Hram Uspenja Presvete Bogorodice u Imotskom

Pravoslavnih Srba, prema zapisima letopisaca, u Imotskom je uvek bilo oko hiljadu. Hram posvećen Uspenju Presvete Bogorodice, smešten u naselju Glavina Donja, bio je i ostao mesto sabranja pravoslavnih Srba.

- Prvi spomen na ovaj hram datira iz 1722. godine međutim, da je postojao i ranije svedoče grobna mesta na ovom groblju koja su iz 1625. - 1628. godine. Hram su gradili vernici sa sveštenstvom. U početku je ovo bila monaška parohija, a monasi su ovde živeli sve do dolaska prote Spiridona Margetića. Od tada, pa do danas, na parohiji počinje da službuje bračno sveštenstvo. Narod je svojim radom i svojim prilozima gradio hram i ugrađivao sebe u svoju veru i svaki ovaj zid - priča sveštenik Dragan Mihajlović.

Jedan od najznačajnijih imena ovoga hrama i grada bio je protojerej-stavrofor Spiridon Margetić, za čije je vreme hram Uspenja Presvete Bogorodice dobio svoj novi ikonostas, nabavljen na Kritu.

- Cela Imotska krajina bila je poznata po preduzetnim ljudima, trgovcima koji su bili, da tako kažem, snalažljivi kroz život. Takvi su bili i Srbi iz ovog kraja, dosta je bilo trgovaca, ugostitelja u ta prošla vremena, koji su imali snage, mogućnosti i znanja da podignu jedan ovakav, velelepni hram. U turbulentnim vremenima monasi su ovde dolazili i iz manastira Dragović kako bi služili liturgiju i kako vernici ne bi bili bez reči Božije i svog duhovnog pastira. Prota Spiridon Margetić ostao je ovde dugo na službi, i zaista je značajan njegov pastirski rad. U značajnoj meri pridonosio je buđenju svesti srpskog naroda da se oslobodi od tadašnjih vlasti Austro-ugarske. Za vreme njegove službe hram je proširen, u stvari, zbog povećane brojnosti vernika javila se potreba za većim hramom pa je 1883. hram proširen, što se vidi na njegovoj spoljašnjosti, a urađen je i postojeći ikonostas i to u Grčkoj - objašnjava otac Dragan.

Hram podignut iz pepela

U vremenim prošlim, nikada nije bilo lako ni sačuvati ni svedočiti svoju veru, naročito kada se misli na veru pravoslavnu. Na ovim nemirnim i vazda turbulentnim prostorima, velike sile su konstantno nametale svoje, a vlasti njihove nisu imale mnogo razumevanja za običan pravoslavni živalj. Kad god je stradavao narod, stradao bi i hram. U svojoj istoriji hram je stradao nekoliko puta, a u poslednjem ratu pretrpeo je znatna oštećenja. Ipak, trudom i ljubavlju imotskih Srba, hram je obnovljen, zasijavši ponovo u svoj svojoj lepoti, a posebno vredi istaći živopis hrama koji izaziva pažnju svih vernika i posetilaca ove svetinje.

- Samo u poslednjem ratu koji je zadesio ove prostore, hram je dva puta miniran i pretrpeo je znatna oštećenja, što je slučaj i sa manastirom Svetog Vasilija Ostroškog koji se nalazi nedaleko odavde, u selu Crnogorci. Ipak, uz Božiju pomoć, trudom i donacijama vernog naroda, uspeli smo ponovo obnoviti hram i podići ga iz pepela, možda bolji i lepši nego što je bio. Kada pričamo o tim nesrećnim ratovima, moram pomenuti i Drugi svetski rat kada su ovde vernici stradali, neki su ubijani kod svojih kuća, drugi odvođeni u ustaške logore. Uzevši u obzir druge krajeve, moram napomenuti da to ovde nije bilo masovno, ali za nas hrišćane, kada je jedan čovek ubijen, kada samo jednom biću nevino uzmete dušu onda se i to gleda kao jedna tragedija, a ovde ih je bilo dosta.

Ponose se sa parohijskim domom

Ideja o oslikavanju hrama usledila je nakon obnove, a oslikavanje je završeno 2007. godine. Ovo je, ujedno, i prvi hram u Eparhiji.

Pročelje hrama u Imotskom nekada je krasila preslica, zvonik u mediteranskom stilu, da bi sedamdesetih godina 20. veka, preslica bila zamenjena novim zvonikom sa četvorovodnim krovom.

Pravoslavna zajednica u Imotskom s pravom se može pohvaliti i sa parohijskim domom, koji i danas, baš kao i u vreme svog podizanja, svedoči arhitektonski sklad ali i otmenost pravoslavne zajednice u ovom gradu.

- Kada spomenemo parohijski dom pri hramu onda slobodno mogu reći, da to nisu preterane reči hvale, da je to jedna od lepših kuća u imotskoj krajini. Ona je, u sadašnjem ovom obliku, iz 1909. - 1910. godine s tim što je pretrpela manja oštećenja tih devedesetih godina. Kada je obnovljen hram, obnovljen je i parohijski dom kako bi sveštenik, koji ovde boravi u službi, imao svoj krov nad glavom - objašnjava Mihajlović.

Očuvanje pravoslavlja na ovom prostoru uvek je bilo povezano sa žrtvom, jer islamski istok i rimokatolički zapad oduvek su nastojali iskoreniti pravoslavnu istinu.

- Samo uz pomoć svoje jake vere narod je uspeo sačuvati svoj identitet. Ovde se vernici duhovno okrepljuju i snaže, ali i druže, okupljaju, susreću, dele imuku i radost. Velika većina Hrvata ovde ima svoju krsnu slavu koju obeležavaju na svoj verski način, bez slavskog kolača i žita kao što je kod nas slučaj, ali slave zaštitnike, patrone svojih porodica. Nekada je ovde, davno u prošlosti, bio sabor na Malu Gospojinu, kada je narod dolazio iz svih krajeva, pa čak i iz Livna kako pričaju ovi stariji.

Hram Sv. Vasilija Ostroškog Čudotvorca

Osim hrama Presvete Bogorodice, imotski Srbi se mogu pohvaliti i sa hramom Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca, smeštenom u obližnjem selu Crnogorci, na obodu Imotskog polja, koji bi prema zamisli Episkopa dalmatinskog Fotija uskoro trebao postati mestom monaškog života, žrtve i podviga.

Srba u Imotskom sve je manje, ali ostaje nada da će ono malo presotalih žitelja sačuvati svoj hram i svoju veru, kao što je to bilo i u prošlosti.

- Imotska parohija broji oko pet stotina duša u oko stotinu i osamdeset domova. Moram reći da ovi ljudi ovde, svi pravoslavni, primaju sveštenika u svoj dom otvorenog srca i širom otvorenih vrata. Ljudi su ovde vredni i radišni, ali pre svega ljudi dobrog srca. Generalno, ovde su ljudi puni ljubavi, i bez obzira što sam ja ovde pravoslavni sveštenik, nikakvih ružnih iskustava nisam imao. Šta više, a to moram napomenuti, nakon rata devedesetih, kada se krenulo sa obnovom crkve, određeni broj Hrvata, rimokatolika je prilazio i svojim prilogom, svojom pomoću, doprinosio da se hram obnovi. Jednom rečju, to su situacije gde su ljudi bili ljudi i ništa drugo, a tome nas Hristos uči, da budemo ljudi i da budemo Njegovi - pojašnjava Mihajlović.

Malobrojni, ali pravoslavci za primer

U Imotskom se, kao i u većini krajeva, rađa mali broj dece dok starije stanovništvo izumire. Mihajlović kaže da dece ipak ima, da učeći veronauku u školi deca čuvaju svoje, čuvaju svoj jezik i identitet. Imotski Srbi najčešće se okupljaju na dan slave, na Veliku Gospojinu, Malu Gospojinu o svim većim praznicima u godini, ali i nedeljom kada se služi sveta liturgija. U najtežim vremenima, vernici su se samoinicijativno okupljali, obilazili hram i sakupljali sredstva za njegovu obnovu, a to je samo jedan od pokazatelja koji ocu Draganu potvrđuje da je na pravom mestu, da širi reč Hristovu među onima koji je željno i sa ljubavlju slušaju.

Pravoslavni Srbi u Imotskom, iako ih je malo, svojom žrtvom i ljubavlju, mogu postati primer očuvanja duhovnog i kulturnog nasleđa svojih predaka, čiju su veru u svim životnim iskušenjima sačuvali neokrnjenom. Zbog toga je svaki povratak među imotske Srbe povratak u duhovnu oazu Hristove ljubavi, koja nadilazi svaki nemir ovoga sveta.

Manastir u Crnogorcima

Manastir Svetog Vasilija Ostroškog u Crnogorcima, kod Imotskog osnovan je blagoslovom bivšeg episkopa dalmatinskog Fotija. Ovaj manastir je peti manastir u Eparhiji dalmatinskoj i biće duhovni centar Imotske krajine.

Ovaj sveti hram podignut je 1988. godine i do sada je služio kao parohijska crkva. Novi manastir Svetog Vasilija Ostroškog u Crnogorcima ima već jednu veliku svetinju – mitru Svetog Vasilija Ostroškog, koja je sa njegovih moštiju donesena i darovna ovoj svetoj crkvi.

Manastir Svetoga Vasilija Ostroškog u Crnogorcima od imovine trenutno ima samo ovaj sveti hram.

Eparhija dalmatinska uspela je da pripremi idejni projekat konaka ovog svetog manastira, koji treba i može da se gradi, zahvaljujući pobožnim i dobrim ljudima iz ovoga kraja, koji su već darovali mnogo zemlje ovoj svetinji, čim su čuli da će na ovom mestu biti osnovan manastir Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca.