konstituisana Duhom svetim, a to okupljanje vernika je i njena misija.

- Slava hrama je jedan događaj na kom se okuplja veliki broj vernika i u našem narodu slava, generalno gledano, ima ulogu da blagoslov uđe u dom, u zajednicu pa tako i u celo mesto. Svi imamo svoje porodične slave, a evo jedan dan u godini svi u Borovu proslavljamo Sv. Prvomučenika i Arhiđakona Stefana – kaže jerej Dragan Serdar, drugi paroh borovski.

Vremena se menjaju a sa njima i običaji. Nešto od ranijih navika se zadržalo do danas ali se dosta toga i promenilo.

- Svako na svoj način sve to doživljava. Dolaze mnogi iz drugih mesta, čak i mnogi koji su odavde odselili, nadam se privremeno, gledaju da se nekako namesti da imaju neke slobodne dane ili godišnji odmor i proslave slavu zajedno sa svima nama – priča otac Dragan.

U neka ranija vremena sve je bilo mnogo svečanije, kirbaj je okupljao mnogo više ljudi, a pripreme za slavlje kao i samo slavlje trajali su mnogo duže. Kako je to bilo u ovom selu nekada, a kako je danas saznali smo od nekoliko meštana.

- Pre kirbaja obavezno je bilo kupljenje šljiva, dudova i kada dođu gosti dva dana ranije oni su to radili zajedno sa domaćinima jer je sve što se pripremalo za kirbaj trebalo i zaslužiti. Pošto u to vreme nije bilo telefona goste smo pozivali na pijaci, preko poznanika, javljali rođacima iz okolnih mesta. To se odnosilo na rodbinu a svi ostali su dolazili slobodno, takav je bio običaj. Pošto su dolazili seljačkim zapregama konje bi u dvorištu ispregli i vezali za kola koja su bila puna sena. Gosti su ostajali i po dva tri dana pa su ta kola služila i kao kreveti jer je u njima uvek bilo sena. Gosti koji nisu mogli da spavaju u kući spavali su u tim kolima, a spavalo se i na senicima na tavanima. To je bila tradicija i tako se moralo jer su kuće bile male pa su se ljudi svakako snalazili – objašnjava Milica Popadić koja dobro pamti kako je to nekada bilo.

Dani uoči kirbaja bili su rezervisani za poslove oko uređenja kuća i dvorišta u Borovu jer pred gostima se trebalo pokazati u najboljem svetlu. To je moguće tračeve i ogovaranja svodilo na mnogo manju meru. Celo selo se uređivalo. Krečile su se fasade, uređivala dvorišta, kosila trava ispred kuća i ubrzano završavali poslovi na njivama i u baštama

- Iznosile su se stvari napolje, sve se krečilo, uređivale su se vanjske fasade, tremovi, sve se pralo, a nekada se i lužilo sa pepelom, pa se išlo na Dunav i sa drvenim prakljačama su se prale slamarice ili perine. Sve je moralo da se dovede u red – priča naša druga sagovornica Kovinka Cvijanović i dodaje da na samom kirbaju u ranijim vremenima nije bilo kao što je sad.

- Glavna atrakcija bio je rigišpil, a glavna poslastica šećerne štangle i licitarska srca - kaže.

Al' se nekad dobro jelo baš

Dani kirbaja bili su vreme kada su trpeze domaćina bile prepune svakojakih đakonija i tada su svi uživali u tim bogatim trpezama. Ali dok jednom ne omrkne drugom ne osvane. Iako je za pripadnike ljudskog roda ovaj dan bio dan opšteg veselja, životinjska populacija je za vreme kirbaja doživljavala pravi genocid.

- Nekoliko dana unapred klale su se kokoši, guske, patke, ćurke, od toga se pravila supa, a meso se jelo uz sos ili se čak ta guščetina i ćuretina pekla. Ovde nije bio običaj da se meso peče na ražnju nego se meso peklo u rernama. Od poslastica su se pravile oblatne, šape, gužvare, pereci, a kao fil koristio se pekmez koji je onda bio glavna poslastica. Ručak je uvek bio oko dva sata i trajao je do četiri ili pet popodne. Onda bi decu poslali na plac gde su kupovali igračke i slatke šipke – objašnjava Milica Popadić.

- Kod nas se kuvao i tzv. suvi paprikaš jer u njemu uopšte nije bilo čorbe. Mesili su se uglavnom suvi kolači jer nije bilo frižidera, a meso se čuvalo u kačarama ili podrumima – dodaje Kovinka Cvijanović.

Kirbaj je bio i prilika da se mlade devojke pokažu momcima u svom punom sjaju pa su se one za tu priliku posebno oblačile i ulepšavale.

- Mlade žene i devojke tada su se kitile dukatima oko vrata, safirima u dva tri reda sve do struka i tako su se šetale sve do predveče pokazujući koja koliko ima i koliko je bogata. Uveče bi se vraćale kući i sve bi to sa sebe poskidale. To je bila mera predostrožnosti da to blago u mraku neko sa njih ne strgne – priča Milica Popadić.

Naroda sve manje pa se i običaji polako gase

Danas kirbaji polako gube svoj prijašnji značaj, što zbog nezaustavljivog napretka i tehnologije, što zbog sve izraženije depopulacije i odlaska mladih naraštaja u zemlje zapadne Evrope. Stari, koji su nekada bili glavni akteri ovog praznika danas više nemaju snage, a nemaju više ni za koga da ga održavaju.

- Naša mladost je odavde poodlazila u inostranstvo i onda gledaju da dođu kući baš za kirbaj, tu se malo provesele i ispucaju za celu godinu. Sve je mnogo drugačije – zaključuje Milica Popadić.

- Sad ti na kirbaj niko neće doći ako ga ne zoveš. Danas se meso peče na ražnju, kuvaju se čobanci i jede se, ali samo na taj dan i istoga dana svi i odlaze. Nije to više ko što je nekada bilo – dodaje Miodrag Popadić.

- Modernizacija nosi sa sobom i dobre i loše strane ali opet je na neki način zadržano to neko osećanje da je to jedan svečan i važan dan za našu zajednicu – ističe otac Dragan Serdar.

Sve se neumitno menja, stari običaji nestaju, a nastaju novi. Kirbaji još nekako odolevaju vremenu ali su odavno izgubili svoj nekadašnji sjaj. Život je postao brži, vremena je sve manje a obaveza koje su ljudi sami sebi natovarili na glavu sve je više.

U kirbaju danas najviše uživaju deca. Svo to šarenilo, štandovi sa igračkama, autići, ringišpili, trampolini za njih su pravi raj i dok je njih za kirbaje još uvek ima nade.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.