Vodotoranj koji to više nije (3)

Havarija vodotornja - FOTO desno Novine Borovo od 7. avgusta 1970.

Tokom velikog nevremena 10. juna 1970. olujni vetar pokidao je krov tornja. Nastala je velika šteta, a nova, još veća havarija dogodila se u podne 31. jula iste godine. Čaša rezervoara je iznenada napukla i više od 500 hilјada litara vode sručilo se poput vodopada s vrha tornja na ulicu, ali niko nije mogao da kaže zbog čega se to dogodilo.

Iako je vodovod proradio punim kapacitetom građani ipak nisu bili zadovolјni onim što su dobili. Vode je, istina, bilo dosta, ali su građani po nju ipak i dalje išli na stare vukovarske arteške bunare na staroj pijaci i kod Pionirskog doma(1).

„Ljudi pješače i po dva kilometra da bi došli do arteških bunara i napunili balon ili kantu vodom. Neki dolaze kolima, kako tko može i kako se snađe. Zašto Vukovarčani ne piju vodu iz novog vodovoda najbolјe bi nam mogli reći odgovorni drugovi iz poduzeća „Vodovod grada Vukovara”. Građani kategorički tvrde: voda je pretjerano klorirana, zaudara na mulј i crna je.”(2) – pisao je vuteksov fabrički list.

Tokom velikog nevremena 10. juna 1970. olujni vetar pokidao je krov tornja. Nastala je velika šteta, a nova, još veća, havarija dogodila se u podne 31. jula iste godine.

 „Tačno u podne poslјednjeg dana jula mjeseca vukovarski „Ajfel” kako je popularno prozvan „Vodotoranj” u Najpar bašti zadesila je nesreća, u kojoj na sreću nije bilo lјudskih žrtava. Nesreća se desila prije više od 10 dana, a o njoj se u javnosti zna isto onoliko koliko se znalo i u času nesreće. Naime, u podne 31. jula iznenada je „Vodotoranj” procurio. S visine od 34 metra na zemlјu su se obrušavali s njega pravi slapovi.” (3)

Čaša rezervoara je iznenada napukla i više od 500 hilјada litara vode sručilo se poput vodopada s vrha tornja na ulicu, ali niko nije mogao da kaže zbog čega se to dogodilo. Iako je na dan nesreće direktor Vodovoda grada Vukovara Milan Ognjanović novinarima rekao da će im sve izneti za nekoliko dana čim istražna komisija završi rad to se nikada nije dogodilo. Uzroke havarije građani Vukovara nikada nisu saznali.

„Vodotoranj - neće sigurno još dugo „proraditi”. Kavana – da, jer je konstrukciono, objekat stabilan i siguran – rekli su nam u poduzeću „Vodovod”. Ugostitelјi vrlo brzo očekuju nove goste.”(4) – optimistično je najavio fabrički list Kombinata „Borovo”, ali to se ipak nije dogodilo.

Građani toče vodu na arteškom bunaru

Prošlo je više od godinu dana, a vodotoranj još uvek nije bio u funkciji iako je tokom 1971. godine više puta najavlјivano njegovo ponovno puštanje u rad kao i rad restorana na njegovom vrhu.

„Puštanje vodotornja u rad naročito s velikim nestrpljenjem očekuju stanari solitera i to oni iz najviših zgrada pošto je rijetkost da oni u stanovima imaju vodu.”(5)

Šta god da je bio razlog havarije to je znatno uticalo i na buduću namenu restorana koji više nije služio onome zbog čega je napravlјen. Naime, ponovo je otvoren 13. maja 1972. godine nakon što su i u njemu izvršene određene izmene. Svi betonski zidovi obloženi su drvetom, postavlјen je ventilacioni sistem i nov nameštaj, ali u njega nakon otvaranja malo ko je hteo da dođe, valјda zbog straha, pa je kasnije prenamenjen za kancelarijske prostorije vukovarskog Vodovoda.

Nakon više od dve godine od havarije opštinski javni tužilac u Vukovaru Radovan Krstić podigao je optužnicu protiv građevinskog inženjera Ante Josipovića iz Makarske koji je projektovao čeličnu konstrukciju. Josipović je optužen za teško delo protiv opšte bezbednosti jer je sem velike štete koju je havarija prouzrokovala bio ugrožen i život sedmoro lјudi. Nakon izvršene sanacije utvrđeno je da je Vodovod grada Vukovara oštećen za nešto više od milion dinara, a Ugostitelјsko preduzeće Vukovar za 53.000 dinara.

Optužnica nije nikoga iznenadila, ali je zato saznanje da je inženjer Josipović bio duševni bolesnik zaprepastila sve. Naime, on se neposredno pre rada na projektu lečio u duševnoj bolnici. Lekari su mu savetovali da je rad najbolјi lek za njegovo zdravlјe. Josipović se tako 1965. godine zaposlio u zegrebačkom preduzeću „Jugomontaža” i već naredne godine poverena mu je izrada statičkog proračuna za čelični rezervoar vukovarskog vodotornja. Nakon što je završio projekat, Josipović je ponovo duševno oboleo i izvesno vreme opet proveo u bolnici da bi se po izlasku iz nje zaposlio u građevinskom preduzeću u Makarskoj. Tokom 1971. godine protiv njega je provedena istraga, a on se branio da nije odgovoran za havariju jer je, govorio je, radio pod vrlo teškim uslovima.

„Osim toga on nije imao dozvolu za projektiranje pa, s tim u vezi, i nije mogao potpisati izrađene projekte, a niti je za njih odgovoran. Pravdao se i time da on nije bio vičan takvim poslovima a da projektiranje vukovarskog „Vodotornja” spada u vrhunski domet u građevinarstvu.”(6)

Ni nakon što je sanacija vodotornja u potpunosti izvršena punjenje rezervara nije se smelo izvoditi dok god ne budu ispunjene pretpostavke projekta jer stabilnost centralnog plašta cilindra nije dokazana. Takvo mišlјenje dao je veštak inženjer Jovan Konjević iz Vukovara nakon što je izvršio usporedbu ranijeg i novog projekta. Smatrao je da je novi projekat dobro izveden, ali da je tokom izrade došlo do nekih odstupanja pa nije isključivao kako može doći do nove nezgode. Vodovod grada Vukovara i Ugostitelјsko preduzeće Vukovar naplatili su štetu kod Osiguravajućeg zavoda „Kroacija” koji se u nastavku spora vodio kao oštećeno lice. Da li je i kako vodotoranj bio u funkciji nakon te havarije pa sve do početka rata 1991. godine nije mi poznato. Međutim, zna se da je izbijanjem rata i definitivno izbačen iz upotrebe i više nije nastavio da služi svrsi zbog koje je i izgrađen.

Vodotoranj je u ratu 1991. godine znatno oštećen puščanim, topovskim, minobacačkim i avionskim projektilima. Nakon rata i povratka hrvatske vlasti rađeni su planovi za njegovu obnovu, ali više ne kao infrastrukturnog privrednog objekta nego kao ratne memorabilije i kao turističke atrakcije.

Snimak vodotornja nakon rata (1997. godina)

Toranj je obnavlјala vukovarska građevinska firma „Planum”, a kada su radovi završeni u njegovu unutrašnjost na prvoj etaži smešten je memorijalni prostor koji nepravilnom memorijalnom stazom vodi do vrha. U tom prostoru je veliki ekran na kom se prikazuju dokumentarni snimci bombardovanja Vukovara. Na krovu se nalazi vidikovac oko koga je napravljena zaštitna čelična mreža. Nekadašnji tank za vodu je uklonjen, a glavnu noseću konstrukciju čini centralna armiranobetonska cev na koju bočno dolazi osam armirano-betonskih rebara. Rupe od projektila su uz dodatne radove ostale kao podsetnik na ratni period. Do vrha tornja posetioce vodi panoramski lift i danas se lјudi na njega penju da bi razgledali grad. U njegovom podnožju uređen je i park s vidikovcem prema Dunavu, kafićem i dečjim igralištem. I to je priča o vodotornju koji to više nije i koji je zapravo najmanje služio onome zbog čega je 1962. godine njegova izgradnja i započela.  

Kraj.

(1) Pionirski dom u Vukovaru tokom socijalističkog perioda bio je smešten u zgradi današnjeg Hrvatskog doma u neposrednoj blizini dvorca Elc i kapele sv. Roka. Zgrada je izgrađena 1922. godine kao Hrvatski dom, a tokom vremena je menjala namene, uključujući i period kada je služila kao pionirski dom. 

(2) „Dobri, stari arteški bunari”, VUTEKS – informativni list radne zajednice vukovarske tekstilne industrije, Godina deveta, br. 69, str. 5, od 27. februara 1969.

(3) „Nesreća okovana šutnjom”, VUTEKS – informativni list radne zajednice vukovarske tekstilne industrije, Godina deseta, br. 89, str. 7, od 21. avgusta 1970.

(4) Borovo – list kombinata gume i obuće; br. 2158 od 7. avgusta 1970, str. 7 - tekst ispod fotografije vodotornja sa kojega se sručila velika količina vode.

(5) „Toranj bez vode”, VUTEKS – informativni list radne zajednice vukovarske tekstilne industrije, Godina deveta, br. 109, str. 7, od 5. novembra 1971.

(6) „Vodotornju opet prijeti opasnost?”, Vukovarske novine 11. novembar 1972.