Sećanje na posetu mitropolita Amfilohija Dalmaciji

Tokom 2004. godine, u vreme kada se odvijao povratak u dalmatinska sela, bilo je istinsko ohrabrenje sresti pravoslavnog sveštenika, a naročito episkopa u Kninu.

Mitropolit Amfilohije u Dalmaciji
Mitropolit Amfilohije sa vernicima u Polači 2004. godine

U Lučindanskim danima, kada Crkva u Crnoj Gori sa naročitom pobožnošću slavi svoje duhovne gorostase – Svetog Petra Cetinjskog i besmrtnog Petra II Petrovića Njegoša, iz Kliničko-bolničkog centra Crne Gore stigla je najtužnija vest, ona o upokojenju mitropolita crnogorsko-primorskog gospodina Amfilohija. Pravoslavni vernici u Crnoj Gori, ali i mnogo šire, shvatili su koga su tada izgubili, ali i sa kakvim su arhipastirom proteklih decenija delili i dobro i zlo.

Blaženopočivši mitropolit Amfilohije bio je čovek impresivne biografije, a dela koja je ostavio iza sebe neće umanjiti vreme. Naprotiv, „vreme kao majstorsko rešeto“ najbolje će pokazati ko je i kakav bio čovek čiji su odlazak iz ovog sveta oplakale hiljade i hiljade verujućih Srba.

Odlazak velikog pastira Crkve Hristove

Mitropolit Amfilohije je rođen kao Risto Radović, na Božić 7. januara 1938. godine u Barama Radovića u Donjoj Morači.

Završio je Bogosloviju „Svetog Save“ u Beogradu, a na Bogoslovskom fakultetu SPC u Beogradu diplomirao je 1962. godine. Pored bogoslovskih nauka, na Filozofskom fakultetu u Beogradu je studirao klasičnu filologiju. Postdiplomske studije nastavio je u Bernu i Rimu, nakon čega prelazi u Atinu, gde je doktorirao sa tezom o Svetom Grigoriju Palami, odbranivši je sa najvišom ocenom.

Godinu dana je proveo na Svetoj Gori, nakon čega je pozvan da predaje na Ruskom pravoslavnom institutu „Sveti Sergije“ u Parizu, od 1974. do 1976. godine. Monaški postrig primio je 1967. u Grčkoj, gde je 21. jula 1968. rukopoložen u čin jeromonaha. Nakon povratka u Beograd izabran je za vanrednog profesora i dekana Bogoslovskog fakulteta, na kojem je predavao sve do 2005. godine.

Za episkopa banatskog je izabran 1985. godine, a od 1990. godine, kada je izabran za mitropolita, pa sve do smrti, upravljao je mitropolijom crnogorsko-primorskom. Obnovio je i sagradio više od šest stotina hramova u Crnoj Gori, a kruna njegove graditeljske delatnosti predstavljaju dva hrama – jedan u Baru, drugi u Podgorici, koji svojom impozantnošću, ali i arhitekturom, predstavljaju vrhunac sakralnog graditeljstva na tlu Crne Gore.

Njegovom zaslugom osnovana je eparhija budimljansko-nikšićka, ali i buenosajreska, kojom je i administrirao sve do izbora njenog prvog episkopa. Pokrenuo je i rad informativno-izdavačke ustanove „Svetigora“, koja je svojim izdavačkim poduhvatima postala poznata širom pravoslavnog sveta.

Poseta Polači u teška vremena

Mitropolit Amfilohije ostaće upamćen kao neumorni pregalac u Vinogradu Gospodnjem, ali iznad svega kao istinski duhovnik koji je dotakao srca mnogih, pa i moje, o čemu, ovom prilikom, želim i sama da posvedočim.

Naime, tokom 2004. godine, u vreme kada se odvijao povratak u dalmatinska sela, bilo je istinsko ohrabrenje sresti pravoslavnog sveštenika, a naročito episkopa u Kninu. Srbi su se vraćali sa nadom, ali i strahom, adaptirali su se na nove okolnosti i staro okruženje, sa još uvek prisutnom dozom neizvesnosti hoće li ih ko i na koji način prepoznati ili pogledati.

Na autobusnom stajalištu u vrhu grada, čekajući autobus koji je vozio preko Polače ka Sinju i Splitu, desio se moj prvi i poslednji susret sa mitropolitom Amfilohijem. Vraćajući se iz manastira Krke, zajedno sa sveštenikom Savom Tutušem, Polačaninom kojeg je izbeglička kolona odvela na Cetinje u službu visokopreosveštenom mitropolitu, zaustaviše se njih dvojica automobilom ispred nas i sa osmehom pozdraviše sa: „Pomaže Bog“! Zbunjena od šoka i neočekivane radosti, koji za trenutak učiniše da zaboravim i gde se nalazimo, sećam se tek toliko da su nas pitali kako smo, da li su u selu dvojica rođaka oca Save, koje su nameravali posetiti, te rekoše kako idu u Polaču.

Kada smo petnaestak minuta kasnije i mi stigli u Polaču Imali smo tek toliko vremena da, na odlasku mitropolita iz sela, čujemo od njega reči podrške i ohrabrenja zbog odluke o povratku na rodna ognjišta. Blagoslovio je naše želje i namere, darujući svakom od nas po krst da nas čuva kroz dolazeća iskušenja. Tada je nastala i fotografija koja danas, baš kao i pre deceniju i po, svedoči o susretu koji je za nas, malobrojne Srbe u selu, bio više od ohrabrenja. Sigurno je da tada, baš kao i većina mojih sumeštana, nisam bila apsolutno svesna njegove veličine i važnosti u crkvenoj hijerarhiji, ali sam znala ko je, i znala sam da osjećaj koji je taj susret probudio neće nikada izbledeti.

Obišao je mitropolit tada i porušenu kuću oca Save Tutuša, pomolivši se u ruševini za preporod i obnovu ognjišta. Bilo je to više od brige za jednog od svojih sveštenika i njegovu porodicu, o kojoj je, svakako, nakon ratnih nedaća brinuo.

Zbog svega rečenog, smrt mitropolita Amfilohija među nama nije shvaćena kao smrt jednog od najviših crkvenih velikodostojnika, već prelazak u večnost onoga koji je tako dobro poznavao sve srpske muke i nevolje, i sam se poistovećujući sa stradalnicima koje je neumorno obilazio, noseći njihov krst kao svoj. Zbog toga je, po sopstvenoj želji, posut zemljom iz Crne Gore i sa Kosova i Metohije, ali i onom iz Jasenovca, kojom je toliko puta hodio, molitveno prebivajući sa jasenovačkim novomučenicima, dajući svojim ličnim primerom podstrek svima onima koji ne žele zaboraviti stradanje svojih predaka, da bi i sami znali ko su i šta su.

Saznavši za blaženo usnuće mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, i sama sam se, po ko zna koji put, prisetila njegovog dolaska u naše malo dalmatinsko selo, osećajući uz tugu i teško opisivu radost kada u sećanje vratim svoj prvi i jedini susret sa naslednikom Svetog Petra Cetinjskog, čiji će nebeski koraci, teško čujni i nevidljivi, verujem, i dalje hoditi mojim malim selom, ali i svim selima, u kojima mitropolitovi Srbi žele samo jedno – da ih ima, da ih bude, jer ih je ovde oduvek bilo.

Iako na margini srpskog postojanja, ostajemo blagodarni blaženopočivšem mitropolitu, sa željom da se u njegovoj nebeskoj knjizi nađe mesta i za nas nevoljne i slabe, ostavljene i prepuštene samo Božijoj milosti, a prema kojima je učiteljica istorija, čini se, oduvek bila nepravedno okrutna.

1 KOMENTAR

Komentariši