Život u Zvjerincu nije lak, ali bilo je i težih vremena

Preostali stanovnici sela Zvjerinac na Dalmatinskom Kosovu sa setom se prisećaju nekih boljih vremena. Uslovi za život su dobri, ali nema mladih da ožive selo.

Zvjerinac

Zvjerinac je jedno od osam naseljenih mesta u sastavu današnje opštine Biskupija. Prema poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, selo Zvjerinac imalo je tek sedamdeset stanovnika, dok ih je 1991. bilo više od tri stotine. Ovo centralno selo sadašnje opštine, nekada je bilo sedište brojnih institucija, osmogodišnje škole, železničke stanice, privredne zadruge, ali je i tada i danas ostalo prepoznatljivo po jednom od četiri najstarija manastira u Dalmaciji, Lazarici.

– Područje sela Zvjerinac je u narodu prepoznatljivije kao Kosovo, jer je ovo centralni deo Kosova polja, a vezan je za naše istorijsko nasleđe. Tu je i manastir Lazarica koji je podignut blagoslovom blaženopočivšeg episkopa dalmatinskog Stefana Kneževića 1889. godine, i njegovom željom posvećen Svetom velikomučeniku Knezu Lazaru na petstotu godišnjicu obeležavanja Kosovskog boja. Pod naziv Kosovo polje, kao deo istog prostora, ubrajaju se i ostala sela u okruženju: Uzdolje, Ramljane, Riđane, Markovac i Orlić i svi se mi zbirno nazivamo Kosovljanima. U samom selu Zvjerinac danas živi svega pedesetak stanovnika, i mahom su to ljudi starije životne dobi – pojašnjava načelnik opštine Biskupija Milan Đurđević.

U predratnom periodu, najveći broj stanovnika sela Zvjerinac bio je zaposlen u tvornici „Knin gips“, koja se nalazila uz glavnu saobraćajnicu ka Šibeniku, a čitavo područje Dalmatinskog Kosova obiluje upravo gipsom kao važnim resursom koji se koristio decenijama unazad. Na istom mestu danas se nalazi firma „Knauf“ koja, iako zapošljava određeni broj radno sposobnih meštana ovog kraja, ipak nije najvažniji preduslov za opstanak.

 

– Jedan deo povratničke populacije iz ovog kraja zaposlen je u postojećoj firmi, drugi u opštinskim strukturama, određeni broj ljudi zaposlen je u Kninu i to najčešće u zdravstvu i ugostiteljstvu, dok se pojedinci bave poljoprivredom i to vrlo uspešno. Na taj deo posla, vezano za poljoprivredu i stočarstvo, skoncentrisani su najčešće ljudi srednjih godina. Nezaposlenih gotovo da i nema, ali je objektivno da je i jako mali broj ljudi koji su se vratili – iskreno će Đurđević.

Većina objekata u derutnom stanju, a nema ni povratka izbeglih

Zgrada nekadašnje osmogodišnje škole „Vuk Karadžić“ tek je delimično obnovljena, iako više ni približno ne služi svrsi. Svi ostali objekti poput železničke stanice, doma kulture, zadruge, trgovine i pošte, i dalje su devastirani i daleko od starog sjaja.

– Što se tiče zgrade koja je nekada bila centralna osmogodišnja škola za sva okolna sela, ona je sada podeljena u dve celine. Sportsku dvoranu i vanjske terene smo obnovili, zamenili smo krov i postavili stolariju te nas još čeka unutrašnje uređenje, dok je deo u kojem su bile smeštene učionice i dalje u derutnom stanju. Tu smo kao opština, u saradnji sa nekoliko udruženja sa našeg područja, taj objekat predali na konkurs kako bi ga, u nekoj perspektivi, prenamenili u dom za starije ili poludnevni boravak.

– U objektu železničke stanice zaposlene su tek dve osobe, i to je sada već jedna tranzitna stanica koja gotovo i nema putnika. Zadruga više ne postoji, kao ni pošta ni trgovina, tačnije ti objekti su devastirani i nema nikakvih delatnosti u njima. Još uvek imamo problem sa njihovim nerešenim imovinsko- pravnim pitanjima, i tek ako opština uspe da ih uknjiži kao svoje vlasništvo, mogli bismo uložiti neka sredstva i obnoviti ih. Većina privatnih objekata je obnovljena, ali imamo i određeni broj ljudi koji nije pokazao nikakav interes za povratkom pa samim tim ni za obnovu svojih kuća – kaže Đurđević.

Zvjerinac osvnovna škola vuk karadžić
Stara osnovna škola Vuk Karadžić

Ono što naglašava, uzevši u obzir prosek sela u Hrvatskoj, jeste da selo Zvjerinac spada u neku vrstu gornje zone po razvijenosti. Dužinom čitavog sela prolazi glavna državna cesta Šibenik-Knin, zatim pruga Zagreb-Split, u selu postoji pomenuta fabrika gipsa, a infrastrukturni deo je prilagođen potrebama stanovništva. Ipak, Đurđević smatra kako to sve nisu parametri na vagi za odluku o povratku, jer je vreme učinilo svoje i nekadašnje stanovništvo se zadržalo tamo gde ih je ratni vihor rasejao.

Uskoro prinova u selu pa Miloš (32) neće biti najmlađi

Mladih ljudi u selu je malo, ali ih ipak ima. Najmlađi stanovnik Zvjerinca, tridesetdvogodišnji Miloš Trkulja, seća se svog sela iz vremena kada ga je, u izbeglištvu, morao napustiti kao sedmogodišnji dečak.

– Ovde sam rođen, ovde sam proveo svoje najranije detinjstvo i prve školske dane. Zvjerinac je, u to doba, bio pravi mali centar Kosova. Uzevši u obzir da je železnička stanica u to doba bila prometni središte, mnogo ljudi je cirkulisalo kroz ovaj kraj, leti je bilo turista, ali i ljudi koji su ovde dolazili na posao. Ovde su smešteni i vojni objekti pa je ranije, pre rata, veliki broj vojinih regruta ovde dolazilo služiti vojni rok. Škola u koju sam ja krenuo kao prvačić bila je puna đaka. Sve je nekako vrvelo od života – priseća se Miloš.

zvjerinac miloš trkulja

Zajedno sa porodicom i on je napustio svoj rodni kraj, ali nije prošlo mnogo vremena kada mu se opet vratio. Nakon pet godina lutanja ponovo su bili u Zvjerincu, ali to više nije bilo ono selo koje su morali napustiti.

– U kući se stalno pričalo o selu, ovom kraju, narodu koji je ovde živeo, vremenu i običajima koji su se kroz isto smenjivali. Sve to i mene je zainteresovalo od najranijeg detinjstva. Kada smo se vratili, većinom je sve bilo porušeno, ljudi su otišli i sve je bilo drugačije. Najviše vremena proveo sam hodajući, obilazeći svoje, ali i sela u okolini, napuštene objekte, čitao uništene školske dnevnike, knjige, i to mi je bila jedina razonoda pošto sam bio najmlađi povratnik u selo. Najbliži vršnjak, po godinama, bio mi je nekoliko kilometara daleko. Sedmi razred sam pohađao u Kninu. I škola, i nastavni program, način predavanja, društvo pa i jezik, sve mi je bilo drugačije, i često sam imao utisak kao da sam na nekom sasvim nepoznatom mestu – priseća se Miloš.

Danas je, kaže, opet drugačije. Iako ima status najmlađeg među malobrojnim meštanima Zvjerinca, raduje se što će uskoro očekivana prinova u selu da promeni i tu situaciju. Narod je ovde navikao da se bori za opstanak, način života, uslove koji su se menjali u korak sa vremenom, i samo oni koji su tu rođeni, koji istinski vole svoj kraj lako se mogu prilagoditi na sve.

– Ko hoće da živi i radi ovde taj može naći posao. Idealnog posla nema, naročito ne odmah kada dođete, ali kroz neki određeni period svako može naći sebi ono što će ga situirati. Tu su i poljoprivreda i stočarstvo kao uvek dostupni za one koji su u nekim poznijim godinama. Svaki proizvod koji sami napravite možete plasirati na tržište. Dakle, posao nije problem, već neki novi trendovi odlaska u strane zemlje pod različitim izgovorima. Mnogi bi rekli da ovde nedostaje taj društveni sadržaj, društveni život, i mogućnost života u svojoj kući totalno zanemarili, ne računajući ni to što niko nije ograničen na neko bitisanje na prostoru od sto kvadratnih metara.

– Meni to ni jednog trenutka ne predstavlja neki problem niti ograničenje, jer imam prijatelje i kolege ne samo ovde već po čitavoj županiji, ostrvima, susednim državama, a danas smo svi mobilni, svi možemo da se krećemo, svi imamo vremena za obilaske i druženja sa dragim ljudima ma gde da su. Ovde još jedino nedostaje par mlađih porodica, dece, taj novi generacijski lanac koji će se produžiti i selu udahnuti novi život. Sve ostalo, od infrastrukture, saobraćajne povezanosti, vode, interneta bez kojeg se više ne može, prirodnih bogatstava i ostalih normi nekog normalnog života, nama ovde ne nedostaje – zaključuje Miloš koji ne skriva kako bi svoj život teško mogao zamisliti na nekom drugom mestu.

Pamte i loša i bolja vremena

Za razliku od Miloša koji živi u vremenu kada se ni u čemu ne oskudeva samo je naroda malo, njegov komšija Jovan Ćosić pamti i one dane kada su kuće bile pune čeljadi, a kruha nedovoljno da nahrani svu decu. U njegovoj kući, sada već davne 1938. godine, bilo ih je čak devetoro.

– Moj ćaća nigde nije radio, a devetoro nas je bilo. Familija se prehranjivala zahvaljujući motici i lopati. Kopali su kukuruz, sejali ječam i pšenicu, držali stoku. Neko je imao vola, neko konja, ali niko nije radio u nekoj firmi ili fabrici. Sedam godina sam čuvao ovce kao dečak i kada bih došao kući i majku upitao: „Majo, šta ima za pojesti?“ bio bih srećan kada bi rekla da ima kupusa i pure, često i nedovoljno da utoli glad. Ljudi su fizički radili po čitav dan iako bi pojeli možda samo komad pure, ali su vazda snage imali za pesmu kao da su ustali iza bogate trpeze.

-Doktoru niko nije išao niti se ko žalio na visok pritisak, bili su i zdraviji i otporniji i većinom dočekali duboku starost. Nakon prerane očeve smrti nas je deda othranio sa dva vola, dve krave i trideset ovaca. Kako smo stasavali tako smo i mi svojim radom doprinosili i već se bolje živelo. Škola nam je bila tu gde je danas manastir Lazarica. Nismo imali ni stolova ni klupa, tronožac smo od kuće donosili da bi na njemu sedeli, a majka nam je od svoje pregače šila školsku torbicu – priseća se vremešni Jovan.

Zvjerinac jovan ćosić

Završio je, kaže, samo četiri razreda, jer je deda smatrao da je to dovoljno da se opismeni, a i morao je neko da nastavi zemlju obrađivati. Zato je, kaže, bio uporan da pomogne mlađem bratu da bar on završi zanat. Oženio se sa devetnaest godina kada je doveo svoju Đurđiju i sa njom ostvario svoju porodicu. Još su se, u to vreme, osećale posledice rata, ali se lagano počelo bolje živeti.

– Nakon onog rata bilo je dosta bede i siromaštva. Narod se borio sa glađu, bolešću, najezdom vaši, ali je vreme prolazilo i bivalo je bolje. Kasnije su se otvarale fabrike, železnice, narod je počeo raditi, kući se držalo više stoke za potrebe domaćinstva i živelo se dobro. Ja sam se zaposlio preko puta kuće, u železničkoj stanici. Osam skretničara, četiri prometničara, prtljagar i šef stanice su bili zaposleni u tom objektu koji i danas stoji, a to vam je najbolji pokazatelj koliko je ljudi bilo zaposleno samo u jednom malom mestu na železnici. Bogovski se živelo, a onda opet dođe rat i sve uništi – priča Jovo dok sa setom, kao i svakodnevno, iz dvorišta gleda u zapušteni objekat u kojem je proveo radni vek.

Samoća je najgora

Nakon nešto više od četiri godine koje je proveo u Njegoševu i Pančevu, u izbegličkom periodu, Jovo je sa Đurđijom odlučio da se vrati u Zvjerinac. Kuća je bila porušena, ništa što je stvorio svojim rukama nije ga sačekalo, na mestu gde su i on i supruga ostavili i snagu i mladost tada ih je dočekala samo ruševina i četiri zida. Jedno vreme ostali su kod prijatelja u susednom selu, a kad Đurđija više nije mogla da putuje ni ta tri kilometra udaljenosti, preselili su se u svoju garažu i čekali obnovu kuće.

Zvjerinac manastir lazarica
Manastir Lazarica

– Mi bez svog sela nismo mogli, niti smo razmišljali o tome da ostanemo negde drugo. Sinovi su se skućili, našli svoj put, a mi se vratili svom ognjištu. U poznim godinama i narušenog zdravlja, čekali smo obnovu kuće živeći u garaži. Taman kada smo sve uslove obezbedili za lep i pristojan život, Đurđija se upokojila i danas živim sam. Ako me pitate šta mi najteže pada, reći ću vam samo da je to samoća kao i svakom normalnom čoveku. Tako je i sa životom u selu. Sada ima svega, uslovi su bolji nego u mnogim mestima, ali je naroda malo. Nema više nikoga da živi u siromaštvu ili oskudici, ali ni to ništa ne znači kad se narod ne vraća i kada omladine nema. Ko je imao volju da se vrati, taj se vratio, ali se bojim da više toga neće biti – iskreno će na kraju Jovo.

Ni Jovo ni Miloš, kao ni ostali stanovnici sela Zvjerinac, na to više ne mogu uticati. Na njima, je kažu, da svako na svoj način neguje ono što je ostalo, uspomene i priče na nekadašnje selo i ljude, običaje i kulturu Srba ovog dalmatinskog mesta, pa i da, kroz iste, ohrabre one koji bi možda jednoga dana poželeli da se vrate. Vremena su teška, ali je bilo i težih, a čovek se veruju, baš kao i koren biljke i stabla, najbolje razvija na tlu sa koga je potekao. Možda će nove okolnosti u to uveriti i neke mlađe generacije koje će, makar u nekoj daljoj budućnosti, ponovo grajom oživeti ulice Zvjerinca i prostorije nekadašnje zgrade osnovne škole, koja još čuva Vukovo ime.

1 KOMENTAR

Komentariši