Biljane Donje – Priča o dostojnom čoveku nedostojnog života

Branko Drača iz Biljana Donjih živi bez struje i vode. Sve što je u izbeglištvu zaradio uložio je u svoju kuću koju je sam obnavljao nadajući se da će u rodnom mestu živeti dostojno, ali nije baš išlo lako.

Branko Drača Biljane Donje kuća stara

Za težak život, neimaštinu, siromaštvo i muke sa kojima se godinama bori Branko Drača iz Biljana Donjih, čuli smo od njegove komšinice Tine Bjedov. Kako i sama kaže, nije više mogla gledati da se u današnje vreme jedan čovek toliko pati. I ona i njena porodica našli su mu se u trenucima kada mu je bilo najteže, kada je bolestan, sa visokom temperaturom i bez zdravstvenog osiguranja spavao u podrumu svoje devastirane kuće. Ipak, nije to jedina pomoć koja je Banetu trebala.

Dugi niz godina Bane, kako ga komšije od milja zovu, sam se nosio sa svojom mukom. U vreme dok su ga još zdravlje i snaga dobro služili, sam je obnavljao svoju devastiranu kuću živeći u podrumu. Jedanaesta godina teče od kada se vratio na to porušeno imanje, među četiri zida. Četiri godine živeo je sam u selu, bez komšija, rodbine, bez igde ikoga što bi narod rekao, bez ikakvih primanja, bez zdravstvenog osiguranja, bez struje i vode, gotovo bez svega, izuzev jake volje i odlučnosti da se bori za opstanak.

Životni put i sudbina ovog čoveka nosili sa sobom uspone i padove, dobre i loše dane i godine, ali se sve to, na kraju krajeva, više ne računa, jer se validnim može meriti samo ono kako živi danas.

Pre rata u Biljanima Donjim, priča Bane, živelo se više nego dobro. Jedno vreme radio je na italijanskom brodu kao pomorac da bi, nakon toga, deo radnog veka proveo radeći u jednom trgovačkom centru u Zadru. Kao i većina njegovih komšija, bavio se poljoprivredom koja je i običnom seljaku, zemljoradniku, mogla da osigura pristojnu egzistenciju.

– Radni vek sam započeo u Rijeci, radeći tri godine za jednu firmu iz Slovenije. Nakon toga, osamdesetih godina, prelazim raditi kao pomorac na brodu kompanije čije je sedište bilo u Napoliju, u Italiji. Nije to bio lagan posao, ali je plata bila dobra u to vreme. Ipak, kako sam duže odsustvovao od kuće, a ovde sam imao svoju zemlju, nakon nekog vremena vratio sam se, a potom odmah počeo raditi u skladištu i sada postojeće firme u Zadru i tu ostao do početka rata – u kratkim crtama prepričava nam Bane svoj radni vek, potajno dokazujući da se nikada nije ustručavao ni rada ni posla.

Od Biljana do Amerike, preko Kosova

Branko Drača Biljane Donje

Ratne godine presekle su i njegov put, odvele ga tamo gde nikada nije ni sanjao da bi mogao otići.

Nisu nam dozvolili da se skrasimo negde bliže, već su nas odmah uputili na Kosovo. I tamo sam našao posao, dve godine radio u cementari „Đeneral Janković“, ali na te dve godine više i ne računam. Otišao sam u Sremsku Mitrovicu, kod brata, i tu ostao godinu dana. Svuda sam pokušavao, ali nigde nije bilo mogućnosti da se od ponuđenog posla može preživeti. Čovek, u takvoj situaciji, računa da više nema šta izgubiti, i samo traži način gde i kako da mu bude bolje a da, pri tom, nikome ne bude na teretu – pojašnjava Bane.

Iskoristio je svoj izbeglički status i putem UNHCR-a sticajem okolnosti otišao u Ameriku. Devet godina tamo je ostao dok ga nisu deportovali nazad za Zagreb. Voleo je, kaže, raditi, i ništa mu nije bilo teško, zato su ga poštovali oni kojima je kao radnik služio. Od građevinskih poslova štedeo je koliko je mogao. Upravo zahvaljujući toj ušteđevini i obnovio je kuću u Biljanima, bar koliko je u tom trenutku mogao.

– Vratili su me jer nisam ostvario pravo na državljanstvo. Imao sam izbor da se vratim u Srbiju, tamo se mučim i tražim način kako da preživim ili da se vratim na svoje. Došao sam ovde, među četiri zida, u pusto selo gde nije imao ko da me pozdravi, a kamoli da pruži ruku pomoći. Kao invalid rada, bez tri prsta desne ruke, popravljao sam zidove, krpio ploču, malterisao i preziđivao ne bih li, koliko-toliko, ovo ponovo načinio domom. Za to vreme spavao sam na dušeku, u podrumu, bez svetla i bez vode. Sva sredstva koja sam imao ovde sam uložio, nadajući se da ću, kad stvorim krov nad glavom, ponovo moći raditi i obezbediti sebi egzistenciju, ali nije baš išlo lako – zastaje Bane.

Hranio se puževima da bi preživeo

Vremenom su dani Banetu bivali teži, neuredan život uz teške poslove uzeo je danak. Da nije bilo pomenute komšinice Tine i njene porodice, pitanje je da li bi preživeo dane koje je, pod visokom temperaturom, sam proveo u podrumu, daleko od očiju svih. Hitna pomoć ga je, u zadnji čas, ponovo vratila u život. Nije imao gde ni kod koga zaraditi neku kunu, nikakvu pomoć nije primao, sramota ga je bilo tražiti od drugih i u danima kada je bio gladan.

– Bilo je takvih dana dosta. Onda odem kroz selo, sakupljam puževe, njih skuvam i tako utolim glad. Posle su se počeli i ljudi vraćati, dolaziti, neko bi nešto radio pa bi me pozvao u dnevnicu. Kada bih trebao do Benkovca, u Opštinu ili bilo kojim drugim poslom, išao sam osam kilometara pešačeći do autobusa. Ako ne bih stigao završiti do podne, kada se autobus vraćao, onda me je čekalo dvadeset kilometara puta nazad. Tada sam i mogao, sad više ne mogu. Šezdeset i peta godina mi ide, radni staž sa broda mi ne priznaju niti onaj iz Amerike, dakle svega trineset godina mi možda uračunaju ako uspem ostvariti penziju – priča Bane.

Ipak, iako više to ni snagom ni zdravljem, baš kao ni godinama, to više nije onaj isti čovek, ni danas ne odbije nikoga ko ga pozove za bilo kakav posao. Ima dobrih ljudi, stalno spominje Bane, uvek ističući njihove dobre namere da mu izađu u susret.

branko drača tekst

– Evo sad kada ljudi režu masline, zovu me da sakupim i izvučem to granje. Ako kome treba iskopati kanal, očistiti njivu ili oko kuće, nešto što ja još mogu ne oslanjajući se previše na desnu ruku, oni mi ponude i uvek pošteno plate. Danas me je čovek zvao i pitao da li imam para. Imam, rekao sam mu, računajući na onih pet i po kuna koje sam imao u džepu. Kada mi je ponudio da mu pomognem nešto, pristao sam bez razmišljanja i čovek mi, kada sam došao, pruži dvesta kuna. To je za mene najveća čast i zahvalan sam ljudima koji su na bilo koji način bili tu da mi pomognu – od srca izgovara Bane.

Prihvatao neispravne i neupotrebljive stvari, samo da nikog ne uvredi

A da je na svemu zahvalan, često svojom skromnošću prihvatajući i nepromišljenost pojedinaca, najbolje se vidi u unutrašnjosti njegovog doma. Puno je tu, čak i previše, stvari koje odavno nikome ne mogu da posluže. Neispravan šporet, neispravan televizor, mašina za veš, štošta što više ne bi služilo bilo čijem domaćinstu, pa čak ni ovom siromašnom Banetovom. Na pitanje šta će mu sve te stvari, kad ni struju nema, Bane sramežljivo odgovara.

Branko Drača Biljane Donje soba

Daju mi ljudi kad njima više ne treba. Sve su to stare stvari koje najčešće nisu za korišćenje, ali ljudi ti ponude pa je sramota odbiti, da ih ne uvrediš, da ne pomisle da si nezahvalan. Nešto bi možda moglo poslužiti koji dan, većina ni toliko, ali je svakako kuća prazna pa mi nije ni smetalo – skromno će Bane.

Šta mu je u ovom trenutku najpotrebnije, ni sam ne bi mogao reći. Sve, jer gotovo ništa da i nema. Nema struje ni solarnog panela, nema pitke vode, nema šporeta ni frižidera, nema ni vitrine ni ormara da u u njih odloži ono najosnovnije, ni kreveta, do onog pohabanog iz kojeg se odavno federi naziru. Noću kada krene na počinak, na niskim temperaturama zafali mu i koji pokrivač jer nema ni prozora koji bi ga štitio od hladnoće. Oni koje je sam postavio, odavno više nisu u ležištu i ne služe svrsi. U njegovoj sobi ili pod vedrim nebom i nije neka prevelika razlika, izuzev toga što mu, eto, bar kiša na glavu ne pada.

Branko Drača Biljane Donje prozor

– Stavio sam ja prozore na sobu i kuhinju onda kad sam se vratio, ali nije to kvalitetno urađeno da bi duže trajalo. Nedavno, kada su u blizini pravili odlagalište otpada, od tih trenja i detonacija otpalo je i ono što je nekako stajalo. Trebalo bi tu fino ugraditi prozore ponovo, ali ja sada nemam odakle ni kako to da napravim pa sam krpama popunio praznine. Stvorila se kondenzacija, vlaga i pljesan, sve jedno za drugim vuče – nemoćno će Bane.

Srećan što više nije gladan

I pored svega toga, zadovoljan je što više nije gladan. Od pre pet meseci ostvario je pravo na jedan kuvani obrok iz Pučke kuhinje, i to je ono što smatra najvećim dobitkom. Donesu mu iz Benkovca sledovanje svaki dan, a on to vešto rasporedi da ima dva obroka, a za sve ostalo – kako mora. Ovih dana nije se ni smrzavao od hladnoće, pa i zbog toga, kaže, mora da se zahvali.

– Kad mi je bila slava za Svetog Stefana, dolazio mi je ovaj naš sveštenik Nemanja iz Smilčića. Vidio je da sam sam, da nisam imao šta ni spremiti, ali je očitao slavu i ostavio mi dvesta kuna. Posle nekog vremena ponovo je došao, doneo mi paket hrane i dovezao par metara drva, da imam šta ložiti. Mlad čovek, dobar, ne mogu mu to nikada zaboraviti – dodaje Bane.

Branko Drača Biljane Donje Tina Bjedov

Dok on skromno i smireno, donekle pomirljivo i sramežljivo priča o svom životu i nedaćama, komšinica Tina čeka nas ispred Banetove kuće. Iza njenih leđa šire se već uređena, orezana stabla maslina, koja nam je Bane spomenuo kao plod svog rada poslednjih godina.

– On je to zasadio kad se vratio, imao nešto manje od trideset stabala različitih sorti. Kad su rodile prošle, pretprošle godine, a on nije imao novca da ih vozi u uljaru na preradu, nudio je da ih bere onaj kome treba. Dobar je to čovek, vredan i pošten, pomogao bi uvek za šta god treba, ali živi teško, jadno i siromašno. Čitav život mu je težak i mučenički, nikakvih primanja nema, ako misli preživeti onda mora ići kopati, čistiti, šta god raditi ne bi li zaradio sto kuna. Nije ni to bio problem kada je bio zdraviji, ali sada više nema ni zdravlja ni snage da to može, a biće sve teže. Nije danas lako živeti bez struje, vode, frižidera, šporeta ili kreveta, živeti kao pas a ne kao čovek. Bilo je ljudi koji su me pitali što se mešam, što tražim da mu se pomogne, ali meni nije ljudski gledati čoveka da se tako pati, a da mu se bar ne pokuša pomoći. Videli ste gde živi, gde spava, i gladan bi bio da sad ne dobija taj obrok. Možda je ljudima teško poverovati u ovo što pričam, ali ko sumnja neka dođe pa se sam uveri. Najlakše je okrenuti glavu od tuđe muke jer, kako bi stari narod davno rekao „Sit gladnom ne veruje“ – završava Tina našu priču o Banetu.

Priču na koju više nemamo šta dodati ni oduzeti. Priču na koju nam je, kao ljudima, i moralna i duštvena obaveza makar ukazati.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

2 KOMENTARI

Komentariši