Tamara Opačić: „Jedino novinari danas neprestano obilaze Baniju“

Niz tekstova o Baniji od aprila do decembra 2021. godine i članak o imigrantu Iračaninu Omeru Mahdiju „Tražili su da budem doušnik“ razlog su da novinarka zagrebačkih Novosti Tamara Opačić bude ovogodišnja dobitnica nagrade za pisano novinarstvo „Marija Jurić Zagorka“ Hrvatskog novinarskog društva.

- Tamara Opačić je temeljnim i detaljnim radom, uz poštovanje svih pravila i procedura novinarske struke, došla do niza saznanja koja potvrđuju njihovu stranu priče. U takvom kontekstu tekst koleginice Opačić nije samo uzoran primer profesionalnog novinarskog rada, nego i doprinos onom novinarstvu koje će u ime javnog interesa uvek stati na stranu nemoćnih i slabijih. Tamara Opačić preduzela je sve što novinarka može učiniti da istina, ipak, ostane bitna – stoji, između ostalog, u obrazloženju HND-a za nagradu „Marija Jurić Zagorka“.

Povodom toga i ostalih tema vezanih za novinarstvo u Hrvatskoj, porazgovarali smo sa ovom novinarkom.

Koliko su Vaši tekstovi uticali na javnost?

- Nemam potpuni uvidu to, ali reakcije koje su došle do mene su bile različite, prvenstveno su emotivne. Ipak, lično mi je najvažniji doživljaj ljudi o kojima pišem. Ako je barem nekima od njih to pomoglo, bilo u vidu konkretnog rešavanja problema, a bilo je i takvih, ili makar u psiho-socijalnom smislu, kao vid svojevrsne utehe ili podrške, niko srećniji od mene. U kontekstu nagrađenih radova, posebno sam srasla s pričom mladog Iračanina Omera Mahdija, koji je pred begom od šijitskih milicija i Islamske države sigurnost pokušao naći u Hrvatskoj. Kao i mnogim drugim izbeglicama s Bliskog istoka, koje se uostalom, svakodnevno od 2016. nasilno proteruje s naših granica, to mu nažalost nije uspelo zbog pritiska ovdašnjeg represivnog i bezbednosno-obaveštajnog aparata. Zato mi je drago što je svoju sreću u međuvremenu uspeo naći negde drugde, na zapadu Evrope. U poslednje vreme se izbegličkim pričama bavim iz dva razloga. Prvo zato što verujem da svi ljudi na svetu zaslužuju jednaku šansu, a drugo je zato što i sami pripadamo zajednicama koje su takođe prošle pakao rata, izbeglištva i siromaštva, i sve do ulaska Hrvatske u EU smo imali „nepoželjne" pasoše zbog kojih smo morali stajati u mučnim, birokratskim redovima. Zato mislim da ljudi kao što je Omer zaslužuju naše saosećanje, bezrezervnu podršku i solidarnost.

„Zlostavljači i nasilnici ne zaslužuju ni komadić javnog prostora“

Koliko je teško ostati neutralan i sačuvati objektivnost u tekstu?

- Reč je o dilemi s kojom se i sama borim još od studentskih dana. Neprestano samoj sebi postavljam pitanje šta su to objektivnost i neutralnost. Ako to znači proveriti sve moguće informacije i naposletku objaviti isključivo one potvrđene, onda je to smer koji zastupam. Ako to znači pod bilo kojim uslovima čitaocima servirati i takozvanu „drugu stranu priče“, onda nisam od takve vrste. Naprosto, verujem da zlostavljači, nasilnici i osobe, odnosno grupe koje neprestano proizvode netrpeljivost i diskriminaciju ne zaslužuju ni komadić javnog prostora, osim u slučaju kada ih se kritikuje i ukazuje na nepravdu koju zastupaju. Uostalom, ne očituje li se subjektivnost i u samom izboru teme o kojoj izveštavamo ili sagovornika s kojim razgovaramo? Rekla bih da se varaju svi oni koji misle da mogu prikriti vlastite ideološke pozicije pri obavljanju velikog broja posla pa tako i u novinarstvu.

S čim se sve danas suočavaju novinari?

- U većini medija se novinari suočavaju sa potlačenošću i tužbama, pogotovo od izbijanja pandemije koronavirusa kada su većini novinara smanjene plate. Tužbe su poseban vid zastrašivanja, koji je postojao i ranije, ali je postao popularan posljednjih godina u vidu SLAPP tužbi. Osim što se njima novinare iscrpljuje finansijski i vremenski, taj se oblik pritiska koristi kao pokušaj zastrašivanja novinara i novinarki. Oni koji tuže, a među njima je veći broj moćnih vlasnika različitih preduzeća, političara na državnim i lokalnim nivoima, ali i samih sudija hrvatskih sudova. Budimo realni, kolike su šanse da će većina sudija presuditi u korist novinara, a ne svojih kolega iz pravosudnih krugova? Takva vrsta pritiska posebno je vidljiva na lokalnim nivoima, pa je danas daleko teže raditi u malom mediju zajednice, negoli onome s nacionalnim dosegom. Oni koji podižu takve tužbe, bilo da je reč onima za naknadu štete ili za klevetu ili uvredu, računaju da će tako novinare i novinarke naterati da prestanu izveštavati o određenim temama, ali to se, srećom, zahvaljujući hrabrosti naših kolega i kolenica najčešće ne događa. Uostalom, istina kad-tad ispliva na površinu. Ako jedan medij neće objaviti neku priču, srećom postoji još onih koji hoće.

Da li ste imali problema prilikom rada na tekstovima, ili posle objave?

- Prilikom rada na nagrađenim tekstovima nisam imala nikakvih problema, ali ranije jesam. U međuvremenu su nestale i pretnje koje sam ranijih godina, posebno oko dolaska Tomislava Karamarka i klike iz Mosta na kratkotrajnu vlast, znala dobiti u inboks društvenih mreža ili u vidu fizičkog pisma na adresu redakcije. Većinom su se temeljile na identitetskom ključu, vređajući me kao ženu, koja je uz to i pripadnica srpske manjine. Međutim, i dalje se protiv mene vodi nekoliko sudskih postupaka pred Općinskim kaznenim sudom u Zagrebu, ali ne zbog mog novinarskog rada već izveštaja Srpskog narodnog veća o fizičkom i verbalnom nasilju nad Srbima u Hrvatskoj u čijem sam radu učestvovala nekoliko godina. Srećom, većina od deset najavljenih tužbi je u međuvremenu odbačena, a trenutno su aktivne još dve, one koje su podigli Marko Skejo i Ivica Marijačić. To ide u dobrom smeru i pritom neizmernu zahvalnost dugujem svojim advokatima Vesni Alaburić i Vanji Jurić.

„Mislim da je ovdašnje novinarstvo i dalje prilično živahno i žilavo“

Imali ste seriju tekstova o Baniji. Kako danas gledate na te tekstove? Da li biste nešto promenili u tekstovima godinu i po nakon zemljotresa?

- Na teren sam odlazila u osam navrata i ciljano sam išla kod istih ljudi, baš kako bih pratila da li se išta menja. Iz današnje perspektive, kada čitam te tekstove, ne bih ništa promenila jer se nažalost situacija na Baniji, barem kada je u pitanju obnova, u tih godinu i po dana gotovo uopšte nije pomakla s mrtve tačke. Jedina realna promena na terenu su pojačani očaj ono malo preostalih ljudi koji su u mesecima nakon zemljotresa, pod naletom adrenalina, ipak imali kakva-takva očekivanja od države. Uostalom, baš zato sam prilikom uzastopnih odlazaka na teren uvek posećivala iste ljude, porodice i tako se na licu mesta uverila u propast velebnih najava o revitalizaciji Banije koja propada još od 1980-ih, a onda je de fakto dokrajčena zadnjim ratom. Na Baniju i dalje planiram odlaziti i o njoj pisati jer bi bilo nepošteno da njenim stanovnicima i stanovnicama naposletku leđa okrenu i novinari, jedni od retkih koji su ih nastavili neprestano obilaziti.

Mišljenje o današnjem novinarstvu. Šta sve primećujete kao čitalac?

- Unatoč svim manama novinarstva u Hrvatskoj i regionu: pritisku oglašivača, politike, cenzuri i autocenzuri - mislim da je ovdašnje novinarstvo i dalje prilično živahno i žilavo. Imamo veliki broj odličnih istraživačkih novinara i novinarki kojima ne promiču ni najmanje afere. S druge strane, žao mi je što je zbog pritiska slobodnog tržišta i borbe za svaki prodani primerak i klik došlo do zanemarivanja određenih novinarskih formi u privatnim, mejnstrim medijima. Pre svega mislim na formu reportaže. Kao konzumentikinja većeg broja medija, volela bih je češće čitati, gledati i slušati.

Mislite li da će se išta značajno promeniti u budućnosti?

- Pošto generalno pesimistično gledam na situaciju koja nas okružuje, a koju svakodnevno potvrđuje i naša realnost, ne uzdam se u prevelike promene. U tom kontekstu, bila bih zadovoljna i ako ostanemo na trenutnim pozicijama. Makar kada je u pitanju novinarstvo. S ostalim nepravdama koje nas okružuju naprosto se ne mogu niti želim pomiriti, bilo da je reč o diskriminaciji nacionalnih manjina, žena ili produbljivanja siromaštva. U suprotnom, ako se pomirim s tim, naš posao ni ne bi imao smisla.

Koliko Vam znači ovakva nagrada? Da li Vam daje poticaj za daljni rad?

- Moram da priznam da inače nisam tip osobe koji trči za nagradama ili nekom vrstom samopotvrde, ali ova nagrada mi izuzetno znači zbog jednog razloga, a to je zato što mi je dodelila struka. Mnogo mi je drago što su ostale kolege iz drugih medija prepoznale ono na čemu sam radila. Drago mi je što su nagrađeni tekstovi u kojima su u fokusu diskriminisane manjinske grupe, bilo da je reč o pripadnicima srpske zajednice ili izbegličke populacije.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.