Iako broj stanovnika opada, rade na poboljšanju životnih uslova

Posetili smo sela Duboka i Sibokovac u Požeško-slavonskoj županiji i razgovarali o životu srpskog stanovništva na ovom području.

Dušan Velimirović 07.04.2022.
Duboka Nedeljka Radosavljević

Na obroncima planine Papuk nalazi se nekoliko sela koncentrisanih oko Čaglina po kojem je nazvana i opština kojoj sela pripadaju. Samo naselje Čaglin, prema najnovijem popisu ima 485 stanovnika, ali za obližnja sela predstavlja administrativni, politički, kao i društveni centar.

Iz Čaglina do sela Duboka dolazi se preko Milanluga, brdskom cestom pored koje se prostiru nepregledni vinogradi. Stanovnici Duboke najviše se ponose svetilištem u obližnjoj šumi, koje jednostavno nazivaju – Svetinja.

- Ovde se obično okupljamo za Spasovsku Nedelju i mesto je poznato po mnogim čudima i ozdravljenjima koja su se ovde dogodila. Dan pre proslave okupe se meštani, malo uredimo teren oko svetilišta, pokosimo travu, počistimo sve da to izgleda uredno i pristojno za taj dan. Na sam dan proslave dolaze ljudi iz cele opštine pa čak i sa područja cele županije. Nakon liturgije uvek bude posluženje gde se ljudi podruže i popričaju. Nemamo tačne podatke kad je mesto sagrađeno, ali iz usmenih predanja znamo da je starije od 150 godina. Sagrađeno je zato da ljudi imaju gde da se okupljaju i da se mogu održavati liturgije. Poslednja obnova urađena je 2015. godine kada je izliven novi beton. Meštani su taj posao odradili samoinicijativno, a opština je finansijski pomogla. Tada su se sakupili ljudi svih nacionalnosti i nije bilo predrasuda ko je koje vere i iz koje crkve. Još je od pre poznato po ozdravljenjima koja su se tu dogodila. Postoji verovanje da je voda jako lekovita, a poslednje ozdravljenje dogodilo se pre dve godine. Mi meštani smo bili svedoci tog čuda – priča o svetilištu u blizini Duboke mlada meštanka Nedeljka Radosavljević.

Sa 21 godinom preuzela brigu o selu

Iako se tek pre godinu i po dana vratila iz Dalja gde je pohađala srednju školu, Nedeljka je na svoja pleća preuzela veliki deo društvenog života u selu. Osnovala je i udruženje „Silva“ koje se bavi očuvanjem tradicionalnih vrednosti seoskog života.

- Udruženje „Silva“ osnovali smo 2020. godine, a cilj nam je promocija života na selu, zaštita životne sredine i pre svega očuvanje kulture i tradicije. Trenutno smo u našem kraju najpoznatiji po tome što organizujemo pesničke večeri. Odlučili smo da nam to postane tradicija, a ove godine planiramo da pripremimo i sajam starina. Ako sve bude u redu, to će biti lep i velik događaj. Trenutno imamo 21 člana, a aktivnih je otprilike 10, s obzirom na to da su članovi uglavnom osobe između 16 i 20 godina pa imaju obaveza u školi – predstavlja ukratko udruženje naša sagovornica.

Duboka Svetinja

Svetinja pored Duboke

Sama Duboka je veoma malo selo, a već na ulazu nalazi se i deo koji bi mogao da se nazove centrom. Kao i mnoga okolna mesta, i ovde stanovnici žive uglavnom od poljoprivrede.

- Mogu reći da je gotovo svaka kuća samoodrživa jedinica zato što sve što im je potrebno za život proizvode sami – hranu, povrće, meso, med i ostale namirnice. Imamo jednu veliku prednost, a to je da se unutar kruga od 30 kilometara nalazimo u blizini Našica, Požege, Pleternice i Slavonskog Broda. Stanovništvo je uglavnom okrenuto ka Požegi i Našicama, međutim stvarno je sreća što smo u blizini i ostalih gradova pa nam život u malom selu ne predstavlja problem. Mladi se nakon osnovne škole u Čaglinu, školuju ili u Osijeku ili u Požegi, a što se tiče raznih vrsta zabava, noćnog života, treninga i hobija, uglavnom se odlučujemo za Požegu i Našice – kaže Nedeljka.

Prema popisu stanovništva iz 2021. godine, selo Duboka broji 39 stanovnika, ali su meštani ipak optimistični jer je mladi čine dobar deo populacije i to im uliva nadu da će opstati i u budućnosti.

Selo u kojem još nema asfalta

Iz Duboke odlazimo u obližnji Sibokovac. Napuštajući lokalnu cestu dolazimo do neasfaltiranog puta  koji vodi do ovog sela. U centru nas dočekuje seoska delegacija, ponosno nam pokazujući društveni dom koji je trenutno u fazi obnove.

Stanovnici ovog sela bave se uglavnom poljoprivredom što smo se i sami uverili jer smo svedočili prizoru kada je jedan od meštana prošao kroz selo sa svojim stadom ovaca.

- Držimo krave i svinje i obrađujemo zemlju. Dolazi nam dosta kupaca privatno, nešto prodajemo i određenim firmama, a zanimljivo je da dosta kupaca dolazi s mora. Imamo i ovaca koje prodajemo na više. Slabo je isplativo, ali živeti se mora. U jednu ruku je u selu nekad bilo jednostavnije i bolje, a u drugu i nije. Mi smo nekad išli u školu kilometar i po peške, dok sad deci dolazi autobus, premda to u današnje vreme i nije neka velika novost nama puno znači. Udaljeni smo od svega, prva ambulanta i pošta su na devet kilometara, za svaku sitnicu moramo u Čaglin. Papire vadimo u Požegi koja je udaljena 50 kilometara, ali imamo auto pa nam to pomaže. Jedni drugima pomažemo i uskačemo starijim osobama kako bi ih autima vozili tamo gde moraju da idu. Postoje i žene koje obilaze starije meštane i pomažu im u poslovima oko kuće. Mi svoje selo volimo, živimo u njemu i ne bismo ga nikad menjali za grad – priča nam meštanka Zorica Gajić.

Sibokovac Zorica Gajić

Zorica Gajić pored društvenog doma u Sibokovcu

Zoričin sin Nenad ima 30 godina i jedan je od retkih mlađih stanovnika ovog sela. Za sada je nastavio da se bavi porodičnim poslom, iako tvrdi da je to postalo neisplativo.

- Ovde je za nas mlađe malo teže, ali snalazimo se. Dosta njih radi u gradu po firmama, ali mnogo ih se odselilo, malo ko ostaje u selu da se bavi poljoprivredom. Što se tiče društvenog života, odlazimo u Našice koje su nam udaljene 40 kilometara ili Slavonski Brod koji je udaljen 35. Ja sam odlučio da se bavim ratarstvom i stočarstvom. Ovi dani su za poljoprivredu teški zbog previsokih cena na tržištu i trenutnog stanja u svetu. Za sada planiram da nastavim s radom, ali ne znam dokle ću izdržati. Radim skupa sa roditeljima koji se poljoprivredom bave od ranije. Još uvek razmišljam da li da nasledim posao ili ću ga ugasiti – pojašnjava Nenad Gajić.

Iz Nemačke se vratio u svoje selo

Nakon što je jedno vreme radio u Nemačkoj, Nenad se vratio nazad u Sibokovac, jer, kako kaže, više voli život u svom selu. Aktivirao se i u društvenom životu.

- Išao sam u srednju školu u Požegu, gde sam živeo u đačkom domu, ali nakon toga sam se vratio jer u gradu ne bih mogao da živim. Bio sam i u Nemačkoj, ali za ovo nema zamene. Cene su skočile, a plate ostale iste pa je život tamo postao nepodnošljiv. Nekoliko nas se aktiviralo u selu na preuređivanju društvenog doma. Za sad smo napravili pločice u celom domu kao i komplet zidove na koje smo stavili rigips. Sad čekamo da dođe struja pa da krenemo i sa farbanjem, stavili smo i lamperiju, a kasnije ćemo verovatno urediti i spoljašnji deo, planiramo da stavljamo i fasadu. Pošto u selu ima nas desetak mladih, imamo stol za stolni tenis pa će nam to obogatiti društveni život, pogotovo u zimskim mesecima – priča Nenad o planovima sa obnovom društvenog doma u Sibokovcu.

Sibokovac Nenad Gajić

Poseta požeško-slavonskog dožupana Nikole Ivanovića meštanima Sibikovca

U selu postoji zvonik na kojeg su meštani veoma ponosni. Iako niko sa sigurnošću ne zna da kaže od kada datira, svi vrlo rado pričaju o njemu ono što znaju, ono što pretpostavljaju ili ono što su čuli od pokojnog deda Slavka koji je, kažu, bio hodajuća seoska enciklopedija, a koji je prošle godine preminuo u 93. godini.

- Od pokojnog deda Slavka sam čuo da je zvonik u Drugom svetskom ratu pogođen. On je tako rekao, a da li je bio u pravu, ne znamo. Posvećen je Svetom Iliji, a dan proslave ovog sveca je i zavetni dan u našem selu. Nekad je to bio i seoski kirbaj, pre 50-60 godina je tu znalo biti i 400 ljudi, a sad jedva 30 ljudi živi u mestu. Kirbaj se i sad obeležava, ali uglavnom po kućama – priča nam bivši poljoprivrednik, sada penzioner Zoran Bekić koji se u Sibokovac doselio pre 50 godina iz Kneževa u Bosni i Hercegovini.

Uprkos, malom broju stanovnika, i Duboka i Sibokovac se uzdaju u svoje mlade snage i veruju da će im one doneti bolju budućnost, kao i opstanak poljoprivrede i negovanja seoskog načina života.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.