Učenici veronauke iz Podgorice posetili pravoslavne svetinje u Hrvatskoj

Oko osamdeset hodočasnika, pravoslavne dece u pratnji sveštenika, veroučiteljice i roditelja, boravilo je u četvorodnevnoj poseti Hrvatskoj.

Vaska Radulović 07.06.2024.

Manastir Lazarica

Polaznici pravoslavne veronauke pri Sabornoj crkvi Svetog Đorđa u Podgorici, predvođeni svojim sveštenikom, protojerejem Đurom Tomovićem i u pratnji nekoliko roditelja, krenuli su iz Podgorice na četvorodnevni put pravoslavnim svetinjama u Hrvatskoj, blagoslovom vladike Kirila, administratora Mitropolije zagrebačko-ljubljanske, ali sa verom i ljubavlju kojom su traga ostavili na svakom metru pređenog puta.

Nije to bilo obično hodočašće, već primer kako se delima ljubav svedoči, kako se deljenjem sa drugima jedino ljubav umnožava. U svoje putne kofere spakovala su podgorička deca samo ono najosnovnije, vreće i ćebad za spavanje, nešto presvlake, ostavljajući prostora da nepotrebne stvari nadomeste uspomenama, susretima i emocijama koje se ni u kakav kofer, ma koliki bio, smestiti ne mogu. Po rečima njihove veroučiteljice, koja se odvažila na višednevni put krenuti sa sedamdesetoro dece svih uzrasta, od onih predškolske dobi do najstarijih srednjoškolaca, blagoslov koji im je u amanet ostavio blaženopočivši mitropolit Amfilohije, posvećenost veri pravoslavnoj, ljubav prema rodu i narodu bili su jedino što im je za put trebalo.

- Vođeni rečima Svetog Jevađelja kroz koje nam sam Gospod poručuje „Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se“ mi smo krenuli na ovaj put. Sva naša deca polaznici su pravoslavne veronauke pri Sabornoj crkvi Svetog Đorđa u Podgorici, deca koja ne pohađaju veronauku u svojim redovnim školama, ali su u očuvanju duhovnosti, istorije i tradicije svog naroda okupljeni oko svoje crkve. Ovo je prva ovakva grupa koja se na posetu pravoslavnim svetinjama u Hrvatskoj uputila nakon svih ružnih dešavanja na ovim prostorima. Blagoslov za dolazak i posetu prvo smo dobili od Vladike Kirila, administratora Mitropolije zagrebačko-ljubljanske koji je, odmah nakon našeg javljanja, zajedno sa direktorom Srpske pravoslavne opšte gimnazije „Kantakuzina Katarina Branković“ u Zagrebu, protojerejem-stavroforom Slobodanom Lalićem, obezbedio uslove za smeštaj dece u prostorijama tog pravoslavnog učilišta - pojašnjava Vidosava Živković koja ovoj deci predaje veronauku.

Pre dolaska u Zagreb u planu puta bile su i pravoslavne svetinje u Dalmaciji, te Memorijalni centar Nikola Tesla i pravoslavni hram Svetih apostola Petra i Pavla u Smiljanu. U trenutku kada se činilo da će od tog plana morati da odustanu, zbog nedostatka smeštajnog kapaciteta za čitavu grupu, opet se Gospod pobrinuo da, kako kažu, otvori sve puteve i na iste im pošalje ljude koji će ih radosno dočekati.

- Moram da kažem da smo se za ovaj put sami pripremali. Finansijska sredstva za prevoz obezbedili smo zahvaljujući divnim roditeljima, pre svega majki ove dece. One su svojim radom, rukotvorinama, proizvodima koje su pripremale u vreme najradosnijih praznika i prodavale simbolično, omogućile putovanje našoj deci. Prenoćište u ugostiteljskim objektima iziskivao bi preveliki trošak za nas, jer smo ta sredstva odlučili da ostavimo kao prilog svetinjama koje smo nameravali da posetimo, a za spavanje nam je bilo dovoljno samo parče zemlje na kojem nikome nećemo smetati. Kako nam ni vremenske prilike nisu išle na ruku, nismo baš mogli toliko da rizikujemo da deca spavaju pod vedrim nebom, iako smo i na to bili spremni. U tom trenutku je Božija promisao bila iznad svake prepreke. Porodica Simić iz Orlića, supružnici Bojana i Nebojša, ponudili su nam svu moguću pomoć, ustupili svoju kuću za sve što nam treba, načelnik opštine Biskupija, Milan Đurđević, bez razmišljanja nam je ustupio smeštaj u objektu u kojem smo mogli prenoćiti. Zajedno sa njima, sveštenik markovačke parohije Stanko Antić, dao je učešće da se za svu decu obezbede obroci, i mi smo u trenutku dobili više od nego što smo očekivali- navodi veroučiteljica Vida, kako je sva deca od milja zovu.

Poseta Krki najsnažniji utisak

Nakon desetočasovnog puta iz Podgorice, prvog dana posete Dalmaciji, deca su u ranim jutarnjim časovima stigla do prvog odredišta, slavnog manastira Dragović koji se ubraja među najstarije pravoslavne svetinje ovoga kraja, a čija stradalna istorija započinje u 14. veku. Nakon što su svi prisustvovali jutarnjem bogosluženju, blagoslove i reči dobrodošlice uputili su im iguman ove monaške obitelji, Varsonufije (Rašković) i jeromonah Jovan (Kovačević). Ispunila su podgorička deca radošću i ljubavlju ovu svetinju, manastirsku portu, a recitacije i pesme njihovih raspevanih glasova odjekivali su sve do vrhova Dinare. I smeha dečjeg, i suza radosnica majki koje su sa svojim naslednicima, nakon niza decenija, po prvi put zajedno kročile na tlo svojih predaka, i novih poznanstava i zagrljaja koji svaku emociju dočaraju jače od bilo koje reči, svega je bilo u tom kratkom susretu one istinske, hrišćanske i prave radosti.

Nakon ispraćaja iz Dragovića, mladi hodočasnici iz Podgorice nastavili su svoj put dalje. U istom danu stigli su do slavnog manastira Krka iz 1345. godine, zadužbine Jelene Šubić, drevne svetinje posvećene Svetom Arhanđelu Mihailu, mestu na kojem su veru propovedali i sveti apostoli Pavle, Tit i Ermije. Blagoslovom ih je dočekao episkop dalmatinski Nikodim, a nakon toga deca su imala priliku da upoznaju duhovnu kolevku dalmatinskih Srba, obiđu manastirske katakombe, ali i najstarije pravoslavno bogoslovsko učilište, bogosloviju Sveta Tri Jerarha iz 1615. godine. Poseta Krki ostavila je jedan od najsnažnijih utisaka utkanih u uspomene podgoričkih đaka.

Manastir Krka

Put ih je, nakon Krke, vodio put Knina, do pravoslavnog hrama posvećenom Pokrovu Presvete Bogorodice, a potom i slavnom manastiru Lazarica na dalmatinskom Kosovu, zadužbini nezaboravljenog Episkopa dalmatinskog Stefana (Kneževića), čija je gradnja započeta 1874. godine. Hram je osveštan 1889. godine, a posvećen je Svetom knezu Lazaru Kosovskom.

- U gradu Kninu sačekao nas je protojerej Milorad Đekanović, arhijerejski namesnik kninsko-splitski, i starešina hrama koji nas je upoznao sa ovom svetinjom, mestom sabiranja kninskih Srba, ali i istorijom ovog kraja i ljudi. Za to vreme popadija Branka sama je pripremila posluženje za svu našu decu i ugostili su nas tako kao da su im na vrata doma došli najrođeniji. Toliko ljubavi i radosti teško je opisati. Vreme nam nije ostavilo mnogo prostora za druženje, ali ono što smo u srcu poneli ostaće za ceo život. Nakon Knina uputili smo se ka manastiru Lazarica, gde su nas dočekali nastojatelj manastira otac Simon (Kuzmanović) i iskušenik Nemanja, zajedno sa našim domaćinima iz sela Orlić. Predivno predvečerje iskoristili smo za obilazak svetinje i druženje sa novostečenim prijateljima, upoznali se sa stradanjem našeg naroda na ovim prostorima, a deca su sama govorila kako bi na tom nestu ostala što duže. Dan je prekratko trajao za sve utiske i uspomene koje su se svakim trenutkom stvarale. U smiraj dana stigli smo do Biskupije, u prostorije u kojima je bio predviđen naš smeštaj. Naši domaćini, sveštenik, i načelnik Opštine, i porodica Simić i svi oni koji su došli da nas sačekaju, podelili su tu radost sa nama na način da nam se teško bilo rastajati i na odmor krenuti - još sabirajući utiske prenosi nam veroučiteljica Vidosava.

Uspomene koje ostaju za čitav život

Dolazeći dani bili su jednako obojeni emocijama. Drugi dan posete bio je rezervisan za obilazak pravoslavne crkve Svetog Ilije u Zadru. Domaćin podgoričkim hodočasnicima, protojerej Saša Drča, upoznao ih je sa istorijatom ove pravoslavne bogomolje, te se sa njima uputio u zadarsku Katedralu kako bi se zajedno poklonili moštima Svetog Simeona Bogoprimca. Blagoslov poklonjenja Svetitelju ne prenosi se rečima već srcem. Nakon obilaska Zadra, Morskog Orgulja i Pozdrava Suncu, čekao ih je novi put, onaj koji vodi ka Lici i Teslinom Smiljanu.

- Deca su imala priliku da vide mesto u kojem je rođen naš slavni naučnik, kuću u kojoj je rođen, Memorijalni centar koji je izgrađen u njegov spomen i nosi njegovo ime, da se bolje upoznaju sa njegovim naučnim stvaralaštvom i dostignućima, ali i da borave u hramu Svetih apostola Petra i Pavla iz 17. veka, hram u kojem je Nikola kršten, a u kojem je službovao Nikolin otac, sveštenik Milutin Tesla. Sa stradalnom istorijom hrama upoznao nas je jerej Dragan Mihajlović, kojem smo neizmerno zahvalni na dobrodošlici i gostoprimstvu koje nikada nećemo zaboraviti, baš kao i rečenicu kako misli da u istoriji hrama nije bilo toliko dece u njemu sabrane. Nakon što smo čitav Smiljan, Liku i oca Dragana u srce smestili, nastavili smo naš put ka Zagrebu gde nas je čekao smeštaj u pravoslavnoj Gimnaziji – priča Vidosava.

Smiljan

U subotu, 1. juna Podgoričani su posetili manastir Lepavinu iz 1550. godine i učestvovali na Liturgiji koju je služio Episkop Kirilo, administrator Mitropolije zagrebačko-ljubljanske. Vladici su sasluživali arhimandrit Danilo (LJubotina), jeromonah Vasilije, jeromonah Atanasije, jerođakon Luka i protojerej Đuro Tomović iz Podgorice.

U liturgijskoj besedi vladika Kirilo je naglasio da se u ovoj svetinji nalazi čudotvorna ikona Bogorodice Lepavinske, koja među ostalim čudotvornim ikonama kojima nas je majka Božija blagoslovila, zauzima posebno mesto, posebno među stanovništvom ovih krajeva. Nakon Lepavine put ih je odveo do manastira Jasenovac, Memorijalnog muzeja i spomenika u Jasenovcu gde su se upoznali sa najvećim koncentracionim i logorom smrti, mestom najvećeg stradanja, mučenja i ubijanja Srba, Roma i Jevreja u Drugom svetskom ratu.

Poslednji dan posete bio je posvećen Sabornoj crkvi Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu, središnjoj crkvi Mitropolije zagrebačko –ljubljanske, u kojoj su svi đaci prisustvovali svečanoj liturgiji i pričestili se. Pri povratku kući nisu izostavili ni Prebilovce, hram Hristovog Vaskrsenja i mesto spomena Svetih prebilovačkih i svehercegovačkih mučenika.

- Malo je reči i vremena da se opiše sve ono što smo na ovom putu videli, naučili, osetili. Sva mesta, naše svetinje i ljude koje smo upoznali, koji su nas sa toliko ljubavi i radosti dočekali i ispratili u srca smo zauvek stavili. To nisu uspomene koje mogu izbledeti, već ostaju za čitav život. Takvo gostoprimstvo nismo očekivali, i to je još jedan pokazatelj one prave, istinske, hrišćanske ljubavi koju kao narod nosimo ma gde živeli, ma kakve granice među nas postavljali, jer nam Gospod svakodnevno pokazuje da u ljubavi granice ne postoje. Ostajemo blagodarni vladici Kirilu, svom sveštenstvu i monaštvu koje nas je napojilo sa izvora vode žive, svim ljudima koje smo upoznali i koji će večno ostati naša braća i sestre, ne samo prijatelji – kaže Vidosava.

Sa sobom nose priče o ljudima i krajevima koji su stradali, kao što je kroz istoriju srpski narod često stradao, ali koji su uprkos tome, zahvaljujući svojoj istinskoj veri, ljubavi prema svojim krajevima, precima, odlučili da grade i obanavljaju svoje svetinje, da čuvaju uspomene na svoje pretke, da čuvaju svoj jezik i pismo, svoj identitet tamo gde to nije bilo uvek lako, pa ni danas.

- To je naše drugo Kosovo, i dok je god svetinja i blagoslova kojima je ta zemlja ispunjena, dotle će biti i naroda, a kandilo pravoslavne vere goreće i kroz dolazeće vekove - poručuje Vidosava ističući kako Đedovi duhovni potomci u Podgorici isti amanet imaju.