Diple i svirale vuka sa Dinare

Dok kiša danima neumorno pada, a tišinu sela remeti tek blejanje ovaca ili lavež pasa, u majstorskoj radionici Željka Milivojevića u Polači ispod Dinare, pravi se ono što se malo gde može kupiti, a za šta je potrebno mnogo znanja, vremena i truda, ali pre i iznad svega ljubavi. Smenjuju se tu različiti zvukovi, teše se drvo, bruje neke brusilice, bušilice, alati, a onda neke melodije nalik onima koje se mogu čuti na gotovo svakom okupljanju dalmatinskih Srba.

Tih melodija iz najranijeg detinjstva oni malo stariji se dobro sećaju. Sećaju se vremena kada je bilo uobičajno da ljudi, iz pojasa zadenute, izvade diple, svirale, dvojnice, sve te neke instrumente sa kojima se danas, izuzev nekih većih manifestacija, retko imaju priliku susresti. Njihov zvuk vraća nas u ona davno prošla vremena, ti instrumenti oživljavaju slike koje čovek vremenom potisne duboko u sećanju.

Kako je počeo sa izradom tradicionalnih muzičkih instrumenata, svojstvenih dalmatinskim Srbima, priča nam Željko, evocirajući uspomene koje su još uvek sveže u njegovom gotovo sedmodecenijskom pamćenju.

- Moj deda i otac su pravili i svirali diple. Ja sam to gledao i slušao odrastajući uz njih, a vremenom sam to i sam zavoleo. Imao sam jedne stare očeve diple, koje sam kasnije poklonio svom sinu, pa sam po uzoru na njih počeo i sam da ih pravim. Kada sam se u tome malo izveštio, počeo sam ih praviti i drugim ljudima, kako je ko želeo. Moj otac je znao svirati i diple, svirale, frulice, i sve ih je znao sam i napraviti. Svi ti instrumenti, narodni, starinski, izrađivani su isključivo ručno i od drveta. Za izradu svakog od njih trebalo je dugo vremena - priseća se Željko.

Sve ima svoju proceduru

Vremena i uslovi u kojima se tada radilo, bili su poprilično drugačiji od današnjih, ali su sama procedura i osnova za instrumente ostali isti. Postoje tu različita verovanja šta se i u koje doba treba, a šta ne bi trebalo raditi, no izgleda da su sve to tajne majstora ovog zanata.

- Drvo za obradu se seče od 28. avgusta do istog datuma u oktobru, i to kada je pun mesec. Najčešće se koristi tisovina, javor, klen, ali ne smeđi već samo beli ili rebrasti, zatim trešnja i višnja, dženerike, ali je najbitnije da je drvo suvo kad se obrađuje. Kad sok u drvetu prestane da cirkuliše, drvo ostaje puno, nema brazda, a kad se izbuši mora da odjekuje kao zvono. Piskovi u koje ulazi zrak prave se od zove koju treba prethodno kuvati, ili od ševara, odnosno trske - sa osmehom kaže Željko.

Nakon potrage za odgovarajućom sirovinom i njenim pronalaskom, samo prvi, najmanji deo posla je urađen. Sledi proces obrade drveta, ali i vremenski period u koji je neophodan da drvo „sazri“. Naizgled prosti, muzički instrumenti poput dipli i svirala su velika tajna, u smislu da je ja za njihovu izradu, a naročito pripremu izrade, potrebno mnogo i vremena i znanja.

- Drvo prvo treba oblikovati, bradvom ili teslom, i mora biti ravno sa obe strane. Zatim se buše rupe koje moraju biti ravnomerno raspoređene i pravilno postavljene. U početku to baš ne ide jednostavno, dosta se greši, ali se vremenom čovek izvešti. Naši preci nisu imali ni bušilice ni brusilice, a opet su se snalazili i pravili instrumente koji su godinama trajali. Jedno vreme u celoj dalmatinskoj Zagori samo dva čoveka su se bavila pravljenjem dipli i svirala, braća Jovo i Tode iz Žegara, i nosili ih i prodavali po celoj tadašnjoj Jugoslaviji. Samo to vam govori da ne može baš svaki čovek time da se bavi - detaljno objašnjava Željko.

Od usečenog drveta do gotovih dipli ili svirala prođe najmanje godinu dana. U zimsko vreme, kada su dani kraći, ranije ode u radionicu pa za veče, kaže, može napraviti jedan od instrumenata. Najčešće pravi diple ili svirale-dvojnice, jer njih ljudi najčešće traže, ali ume napraviti i frulu, ne tako tipičnu za ove krajeve. No, nisu to jedini elementi koje izrađuje za poterebe ovdašnjeg stanovništva.

- Ljudi ovde najčešće uzimaju diple i svirale, baš zbog tih uspomena na prošla vremena. Mnogi ne znaju niti su ikada na njih svirali, ali ih uzimaju kao suvenir, nose odavde do Australije, Kanade ili Amerike. Ovdašnje stanovništvo je uglavnom starije, pa to retko ko i svira. Njima više trebaju teljuzi, drveni okovratnici na koje se stavlja zvono na ovnove, krave. Pravim ja i to, samo kad imam vremena - sa osmehom će naš sagovornik.

Ljubav prema muzici preneo na sina

Tradicionalne instrumente, po nepisanom pravilu, prati i tradicionalni način pevanja, izvorna ojkalica i oblačenja u narodne nošnje. Nekada je to bio sastavni deo života ovdašnjeg stanovništva, dok je danas izuzetak i retka prilika kada se ljudi okupe. U poslu ili druženju, radosti ili žalosti, kada su se čuvale ovce ili prelilo oko vatre u zimskim danima, kada se grožđe bralo ili vino odlevalo svejedno, obavezno se sviralo i diplilo.

Željkov sin Strahinja ljubav prema muzici nasledio je od oca, baš kao i njegov otac od svog oca, tako da su Milivojevići ispod Dinare odavno zaljubljenici u tradicionalno muzičko nasleđe.

- Čovek to ili voli ili ne voli, ili osteti ili ne oseti. Danas su druga vremena, više se slušaju i vrednuju drugačije stvari, ali ima ljudi koji su zaljubljenici u ono što je izvorno, autentično. Mi smo, nas par iz ovog kraja, nastupali na različitim manifestacijama sa različitim grupama, ali je teško to sve održati na okupu. Najčešće nema sredstava za odlazak na nastupe kad nas zovu u goste, onda se nema ni vremena uvek, ali ima volje i ljubavi pa odolevamo. Moj sin se takođe bavi muzikom, voli sve ovo kao što ja volim, pa mogu reći da imam naslednika koji će nastaviti da neguje tu izvornu pesmu i muziku. Sve je manje ljudi u selima pa je malo i prilika da se zasvira ili zadipli, ali ja koristim svaku priliku da ostanem u kondiciji, da vežbam grlo i dah da zasviram, makar pod Dinarom ovde dok ovce čuvam - setno kaže Željko.

Zahvaljujući svojim diplama i sviralima, ljubavi prema tradiciji i običajima duboko ukorenjenim, Željko je prebrodio i izbegličke dane, povratak i ponovni početak na rodnom pragu. Ono što mu je danas hobi, ne može nazvati poslom, jer od toga ne može zaraditi za egzistenciju. No, zadovoljstvo koje oseti nakon što završi neki od svojih instrumenata, ili momenat kada ga neko sa sobom ponese u daleki svet, nešto je što se ne može platiti novcem.

Njegovi instrumenti su neka vrsta neprekidne spone sa precima koju neguje sa puno ljubavi. To je samoispunjenje, ponos na ono što je napravio sa svojih deset prstiju i što će ostati još dugo nakon njega, da svedoči i nemo pripoveda.

Vaska Radulović i Željko Milivojević

Sa radošću nam je pokazao kako on to radi, kako svira, kako dipli i peva. Probali smo, ali ni približno uspešno, jer znati dipliti nije ni malo jednostavno. Treba tu i znanja, i kondicije, treba snažan dah iz još snažnijih pluća, zato su retki i oni koji umeju.

Željko Milivojević, zajedno sa prijateljima, danas nastupa u okviru krajiške grupe koja nosi naziv „Vukovi sa Dinare“. Dok ima snage, kaže Željko, i sviraće i pevaće, ali i praviti instrumente kako bi srpska izvorna muzička tradicija sačuvala svoje korene. Na dalmatinskom kršu Željko čuva ono što mu je ostalo od predaka, ono što mu ne može niko oduzeti. Zato je ovaj „Vuk sa Dinare“ istinski predstavnik vremena kojeg više nema.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.