Ni sigurnog puta ni redovnog prevoza za đaka prvaka

Sa prvim danima leta mesto Karin Donji biće još jedna u nizu destinacija turista koji će odmor potražiti negde uz obalu Jadranskog mora. Grad Benkovac nedavno je pokrenuo projekat uređenja obalnog pojasa u Donjem Karinu, jedinom naselju na njegovom administrativnom području koje ima izlaz na morsku obalu i to na Karinsko more. Biće to prilika za dodatnu promociju ovog kraja, dolazak stranih turista i povećanje brojnosti stanovnika koje će Karin Donji zbrajati tokom letnjih meseci. U ostatku godine, u čitavom ovom mestu i svega nekoliko kilometara daleko od plaže, bar po statistici sa poslednjeg popisa stanovništva iz 2021. godine, živi svega 152 stalna stanovnika. Da „žive na moru” za neke od njih teško je reći, jer put kojim se dolazi do kuća onih koji su rođenjem i opredelenjem vezani za Karin Donji, više podseća na neke ruralne krajeve Dalmatinske Zagore.

Sa glavne ceste koja iz Benkovca, administrativnog sedišta, vodi ka Karinu Donjem, do zaseoka Vidići vodi put u dužini od tri kilometra. Pola puta asfaltom, pola makadamom, kroz rastinje sa obe strane, stiže se do kuća u kojima danas živi svega petnaestak meštana. Aleksandar Vidić sa suprugom Katarinom, njihovo troje maloletne dece; Dmitar, Tijana i Dijana, uz Aleksandrove roditelje, čine najbrojniju, ali i najmlađu porodicu u zaseoku. Pre desetak godina, kada su ovo dvoje mladih ljudi odlučili da zasnuju porodicu i nastave da zajedno žive u kraju u kojem se Aleksandar rodio i odrastao, nisu mogli predvideti da će njihova deca odrastati u uslovima težim nego u ono vreme kada je Aleksandar bio dete.

- Ja sam se u ovom kraju rodio, ovde sam odrastao, išao u školu i nigde nego ovde nisam mogao da zamislim svoj život. Rođen sam početkom devedesetih kada je u zaseoku bilo više dece, zajedno su putovali do škole, imali đački prevoz, a staze kojima su pešačili nisu bile zarasle kao danas. Sada je moj sin jedini đak u zaseoku i do autobusa koji bi ga vozio do škole treba da pešači tri kilometra, a put kojim treba ići nije siguran ni za odrasle ljude, a kamoli za dete – pojašnjava Aleksandar.

Put je to kojim autobus ne može do sela, upravo zbog neasfaltiranog dela makadama pa i rastinja koje se pruža sa obe strane. Uz izostanak ulične rasvete, naročito važne u zimskom periodu kada sviće kasno, a mrak se spušta rano, teško je zamisliti slobodno i sigurno pešačenje do Vidića. Aleksandar je zaposlen kao građevinski radnik i većinu vremena provodi na poslu kako bi porodici osigurao egzistenciju, dok Katarina nema vozačku dozvolu ni mogućnost da, uz dvoje male dece u kući i obaveza u domaćinstvu, u ovoj situaciji polaže za istu. Zbog svega navedenog najteže je Dmitru koji je, već od prvih đačkih dana, suočen s problemom odlaska u školu i povratka kući.

- Dete ne možemo pustiti da samo pešači toliki put svaki dan, prvenstveno iz razloga što strahujemo za njegovu sigurnost. Nama gotovo do kuća dolaze divlje svinje, vuka smo viđali u nekoliko navrata, zmija ima svuda, lisica, svega. U poslednje vreme često znaju da jure motorima kroz ove krajeve gde nema saobraćaja ni ljudi pa se vozi brzo. Put je neosvetljen, neobeležen, autobusko stajalište isto tako nije adekvatno osigurano. Nemamo drugog izbora nego da dete svaki dan vozimo 15 kilometra do škole u Benkovac i po završetku opet idemo po njega i vozimo ga kući. Ja zbog posla to ne mogu, pa nekada uskače suprugin otac, a kad on radi ili ima neke druge obaveze onda moramo da se snalazimo, da uvek nekoga tražimo, molimo. Poslednje vreme smo Dmitra ostavljali kod ženinih roditelja u Benkovcu, ali je dete odvojeno od svojih roditelja, sestara, kuće i njemu to teško pada. U par navrata je čak rekao da ne želi da se odvaja, da neće ni ići u školu i sve to teško podnosimo – navodi Aleksandar ističući da je u nekoliko navrata odlazio i kod direktora Osnovne škole i kod gradonačelnika Benkovca, ali rešenja da se sedmogodišnjem Dmitru obezbedi prevoz u školu ni dalje nema.

Osnovnoškolsko obrazovanje je obavezno i po Zakonu RH ali, čini se, ne i način kako ga svim đacima jednako osigurati. U slučaju malog Dmitra za to, kako Aleksandar kaže, rečeno mu je da „nema mogućnosti”. U prvom polugodištu škola u Benkovcu je finansirala prevoz za Dmitrov dolazak na nastavu, ali u drugom polugodištu za to, po onome što su Aleksandru rekli, više nemaju sredstava. U zaseok ne dolazi pokretna trgovina, niko od stalnih prevoznika, pa Vidići ne mogu da se oslone ni na kakav prevoz. Sledeće godine i mlađa Tijana bi trebala u vrtić, što iz sadašnje perspektive i problema s prevozom Vidićima predstavlja dodatnu brigu.

Vukovi i divlje svinje nadomak kuća

Da su ovakvi uslovi života teški za mlade porodice posvedočila nam je i prezimenjakinja i prva komšinica Vidića, Nada.

- Nekada nas je živelo u 15 kuća, a sada smo svi stali u tri. Ja sam rođena i odrasla ovde, odavde sam išla u školu, ali se sada ne bih usudila ići tim putem sama do autobusa ni po koju cenu. Viđala sam vukove, divlje svinje, pred kuće nam dolaze. Juče popodne, dan je još bio, vuk na desetak metara od puta, a deca se pred kućom igraju. Čim padne suton moraš u kuću, mrak svuda, a nigde nikoga. Ja se njima divim i svaka im čast na odlučnosti i požrtvovanosti da žive ovde i ovde odgajaju decu. Ja sam u zrelim godinama išla da polažem vozački ispit, jer ovde ako nemaš svoje vozilo ne možeš živeti. Trgovina, doktor, škola, sve je daleko – pojašnjava Nada.

Naći način da se Dmitru obezbedi redovan prevoz u školu, za šta je dovoljno i malo putno vozilo ili kombi, kad već autobus kroz selo ne može, kao što je to regulisano i u teže pristupačnijim i udaljenijim selima po Dalmaciji, i dalje ostaje najveći izazov i najveća briga Vidićima. Odlučni da ostanu u svom kraju, žive od svog rada, na porodičnom pragu u koji je svaka generacija njihovih predaka ugradila delić sebe, neopterećeni ni sa čim i posvećeni onim osnovnim životnim vrednostima kojima već sada uče svoju decu, nikada se, ističu, nisu pokajali što su birali da svoje gnezdo sviju baš tu gde jesu.

Da je volje i sluha za ovakve porodice više, možda bi Dmitru u ovom pustom kraju i njegovom zaraslom, nasfaltiranom i neosvetljenom ulicom, umesto divljih zveri na putu do škole društvo pravili vršnjaci.