Đuro Bogunović iz Karina sam odgaja četvoro dece, a krov na kući jedina im je želja

Đuro Bogunović je samohrani otac sa četvoro dece. Živi u Karinu Donjem, nedaleko od grada Benkovca kojem administrativno i pripada. Sve što ovom čoveku koji već godinama decu odgaja i školuje bez stalnog zaposlenja treba, jeste krov na kući kako njegovi potomci ne bi odrastali u nezdravim uslovima, prostorijama punim vlage i buđi.

Porodica Bogunović Karin

Đuro Bogunović se u Karin vratio u avgustu 2006. godine. Nakon izbegličkog lutanja po Srbiji, sa troje male dece i suprugom nije imao previše izbora već spakovati u torbu sve što ima i pravac u rodni Karin. Otac mu je, u to doba, već uveliko bio obolio od kancera, pa ni on nije mogao biti sam u Karinu.

– Bio sam po celoj Srbiji, svuda se seljakao. Poslednja adresa mi je bila selo Belegiš, opština Stara Pazova. Godinu pre nego što sam se vratio bio sam u poseti ocu. Već tada sam video da ne može više sam, nesrećna bolest je uzela maha i to me je navelo da se vratim i ja sa porodicom. Nije to bila laka odluka, kao što ni sam povratak nije bio lak. Uslova za život nismo imali, novca u džepu malo da bi bilo šta započeli a posla nikakvog – priseća se Đuro.

Ipak, vremena ni mogućnosti nije bilo da se o tome razmišlja. Pokrili su se koliko su mogli i izdržali. Otac mu je u međuvremenu umro, a Đuro postao otac po četvrti put. U bolnici u Zadru rodio mu se najmlađi sin.

Dogovorena humanitarna akcija „Krov za Bogunoviće“

Sam se bori za svoju decu

Ono što je bolna tema i njemu i njegovim maloletnim naslednicima jeste to što ih je napustila njegova supruga i majka njegove dece. O tome ne pričaju ni on ni oni, to je tema o kojoj se samo ćuti. Razlozi, na kraju, nisu ni važni, već Đurina odluka da se posveti deci, sam ih hrani i školuje, brine o njima jednakom posvećenošću kao što to, u drugim slučajevima, rade oba roditelja.

Svoj zadatak da ih, kako kaže, izvede na pravi put shvatio je kao životni prioritet sa kojim se ništa ne može porediti.

– Nije to lako, ali ja se moram boriti za njih. Moram ih izvesti na pravi put. Ja sam ih stvorio, ja ih moram i podignuti bar dok ne postanu punoletni, svoji ljudi. Najlakše je dete stvoriti i otići, ostaviti ga , ali to nije ni ljudski ni roditeljski način. Kada o tome razmišljam, kada vidim kako se ljudi odnose prema svojoj deci, onda je bolje i da ih nemaju nego da ih ulici ostave da ih odgaja – kaže nam Đuro Bogunović.

U Benkovcu posla nema

On to, i pored svega, najbolje zna. Od trenutka kada je ostao sam sa njih četvoro, izuzev dve ponude, sigurnog posla nije imao. Danas živi od socijalne pomoći i dečijeg doplatka, ali nijednog trenutka ne ističe da je to malo, da nemaju, da ne mogu, već skromno kaže da nekako uspevaju „ pokrpiti sve rupe“ .

– Do posla je ovde nemoguće doći, a ja i nisam u situaciji da baš sve mogu prihvatiti upravo zbog dece. Zvao me je čovek da vozim kamion u inostranstvo, ali sam bio primoran to odbiti jer ja decu nemam kome ostaviti da odem na put od nekoliko dana. Druga opcija bila je da idem raditi u Biograd. Iako to nije preterano daleko, ja svakodnevno do tamo nisam imao čim putovati, nemam automobil za to i ljudi su razumeli. U Benkovcu posla nema, pa odem raditi na dnevnicu ne birajući posao ako neko zove. U jesen i proleće toga je malo više, bilo da se radi o građevinskim radovima, pripremi drva, obradi zemlje ili slično, ali dnevnice su male i u ukupnom zbiru to je maksimalno možda dva meseca godišnje. Ali, dobro, imamo malo stoke, radimo baštu i uz primanja koja imamo pokrijemo se koliko možemo – skromno će ovaj hrabri otac.

Život u vlagi pod betonskom pločom

Iako sam otvoreno ništa nije tražio, ono što ga tišti i što bi u velikoj meri olakšalo život njemu i deci jesu bar malo bolji uslovi za život. Pod betonskom pločom, u tri prostorije gde svi skupa borave, puno je vlage i buđi, a i zime u kući bez krova hladnije su no inače.

– Ja sam po povratku napravio onoliko koliko sam mogao. Ozidao sam blokovima i salio ploču na kući, izradio tri prostorije da imamo gde živeti. Ni tada ni kasnije sredstava nije bilo da se nastavi dalje jer je građevinski materijal skuplji od svih naših potreba. Ostalo je tako kako jeste pa su sad vlaga i buđ koja se stvara zimi najveći problem. Baš pre dva dana smo kupili kreč da to sve prekrečimo, da bar malo osvežimo. Uskoro će zima, kiše, pa će se to opet stvoriti, ali to je sad jedini način da se izborimo sa tim crnilom. Da sam mogao uzeti građevinski materijal, podigao bih ja to još za dva-tri reda blokova, i podigao krov pa bi time dobili i dve sobe u potkrovlju i kuću bez vlage, no šta je tu je – sležući ramenima kaže Đuro.

Ne traže ni patike ni nove telefone, već pravi krov nad glavom

A upravo to su i jedine želje koje njegovi mališani glasno izgovaraju. Ne traže oni ni nove patike za prvi dan škole, iako će ih njihovi vršnjaci svi imati, ni novu odeću, u kakvoj će se njihovi školski drugovi pojaviti u školama, niti telefone, ni igračke, ni skupe stvari, niti bilo šta drugo što ostali roditelji smatraju da je deci neophodno.

Njih četvoro, Igor (15), Nikola (14), Lidija (12) i Matej (11) sasvim su drugačija deca. Deca koja odrastaju u selu u kojem nemaju ni komšija ni prijatelja, deca koja znaju šta njihov otac radi i za koga, zašto ga leđa bole i zašto teško ustaje, deca koja znaju kada i šta njihove životinje trebaju jesti i zašto je važno da o njima vode brigu, deca koja brinu jedni o drugima dok otac zarađuje dnevnicu, kuvaju ručak i rade fizičke poslove koje druga deca možda nikada u životu neće.

deca-2--Bogunović-Karin

Oni znaju da im je neki dobri čovek kupio knjige za školu, da nove torbe nemaju, ali će se snaći i sa starima, ne znaju šta su to prohtevi jer jedino što bi oni želeli sramežljivo izgovaraju.

– Ja sam najstariji pa je na meni i najviše odgovornosti. Sad zidam zid oko kuće, pa ćemo jednoga dana na njega postaviti i ogradu. Kad otac ide raditi ja čuvam ovce, ali i pomažem sestri u kući oko suđa i ručka. Nikola je polomio ruku pa mi sad ne može pomagati, inače uvek pomažemo jedni drugima oko svega što radimo. Pola obaveza je na nama, pola na ocu. On prvi ustaje, hrani životinje, a mi preuzimamo dok se on ne vrati. Kad idem u školu, onda sve druge obaveze prilagođavam tome – priča najstariji Igor kome ni susreti sa vukovima nisu strani.

– Dva puta je upao dok sam čuvao ovce. Prvi put mi je odneo jedno veliko jagnje, nisam ga mogao spasiti. Drugi put je napao ovcu, ali sam video na vreme pa sam stigao reagovati i ovca je preživela – priseća se Igor.

„Imamo jedni druge“

Sve to pričajući ozbiljunošću odraslog čoveka. Igor je od ove jeseni srednjoškolac. Upisao je strukovnu školu u Zadru i nada se jednog dana svom vlastitom obrtu kada će, kako kaže, više moći pomoći ocu.

– Upisao sam školu za instalatera kućnih instalacija u Zadru. Biće mi malo neobično na početku, ipak je to veći grad i dalje je, ali snalazićemo se nekako. Tata će me ujutro u šest sati voziti do stanice u Karinu, a odatle imam autobus za Zadar, a u povratku ću se sam peške vraćati. Voleo bih to završiti pa jednoga dana otvoriti svoj obrt da mogu raditi i da ocu malo olakšam – kaže Igor.

Na pitanje da li im je teško odrastati u selu gde nemaju ni društva, prijatelja, ničega onoga što druga deca imaju, Igor bez razmišljanja odgovara da im nije teško.

– Imamo jedni druge, družimo se i radimo zajedno, živimo u prirodi, imamo svoje blago, svoje domaće životinje o kojima moramo brinuti – govori najstariji sin.

deca-3-Bogunović-Karin

Ono što mu jedino nedostaje poklapa se sa tatinom željom.

– Eto, samo taj krov i malo kupatilo da možemo normalno funkcionisati. U kući imamo dosta vlage po plafonu i na zidovima. Pre par dana smo počeli krečiti, dve sobe , kuhinju i hodnik, da nam bude bar urednije – zaključuje Igor.

Ni manjih ljudi, ni više zrelosti

Iako je jedino žensko u kući, dvanaestogodišnja Lidija ne smatra prevelikom obavezom kuvanje ručka, pranje suđa, odeće za svih petoro. Otac ju je, kaže, tome naučio, a braća joj u svemu nesebično pomažu.

– Perem i kuvam za sve, ali mi braća pomažu u svemu. Otac nas je sve naučio. Nije to meni teško, samo bih volela da imamo malo veće kupatilo, da se možemo okupati, i da braća jednog dana imaju svoje sobe. Sad spavaju oni u jednoj, ja u drugoj. Zimi, kad je jako hladno, i otac spava sa njima – skromno će Lidija.

deca-1--Bogunović-Karin

A baš taj krov i kupatilo su sve ono što ova deca istinski žele. Vedri, nasmejani, puni optimizma i ni jednog sekunda se ne žaleći bez pitanja, spremajući se za školu koriste poslednje slobodne dane da naprave domaći smokvin kolač, berući tek pristigle smokve, svako sa svog stabla.

– Svako ima svoje drvo, jer nam je deda, kad smo se vratili, nakalemio po smokvu i svaku nazvao po nama. Svako brine o svom stablu jer nam je to i uspomena na deda koji više nije sa nama – objašnjava četrnaestogodišnji Nikola.

Nikola, koji na pitanje šta kažu njegovi školski prijatelji na uslove u kojima on odrasta kaže:

– Ja im kažem da je u selu najlepše, da imamo svoje životinje i sve svoje domaće proizvode i da malo toga trebamo kupovati. U selu je lepše živeti nego u gradu i zato im kažem da dođu, da vide kako je ovde bar kad budu na putu do mora.

Krov na kući bi Bogunovićima učinio život lepšim

I svega toga o Bogunovićima je mnogo, i sve je malo da bi ih čovek zaista upoznao i nadivio se svemu onome što jesu. Deca, primer ne samo drugoj deci već i odraslim ljudima.

Baš to kaže i Katarina Vrcelj, gradska većnica i predsednica SDSS-a u Benkovcu.

– Oni su jedna od najmlađih povratničkih porodica u Karinu. To su sve dobra, pametna i vredna deca koja žive u teškim uslovima. Oac se brine da im ništa ne nedostaje, ali njegove mogućnosti su ograničene. To su sve školska deca kojima i male stvari mnogo znače. Ipak, ono što je najvažnije i što bi njima mnogo pomoglo, učinilo život lepšim, jeste da im se obezbedi taj krov za kuću i sredi kupatilo. Ja bih volela da se nađu sredstva da im se bar materijal obezbedi, a radnike bi mi sami pronašli, jer šteta je da deca žive u ovako nezdravim uslovima – zaključuje Katarina.

A pored svega rečenog, onog što su ova deca ukratko imala da kažu, svaki drugi zaključak bio bi više nego suvišan. Oni zaslužuju bar taj krov, krov koji nikako nije topliji od njihove topline , ni veći od svega onog što u sebi nose.

Pogledajte i prilog o porodici Bogunović naše Televizijske produkcije Zajedničkog veća opština:

Počela humanitarna akcija za Đuru Bogunovića i njegovih četvoro dece

 

10 KOMENTARI

  1. Uvažena i poštovana gospođo Katarina Vrcelj, srpskom narodu iz Republike Hrvatske nije jasno zašto nas predstavljate trideset godina i koja je Vaša uloga kao stranke u kompletnim društveno – ekonomskim i političkim odnosima?. Vi do dana današnjeg niste u stanju da u svakoj opštini napravite 4×4 metra neku kancelarijicu đe bi se ljudi sastajali odnosno Vaša stranka, dsastaju se u skradinskoj opštini pod bajemom kao u turska zemana a koliko m,i je poznato ni u drugim sredinama nije bolje. Daj već jednom ne mlatite više ptraznu slamu počmite nešto i da radite…-

  2. Poštovana i uvažena gospođo ili gospođice Katarina zašto se Vi i Vaši saradnici uopšte bavite politikom kada iznosite takve činjenice trebalo bi?. Ko bi trebao!? Čoban koji čuva ovce ili foteljaši kpoji primaju po prilične plate a neradite ama baš ništa. Dokle Vaše klimoglastvo i prosipanje magle i kome!?.

  3. Pozdrav svima, ali ostavmose komentara nego prije napravimo nesto pa cemo onda komentarisati. Mislim da je predlog dobar da se otvori ziro racun. Ako se u medjuvremenu neko nepojavi da vodi akciju sto se nadam da hoce.

  4. Gogo, ako poznaješ lično Đuru, stavi ovdje pod komentar:
    njegov broj telefona sa imenom, prezimenom i adresom,
    pa stavi još visinu dece i broj odječe i obuče, pa nek od tu krene akcija.

  5. Поштовани сви, тренутно се ради на покретању акције, али ће за отварање посебног рачуна бити потребно одређено време, а надамо се не више од двадесетак дана. О свему ћете бити на време обавештени на нашем порталу. Хвала свима. Уредник.

  6. Najbolje ziro racun da se otvori a Djura ce po prioritetu da kupuje deci za skolu ili za kucu sta mu treba.Treba imati novac i za putne troskove dece za autobus Karin Zadar a i koliko mi se cini da i ma;ldja deca moraju u osnovnu skolu Gornji Karin Ili bas Benkovac.Svakako treba da se voze autobusom.pozdrav i zelimda im se pomogne koliko ko moze.Dragica Divac.

Komentariši