Stogodišnja Đurđija najstarija stanovnica Ramljana

Negde pedesetih ili šezdesetih godina prošloga veka, zalazeći po selima kninske okolice, jedan od novinara Slobodne Dalmacije, čiji inicijali N.M. kao i hartija tog vremena već izbledeše, na ramljanskom polju zatekao je Iliju Grkinića i suprugu mu Đurđiju kako volovskom zapregom oru poslednju brazdu na njivi. Spremali su se da zaseju, kako se navodi, dva varićaka pšenice na oranici kako bi, ako godina bude rodna, u proleće mogli požnjeti 100 kilograma pšenice. Uz kukuruz koji se sejao nakon toga, nešto grožđa iz vinograda i Ilijinu platu skladištara na železnici od 700 dinara mesečno, bilo je to dovoljno da se „spoji kraj s krajem”.

Prošlo je od tada više od sedam decenija, Ilija se upokojio pre gotovo trideset godina, ali je zato Đurđija ili Slavka, kako je svi Ramljanci inače zovu, živa da posvedoči o vremenu, životu i ljudima kojih više odavno nema. U dane kada je već zagazila u 101. godinu života, tek nekoliko dana nakon proslave jubilarnog rođendana koju joj pripremiše najbliži, unučad i praunučad, zatekli smo je u porodičnom domu, na kauču uz šporet, tu gde i provodi najviše vremena. Slabo čuje, kaže, pa traži da joj se malo glasnije priča, ali joj zato nikakav tumač ne treba da na prvu razume i priseti se svega onoga što je bilo skoro jedan vek unazad. 

- Tu sam se rodila, u komšiluku, samo nekoliko kuća odavde. Bilo je teško, svakako. Godine nerodne, narod siromašan bio i tako prepetljav’o. U moga ćaće troje nas dece ostalo, dva brata i ja, ostali su poumirali rano. Stariji brat od mene bio stariji dvadeset i pet godina. Nije se tada živilo kao danas, patnja je bila, glad i jad. Jednog su mi brata ustaše ubile u ratu, drugog Švabe zarobile i odvele u Nemačku. Ostanem sama s ćaćom, materom, petoro dece od mlađeg brata i ženom mu, i jednom snajinom tetkom koju smo gledali. Puna kuća čeljadi a potreba, sirotinja - prepričava nam Đurđija svoje najranije dane detinjstva u vreme kada se živelo i preživljavalo od teškog i mukotrpnog rada samo za koricu kruha.

Držali su u to vreme nešto blaga, dvadesetak ovčica, jednu kravu, zemlja se obrađivala ručno ili plugom i volovima, a deca radila skoro kao odrasli.

- Kako je ko mogao, tako je i radio. Išli smo u polje, kopali, u vinogradu radili, po pšenici travu čupali, ovce čuvali, svinje držali. Ko je šta imao to je i gledao. Nije se tu gledalo ni ko je muško ni ko žensko, ni kome je koliko godina, jer svi su morali raditi da bi se preživelo - pojašnjava Đurđija.

Kad je došlo vreme za udaju, nije daleko otišla. Tek nekoliko kuća dalje od roditeljske, samo je u drugu prešla za Iliju. Govorilo se u to vreme: „Dobra cura ne ide iz svog sela, što valja to treba zadržati”, no Đurđija, odnosno Slavka, samo je birala poznati teren i poznatog momka, kako to u šali danas kaže.

- Sve mi je bilo poznato, poznata kuća, poznat momak, a i selo nije bilo nepoznato - s osmehom navodi, dodajući kako je i posao koji je u kući sačekao bio isti kao i onaj u roditeljskom domu.

- Bilo je njih petorica braće, jedan otišao u svet davno, jedan se oženio i otišao da živi posebno, a moj muž i dva mi devera ostali s ocem i majkom u zajednici. Dobro je bilo, svekrva mi je dobra bila, ona mi je decu podigla. Radila sam i ja sve što treba, muž je bio zaposlen na železnici i dobro, moglo se. Samo, voleo je on popiti. Kad nije pio dobar mi je bio, ali kad popije ne valja, nije ni za kakav posao i nemaš ništa od njega - iskreno će Slavka jer, kako kaže, nema se tu šta kriti, bilo je kako i kazuje.

Đurđijin život je večita borba

Rodila je Slavka petoro dece, svako je gradio neki svoj put, i taman kada je životno breme trebalo malo rasteretiti dođoše ratne godine, deca se rasuše, narod ode, a selo pusto ostade. Ona i njen Ilija nisu napuštali kuću prvih mesec dana nakon što su njihovi sumeštani morali otići iz Ramljana. Tek nakon nekog vremena sin i snaha iz Rijeke došli su po njih i poveli ih sa sobom. Ilija je živeo samo godinu dana nakon rata, a Slavka je nastavila da se i dalje bori. Brat koji je bio zarobljen u Nemačkoj, nakon oslobađanja prešao je u Englesku, a kako ga nije imao ko gledati, kako kaže Slavka, ona se zaputila na voz i pravac Engleska, da dogleda brata i bude mu od pomoći.

- Meni muž ovde umro, a brat u Engleskoj oboleo, nije moga na noge ustajati. Pozove me njegova ćerka da dođem i ja šta ću, bolje da budem i njemu od koristi nego deci teret. Bratova ćerka mi svake nedelje plaćala po pedeset funti. Tri puta sam tako u Englesku išla, prvo vozom, a posle i avionom iz Ljubljane. Kad mi je brat umro onda se vratim. Posle toga mi se i sin vrati iz izbeglištva u Crnoj Gori i ja dođem ovde, u Ramljane, da ne bude sam, tamo negde 2001. godine - priseća se Slavka.

Dolazeće godine bivale su samo teže. One najteže je i Slavka dočekala sahranivši i najrođenije. Danas živi s neoženjenim sinom strahujući šta će s njim biti kada ona ode, i ćerkom koja je poslednje dve godine više s njima nego sa svojom porodicom.

- Šta bih ja da ona nije tu?! Nema ko skuvati, oprati, očistiti. Penzija je mala, nemaš koga platiti. Sin i ja sami, on nesređen, a godine stigle. Sada kad vidim koje su meni godine, ja ni sama ne znam kako sam ovo sve doživela. Kako li čeljade sve u životu istrpi i živo ostane? Najlepše mi je bilo kad su deca bila mala, bilo je posla, ali su svi bili zdravi, radili i slušali i bila sam zadovoljna. Najteže mi je sada zato što ne mogu, noge me bole i da nije ćerke ne znam šta bih. Samo da odem na vreme, da se ovo još ne produži, da gore ne bude, da u krevet ne padnem i nikome teret ne budem - kroz uzdah govori Đurđija, pa na pitanje kakav čovek treba biti i kako treba živeti da što dublju starost dočeka, opet joj se vrati osmeh na lice pa mudro pitanjem odgovara: „A ko će mene staru slušati?”

-  Treba ovaj mlađi narod više da se prihvata posla, da ne beži iz sela, da polja i sela pusta ne ostaju. Treba čeljade da misli na sve, da greh kakav veći ne učini. Žene hoće da budu gospodari a da im ljudi budu sluge, neće niko nikoga da trpi, zato se rastaju čim se sastanu. Ne valja to tako, treba se poštovati, treba roditelje poštovati i tako decu vaspitavati - mudro nam savetuje naša stogodišnja sagovornica koja, kako nam njeni najbliži odaše, iako slabo čuje i dalje redovno gleda kvizove na televiziji, a Novaka Đokovića redovno i s posebnom pažnjom prati.

- Dobar je Đoković, dobro čeljade i dobro igra, bar ga ja tako vidim. Nekada i ne čujem, ali sliku vidim, pa dosta - priznade nam Slavka na kraju. 

Pričom o tenisu i Novaku nas je ispratila, pomalo već umorna od razgovora ali i uspomena koje su jedna za drugom navirale.

- Samo zdravlja da je svima, a za ostalo kako bude - reče na rastanku. Isto smo i njoj poželeli, jer ostalo je još priča neispričanih i životnih mudrosti o kojima bi mogla da besedi.