Život u kamp-prikolici, bez struje i vode, ima i toga u 21. veku

U selu Biljane Donje, pored zidina porušene porodične kuće, šezdesetčetvorogodišnji Bogdan Lakić već dve godine živi u kamp-prikolici bez najosnovnijih uslova za život.

Bogdan Lakić Biljane Donje

Kada je Bogdan Lakić 1977. godine iz svojih Biljana Donjih u potrazi za poslom i životnom egzistencijom otišao u Rijeku, ni u najgorim snovima nije mogao da usni da se u svoje Biljane jednoga dana neće imati gde da se vrati. U porodičnoj kući ostali su mu tada roditelji i sestre, planovi da će jednoga dana podići sprat kuće i omogućiti sebi komforniji život, da bi nakon rata od svega toga ostala samo četiri zida, drveće koje raste kroz nekadašnje prostorije porodičnog doma, a Bogdan svoje mesto pod nebom našao u kamp prikolici koja mu je jedini krov nad glavom.

Priseća se Bogdan svog odlaska kao da je juče bilo, nada i ambicija koje je nakon odsluženja vojnog roka, poneo sa sobom verujući da će poštenim radom stvoriti još bolje uslove za život u Biljanima.

– U Biljanima sam rođen, ovo je moje rodno mesto. Kada sam završio vojni rok, otišao sam u Rijeku u potrazi za poslom. U riječkoj „Luci“ radio sam skoro četiri godine, a potom u zadarskoj „Maraski“ koja je u Rijeci imala predstavništvo. Osamnaest punih godina sam proveo kao vozač u toj firmi, ali sam odrađivao i svaki  drugi posao kada  je za to bilo potrebe. Nikada nisam imao bilo kakav problem, niko se nikada nije požalio na mene, čak i za vreme rata sam ostao da radim i taman kada sam mislio da su najgore godine prošle dobio sam otkaz. Samo su mi uručeni papiri, radna, štedna i zdravstvena knjižica, bez ikakvog obrazloženja, i to je nešto što ni dan danas ne mogu da razumem – izbacuje Bogdan svoj godinama nakupljeni jad.

Bogdan Lakić Biljane Donje

I danas, dok teškom mukom izlazi iz kamp prikolice u kojoj ne kampuje nego živi, čini se najteže prihvata činjenicu da je, kako kaže, na pravdi Boga ostao bez posla, i to baš onda kada mu je posao bio najpotrebniji. Za sve godine boravka u Rijeci bio je podstanar.

– Privatno sam stanovao, nisam imao ništa svoje. Kupio sam građevinski materijal za kuću ovde u nameri da sebi podignem sprat, proširim kuću. Za vreme rata nisam bio ni na čijoj strani, nisam ratovao već osam stao da radim kao vozač u firmi. Otac se upokojio 1994. godine, a sestra i majka izbegle su u Srbiju godinu dana kasnije. Kuća je tada srušena, sve je uništeno, na rodnom ognjištu više niko i ništa ostalo nije. Mislio sam, najgore je prošlo, imam posao i sve ću to opet obnoviti, napraviti, ali je za mene tek onda došlo najgore. Zatečen sam bio rešenjem o otkazu. Drugog su primili, a mene otpustili. Molio sam za posao ali me niko nije čuo. Rekli su mi tada da se ne žalim niti da ih tužim, da mogu samo još gore proći. Izgubićeš, rekoše. Ostao sam, što se kaže, na ulici. Nisam birao poslove, radio sam selidbe, utovarao i istovarao drva, obavljao sve što je drugima fizički bilo previše naporno samo da bih mogao da preživim – priseća se Bogdan.

Život na zgarištu

Za sve to vreme tražio je, kaže, pravnu pomoć zbog otkaza na poslu. Trojicu advokata je promenio i svi su mu, na kraju, davali isti odgovor – „Nikakav valjan razlog nismo dobili, prosto te više ne žele“. U međuvremenu pojavili su se i zdravstveni problemi, noge su počele da ga izdaju i sve se teže kretao. Onog momenta kada gotovo više nije mogao ni da ustane, onesposobljen za bilo kakav fizički rad, bez mogućnosti da sebi plaća stan u Rijeci, jedini izbor bio je da se vrati na porodično zgarište.

– To što sam u jednom danu znao da na leđima sam iznesem po osamdeset džakova od pedeset kilograma uz stepenište koštalo me zdravlja. Nisam osećao nikakve bolove, ali jednostavno više nisam mogao ni ustajati. Vratio sam se u Biljane 2008, a sve što sam ovde imao bila su četiri zida ruševine. Kuća u koju se sestra udala takođe je bila srušena, ali sam uz zetovo dopuštenje na istu stavio neke prozore i vrata i tu sam ostao jednu zimu. Na minus četrnaest stepeni ispod nule preživeo sam bez ičega, ali sam znao da narednu zimu ne bih mogao tako izdržati – kaže Bogdan.

Bogdan Lakić Biljane Donje

Neuslovi u kojima je živeo dodatno su pogoršali njegovo već tada loše zdravstveno stanje. Za redovne odlaske doktoru u Benkovac ili neko drugo mesto nije imao autobus iz Biljana, a sve da ga je i bilo ne bi imao odakle ni kartu da plati. Tada se obratio za pomoć.

– Tražio sam obnovu kuće, ali mi je rečeno da na nju nemam pravo. Majka je, za vreme boravka u Srbiji, svoju adresu prijavila kod brata u Lošinju, kako bi ostvarila pravo na penziju jer ni ona nije imala od čega da živi. Ovde se nije imala gde vratiti niti je podnosila zahtev za obnovu, a nakon njene smrti i mi smo ostali bez te mogućnosti. Ja sam u Benkovcu ostvario pravo na socijalnu pomoć a kako nisam imao mogućnosti da putujem, smestili su me u starački dom dok mi se ne urade sve analize zdravstvenog stanja. Godinu i po dana sam proveo tamo, zatim su me poslali u bolnicu u Zadar pa u Biograd, išao sam na terapije strujom ali mi ništa od toga nije pomoglo. Jednostavno noge su me izdale i više nisam u stanju dugo ni stajati ni hodati, iako nikakve bolove nemam – pomirljivo, sa stanjem u kojem se našao, priča Bogdan.

Struja vrednija od zlata, ali ni nje nema

Uz socijalnu pomoć od osam stotina kuna i jedan obrok dnevno koje je ostvario u Benkovcu, od jednog Udruženja dobio je kamp prikolicu kao jedino mesto za život.
Istu tu kamp prikolicu postavio je uz zidine nekadašnje kuće i tu živi poslednje dve godine, bez struje i vode, bez sanitarnog čvora, bez svega onoga što čovek, kakav god da je, bar u ovo vreme nezamislivo da može živeti.

– Ja drugu mogućnost niti izbora nemam. Bolje mi je i ovde nego među onim zidinama u kojima sam proveo prvu zimu. Bez struje sam navikao. Vodu crevom vučem od komšije. Napunim dva kanistera, jedan za piće, drugi za toalet – objašnjava Bogdan, ne žaleći se već samo pričajući ono što i sami vidimo.

Drugi kanister je, kaže, za toalet, ali ne kaže da je toalet zapravo samo jedna školjka postavljena na mestu nekadašnjeg kupatila, pod vedrim nebom. Toalet bez krova, bez prozora i vrata, jedini koji ima i kad je sunce i kad zimi kiša pada.

Bogdan Lakić Biljane Donje

– Struja bi mi vredela jednako kao i suvo zlato, ali tako je kako je. Nisam navikao ni da molim ni da tražim pomoć. Samo da me noge služe ne bih ja ni socijalnu pomoć tražio, ali sam na to bio prisiljen. Da se mogu kretati, očisto bih ja i ovo zgarište, i posla po selu uvek za sebe našao da ovo zatvorim, da se nikome i ni za šta ne molim. Zahvalan sam socijalnim radnicima u Benkovcu što su mi pomogli i ovoliko, nisam na ulici, svaki dan mi neko donese jedan obrok i nisam gladan. Ako mi nešto zatreba zamolim njih da mi donesu i uvek mi izađu u susret – zahvalan je Bogdan.

U kamp prikolici u kojoj živi nema ni mesta i mogućnosti ni za šporet ni za frižider, a sve i da ima ne bi mogli raditi na vazduh. Preko vikenda zato ima suvi obrok, a kuvanje koje stigne radnim danom taman je dovoljno da ništa i ne ostane. Dok sve ovo priča, grčevito rukama stežući štake bez kojih više nigde ne može, kaže kako se pomirio sa činjenicom da možda ovako baš i mora biti. Ne želi svojom sudbinom da zamara druge niti da bilo kome jadikuje nad istom. Još uvek ga najviše boli onaj otkaz sa posla, i činjenica da u šezdeset i četvrtoj godini više nije u stanju bilo šta da radi, svojim radom sam sebi da pomogne. Da može ne bi ga, kaže, nikada zatekli da živi u ovakvim uslovima. Jednu prostoriju za život i kupatilo sam bi napravio, ne maštajući ni o čemu više od toga. Čak ni o krovu kuće, jer bi mu i betonska ploča bila sasvim dovoljna da pod njom založi šporet kad dođe zima, da ga zaštiti od kiše kad, jedva hodajući, noću mora do toaleta.

Na rastanku, ništa od toga nije ni pomenuo, samo se nekoliko puta zahvalio na poseti i šačici razgovora dok je poslednje atome snage koristio da se održi na štakama. Nismo videli kako se, uz pomoć istih, popeo na ona dva-tri betonska bloka preko kojih ulazi u kamp-prikolicu, ali smo videli gde živi, da je čovek poput svakog koje svakodnevno srećemo, ali da je njegov dom u dvadeset i prvom veku prikolica, i to u ne tako dalekim Biljanima Donjim.

1 KOMENTAR

Komentariši