Upornost koja zaslužuje divljenje

Nakon teške saobraćajne nesreće koju je doživeo 2009. godine Nemanja Kojčić ostao je prikovan za invalidska kolica, ali ga to nije obeshrabrilo da nastavi bavljenje karateom, sportom koji je počeo da vežba pet godina pre kobnog udesa.

Nemanja Kojčić karate
Nemanja Kojčić (levo) i njegov trener Branislav Bojanić

Nemanja Kojčić iz Bijelog Brda nastradao je 2009. godine u teškoj saobraćajnoj nesreći koja se dogodila na samoj periferiji grada Odžaci u susednoj Srbiji. Te kobne noći Nemanja je sa svojim društvom bio u izlasku i po povratku kući na njihov automobil naletelo je drugo vozilo kojim je upravljao vozač pod dejstvom alkohola.

– To se dogodilo 22. marta 2009. godine. Bilo nas je četvoro u automobilu, nas trojica i jedna devojka. Na samom izlasku iz Odžaka u nas se ogromnom brzinom zabio automobil koji nam je dolazio u susret. Prijateljica koja se nalazila na mestu suvozača poginula je na licu mesta, a drugar koji je vozio zadobio je težu povredu glave, ali je preživeo i sada je dobro. Ja sam se nalazio na sedištu iza vozača i same nesreće se ne sećam. Probudio sam se u Kliničkom centru u Novom Sadu i zahvaljujući trudu tamošnjeg medicinskog osoblja sam danas živ – priča Nemanja.

U nesreći mu je slomljena vilica i jabučna kost. Pukli su mu i torokalna aorta, zbog čega su mu oštećene i glasne žice, i peti pršljen na kralješnici, a polomljene su mu i obe noge. Donji deo tela ostao mu je oduzet.

– Moj oporavak je trajao jako dugo. Lekari su izvršili operaciju kompletnog lica, a u obema nogama zbog preloma imam šipke. Iz Novog Sada prebačen sam u osječku bolnicu u kojoj sam ostao deset dana, a onda sam prebačen na rehabilitaciju u Varaždinske toplice. Međutim, tamo je stanje bilo jako loše, a kada su videli papire iz Novog Sada znali su često da mi kažu i to da sam trebao da ostanem tamo gde sam i nastradao. Moji roditelji bavili su se poljoprivredom i da bih se ja oporavio rasprodali su sve što su imali. Tako sam dospeo u Zagreb u jedan privatni rehabilitacioni centar u koji su dolazili terapeuti iz Nemačke koji su sa mnom mnogo radili. Zahvaljujući njima i požrtvovnosti mojih roditelja danas se ponovo radujem životu – kaže mladić.

Povratak sportu

Proces lečenja i rehabilitacija trajali su godinama, a kada je njegovo stanje stabilizovano i kada rehabilitacija više nije mogla da učini veliki progres Nemanja je počeo da razmišlja  o mogućnostima da počne da se bavi nekim sportom.

– Pretraživao sam po internetu Vukovarsko-sremsku i Osječko-baranjsku županiju istražujući mogućnosti, a onda sam video da u Osijeku postoji karate za osobe sa invaliditetom. To je nešto čime sam se već bavio i što sam voleo i odlučio sam da se javim u taj klub. Već nakon mesec dana vežbanja trener mi je predložio da učestvujem u ligi Osječko-baranjske županije u parakarateu. Pobedio sam momka koji je takođe u kolicima i koji je na svetskom seniorskom prvenstvu u Bremenu 2014. godine osvojio bronzanu medalju. Nakon toga trener mi je rekao da me čeka mesto u reprezentaciji ako odlučim da nastavim tim putem i nisam se mnogo predomišljao, nego sam to prihvatio – priča Nemanja.

karate dalj nemanja kojčić

Usledilo je državno prvenstvo u parakarateu u Rijeci na kom je osvojio bronzanu medalju, a zatim i prestižni Kroacija open gde je ponovo osvojio bronzu iza dva svetska prvaka u parakarateu. To mu je otvorilo put za učešće na svetskom prvenstvu u Lincu u Austriji gde je osvojio sedmo mesto u konkurenciji od 12 učesnika.

– Zahvaljujući sportu stekao sam nova prijateljstva i upoznao mnoge ljude i moj život je ponovo dobio smisao. Sa druge strane ponovo sam dobio mogućnost da se bavim onim što sam zavoleo još kao dete. Verujem da sam baš zahvaljujući činjenici da sam se bavio karateom i preživeo tu tešku saobraćajnu nesreću i podneo sve te teške operacije kojima sam bio podvrgnut – ističe Nemanja.

O Nemanji reči pohvale nije štedeo ni njegov trener Branislav Bojanić koji je Nemanjin povratak u klub s radošću prihvatio.

– Nemanja je izuzetno vredan i požrtvovan. Njegova volja i upornost zaslužuju divljenje. U našem klubu je i počeo da vežba, a onda je doživeo tu nesreću i dugo ga nije bilo. Sada se vratio i nastavljamo tamo gde smo stali 2009. godine – kaže Bojanić.

Za još bolje rezultate trebaju mu bolja kolica

Kolica koja Nemanja koristi za treninge i takmičenja nisu odgovarajuća za bavljenje parakarateom. Teška su više od petnaest kilograma i izlazak na borilište i vežbanje u njima predstavlja veliki napor. Za nabavku novih, lakših kolica, koja su prilagođena njegovom sportu potrebna su i velika sredstva koja klub, a ni on sam, nije u stanju da sakupi.

– Pošto su kolica u kojima se takmičim jako teška to me na tatamiju mnogo usporava i otežava mi kretanje. Lakša i kvalitetnija kolica su veoma skupa. Jeftinija varijanta i kolica težine između 6 i 7 kilograma koštaju oko 20.000 kuna, dok su ona najkvalitetnija težine 4 kilograma oko 30.000 kuna. Kada bih imao takva kolica verujem da bih u parakarateu ostvario vrhunske rezultate i da bih i na evropskim i na svetskim prvenstvima osvajao medalje. Ne samo da verujem nego sam u to i ubeđen – tvrdi Nemanja.

Ogromna volja za životom i upornost u vežbanju, u koju smo se i lično uverili, daje nam za pravo da se ovim putem obratimo svim ljudima dobre volje koji su u mogućnosti da ovom mladiću pomognu u ispunjenju njegovih sportskih i životnih ciljeva i olakšaju mu kupovinu boljih kolica.

Nemanjina priča zaista može da posluži za primer svima koji su se našli pred izazovima koje nameću teška zdravstvena stanja, jer pokazuje da se nikada ne treba predavati i prepuštati očajanju. Nije posebna mudrost reći da je uz solidarnost i pomoć ljudi dobre volje i šire zajednice svaku borbu lakše voditi.

Komentariši