Obišao pola sveta, ali i još više zavoleo rodni kraj

Svestran, talentovan, vredan, ambiciozan, human, do srži emotivan i posvećen svemu što voli, tako bi se najjednostavnije mogao opisati jedan mlad momak koga je životni put od sela Oćestova vodio ka „belom svetu“, ali ga istim stazama uvek vraćao tamo odakle je ponikao.

Nije Ilijan jedini mladić kojeg je ovaj škrti kraj iznedrio i rano poslao u tuđinu, da tamo negde daleko od kamena i uskih ulica, bezvodnih livada i pustih kuća potraži sebi sreću, ali je zasigurno jedan od retkih u novije vreme koji tu sreću prepoznaje upravo tamo odakle je, silom prilika, prvi put morao otići.

Ratne nedaće otrgnule su ga od bezbrižnog detinjstva kada je imao svega četiri godine, uskratile mu odrastanje među vršnjacima i komšijama čija je imena, u to vreme, jedva mogao i zapamtiti, ali mu istovremeno otvorile put i proširile vidike zbog kojih je danas to što jeste, školovan, talentovan mlad čovek širokog spektra interesovanja koji iz svega što život nosi crpi onu lepšu stranu, i svaku svoju emociju prenosi na hartiju.

Njegov prvi objavljeni roman „Zabranjena ljubav“, dostupan na nekoliko stranih jezika, motivisao ga je da se odvaži u pisanju još dve knjige, novele „Crna Meduza“ i zbirke poezije „Život i poezija“ kroz koje je svojim iskustvima, doživljajima i emocijama najbolje predstavio sebe i ono što je, gde god da se nalazio, nosio u sebi.

Ime mu je Ilijan Tanjga, rođen je u selu Oćestovu, kod Knina, 1989. godine, često je menjao adresu prebivališta, ali životnu adresu uvek je, kaže, isključivo vezao samo za svoje selo.

- Iz Oćestova sam prvi put otišao za vreme rata, ali smo se nedugo potom otac, majka i ja ponovo vratili u selo. U Kninu sam završio osnovnu i srednju školu a potom, tražeći bolju priliku za sebe i ne želeći se samo prepustiti spletu okolnosti, upisao fakultet u Beču. Jedno vreme sam živeo u Beču, potom u Frankfurtu, zatim tri godine radio na kruzerima, godinu dana u Americi, dve godine u Arapskim Emiratima, godinu dana u Velikoj Britaniji i evo već četiri godine ponovo u Nemačkoj. Za sve te godine imao sam priliku upoznati brojne ljude, naučio strane jezike, približio sebi različite kulture o kojima nisam gotovo ništa znao, ali i shvatio ono čega postanemo svesni tek kada iskusimo ono što nam je strano i daleko, a to je da nigde čovek nije srećan kao u svom kraju i svojoj kući. Moj pokojni otac je često znao govoriti: „Svuda sam bio ali nigde nisam bio domaćin, i nigde nisam bio svoj na svome nego tamo odakle sam ponikao“, i ja sam, nakon svih svojih putešestvija konačno shvatio njegove reči. Sve ono što mladom čoveku deluje primamljivo, ono što veliki gradovi i bogatije države mogu da ponude, dobro je onoliko koliko vam to sve bude jedno korisno iskustvo kroz koje naučite da više cenite ono što imate i što ste iz kuće poneli sa sobom - kaže Ilijan.

Ponekad je dobro otići da bi se lakše vratio

Motiv da kroz život gleda samo napred, da iz svega što vidi crpi samo poučne i dobre stvari, da ostane na dobrom putu ne udaljavajući se od pravih životnih vrednosti, uvek je imao kroz čvrstu veru u Boga i reči majke koja mu je, od najranijeg detinjstva do danas, uvek bila najveća podrška i najsigurniji oslonac. Gde god da je bio srce ga je, kaže, uvek vuklo i vraćalo u Oćestovo. Ta neraskidiva nit vremenom je bivala samo jača, a danas po mnogo čemu i jasnija.

- Ono što mi je ranije možda i samom sebi bilo teško objasniti, danas jasnije vidim. Preko tri stotine godina moji preci, sa očeve i majčine strane, ovde su živeli i opstajali. Njihovi zemni ostaci danas počivaju u ovoj zemlji, svetinje koje su ih hranile verom odolele su vekovima i svim nedaćama i danas bdiju nad ovim narodom. Koliko god ovaj kraj bio siromašan, škrt, težak za život, ljudi su se ovde borili da opstanu i sve one iskonske vrednosti nisu nestale iako se to, nekima, možda ne čini tako. Što je čovek stariji, zreliji, što više toga prođe u životu, više ceni onu Božiju tvorevinu koju, nošeni vremenom i trendovima, najčešće zaboravljamo. Na bogatoj istoriji, izdržljivosti i upornosti naših ljudi, netaknutoj prirodi, čistom zraku, i pitkoj izvorskoj vodi koju imamo u neposrednoj blizini, pozavideli bi nam mnogi zapadnjaci, a mi to ne vidimo i sve manje cenimo. Možda je to zbog toga što smo na to navikli, zato je i dobro nekada otići daleko, da bi više cenio one male stvari koje čine život lepšim, boljim - objašnjava Ilijan, navodeći samo neke od razloga koji su ga sve više vezali za rodno mesto.

Poslova koje je kroz život obavljao, seleći se iz države u državu, teško svih može i da se priseti. Počeo je kao konobar, zatim radio kao turistički vodič, menadžer na prekookeanskim brodovima, stjuart, model u modnoj industriji, agent za prodaju nekretnina, programer na CNC mašinama i tako redom, zavisno od toga gde je boravio i nalazio mogućnost da napreduje. Uz posao je neizostavno išlo i bavljenje sportom, od košarke, fudbala, ragbija do kik-boksa, obavezno učenje stranih jezika kako bi, u svakom poslu, mogao što bolje da se dokaže i stvori sebi bolju priliku. Ipak, ono što je u odnosu na sve ovo navedeno uvek bilo prioritet, jeste njegova ljubav ka muzici, pisanju proze i poezije. Sve vrste umetnosti oduvek su mu, ističe, bile izazov, i nikada se nije libio da se kroz sve oproba. Učio je svirati i gitaru i bubnjeve, ali je svoje emocije najlakše ispoljavao na papiru. Ono što je proživljavao kroz život, iskušenja sa kojima se susretao, najlakše je pokazivao zapisujući.

- Ono što zapišem na papiru nikoga ne može povrediti, a na neki način ostaće da živi i posle mene. U početku, sa nekih desetak godina, počeo sam pisati na engleskom jeziku pesme koje su bile, ajmo reći, u nekom rep stilu jer sam tada slušao tu vrstu muzike. Kasnije sam više čitao, više se obrazovao u nekim drugim pravcima, ali potreba da dočaram svoja najiskrenija osećanja ostala je nepromenjena. Kroz ono što sam napisao izneo sam neke svoje lične situacije, momente, doživljaje, susrete, sve emocije koje su se u meni prelamale. Većina napisanog ima taj autobiografski pečat. Bio je to, u neku ruku, moj izduvni ventil u dobrim i lošim danima, i sada vidim da sam negde rastao kroz svaki zapisani stih. O vrednosti ili nekom stilu mog pisanja ne mogu najpreciznije suditi, i mišljenja ljudi koji su imali priliku da pročitaju su različita, ali ono čime sam se vodio i vodim jeste moj lični doživljaj, osećaj zadovoljstva što ću, svidelo se to nekom ili ne, makar na ovaj način ostaviti nešto iza sebe. Naravno da neće svako prepoznati ili doživeti emociju u onome što pročita u mojim pesmama, pričama, ali ja znam na kom je temelju nastala svaka od njih, isto kao što znam da čovek mora neprestano raditi na sebi, učiti i napredovati. Ja verujem u Boga prvenstveno, zatim verujem u sebe i verujem u dobro u ljudima. Bog nas je stvorio iz ljubavi i dužni smo da tu ljubav širimo, prenosimo, da je vidimo tamo gde nam se čini da ne stanuje. To je moja vodila i od toga neću odustati - iskreno će Ilijan.

Zaradu od knjiga donirao u humanitarne svrhe

Novac mu, ističe, nikada nije bio cilj, već sredstvo, mogućnost da sa istim nastoji pomoći onima kojima je to bilo najpotrebnije. Pored želje da što više radi na sebi, da se usavršava, upozna što više različitih kultura, ističe se ona da se kroz život nastavi baviti humanitarnim radom, da u budućnosti stvori mogućnost da osnuje fondaciju kroz koju bi pomagao onima koji nemaju dovoljno uslova za egzistenciju. Iako svestan vremena u kojem živimo, činjenice da knjige, naročito neistaknutih autora, nisu baš potencijal za neki izvor prihoda, skromna sredstva koja je dobio prodajom svojih odmah je donirao u humanitarne svrhe.

- Materijalni segment mi nije bio bitan, niti sam se time vodio. Sve što sam pisao bilo je iz srca i duše. Većinu sam podelio prijateljima, poznanicima, a ono što je moglo biti od koristi poslao sam ljudima u Petrinju i jednom udruženju ovde u Kninu. U ovom vremenu teško se osloniti na to da bi prodajom knjiga mogao nešto stvoriti, ali me to ne obeshrabruje. Nastaviću i dalje pisati, a odlaziću raditi kako bih svojim prihodima mogao nešto više stvoriti u svom kraju. Namera mi je da sve što zaradim uložim ovde, da iskoristim potencijal i bogatstvo koji imamo, da to približim ljudima koji su sa ovim krajevima nedovoljno upoznati, i da svojim primerom udahnem svom selu bar jedan mali dašak života. To je ono što mi je cilj. Verujem da ovde može i više i bolje, i sebi sam zadao zadatak da to i ostvarim - zaključuje naš sagovornik.

Upornom, snalažljivom, ambicioznom i vrednom, ovom mladom čoveku odlučnom da kroz život plovi hrabro i borbeno, noseći taj predački gen koji je, u ovim krajevima, od davnina bio glavni preduslov opstanka, ni želje ni volje za boljitkom ne nedostaje. Još ga mnogi putevi, čini se, tek čekaju, pa i onaj u Oćestovu odakle je sve počelo.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.