Kazna za jednu reč – lekcija za čitav narod

Dok se sve češće u javnosti naglašavaju demokratski principi, važnosti zaustavljanja govora mržnje, tolerancija i uvažavanje svih nacionalnih manjina u RH, većina Srba, naročito na istoku Hrvatske živi u strahu kako da se izrazi, koje pesme da peva, kojim pismom da piše, kako da se izjašnjava i na kraju šta sme da objavi, lajkuje, prati ili komentariše na društvenim mrežama. Mnogo je bilo primera u kojima su Srbi kažnjavani ili javno osuđivani jer vole svoje pesme, svoj klub, svoju matičnu zemlju – svoju kulturu i identitet. Prisećajući se samo onih u poslednje vreme, sa pravom bi se moglo postaviti pitanje – treba li Srbin da se pravi mrtav?

Podsećanja radi, netrpeljivost i netolerancija prema mladom fudbaleru Srđanu Nediću vidljiva je i te kako bila u komentarima na društvenim mrežama kao i u naslovima mnogih medijskih portala, samo zbog jednog lajka, stranice čiji naslov skoro više ne sme da se spomene, a koja više ni ne postoji, iako je tada bio dvanaestogodišnji dečak. Bez stvarnog počinjenog krivičnog dela, bez ikakvog argumenta on je ne samo osuđen, nego izbačen iz kluba u kojem igra od svog detinjstva i kojeg voli. Nedugo zatim, pojavljuje se još jedan slučaj u kojem je Srbin iz Vukovara Predrag Oljača kažnjen sa 700 evra jer je uvredio policajce koji su ga na krajnje neprimeren način obavestili o smrti majke. Naime, prema njegovim rečima, kada su mu to saopštavali, smejali su se. Oljača ih je, tužan i povređen, kasnije u svojoj objavi na fejsbuku nazvao „smradovima“ posle čega mu je uručen prekršajni nalog.

Ovakvi slučajevi nisu retkost i tek je jedna od ilustracija načina na koji se sloboda izražavanja Srba u Hrvatskoj uvek iznova svodi na „slobodu pod uslovom“. Podsećaju svi takvi primeri jedni na druge i ne razlikuju se nimalo u svojoj suštini – u njima je glavni krivac Srbin, osuđen zato što je Srbin, bez konteksta i sadržaja.

Za slučaj da neko od čitalaca pomisli kako je u tekstu narušeno načelo novinarske etike te da je članak produkt subjektivnog osećaja nacionalne pripadnosti, trebalo bi ovde navesti kako nažalost zaista postoje slučajevi skrnavljenja hrvatskog nacionalnog identiteta od strane pojedinih pripadnika srpske nacionalnosti, koji su sa razlogom istrpeli određene represije. Bilo je u prošlosti i kompromitujućih primera, od paljenja i cepanja državne zastave, do neosnovane upotrebe oružja... Dakle ovde nije namera da se još više rasprši mržnja dva naroda ili izazove nacionalna histerija sa bilo koje strane, nego da se ukaže na nedostatke i činjenice koje bez razloga i bez ikakvog osnova krše osnovna ljudska prava, a prvenstveno slobodu u svim njenim oblicima. Tako, uzimajući u obzir sveukupne nemile događaje, nedvosmisleno se može reći da je srpski nacionalni vandalizam u Hrvatskoj ipak mnogo ređi u odnosu na brojne pretrpljene izazovne situacije i nepravdu načinjenu prema ovom, nekada konstitutivnom narodu. Brojni su Srbi novčano kažnjeni jer su pevali „zabranjene“ pesme, iako one nikog ne vređaju, ali su one nepoželjne samo zato jer dolaze iz glasova jednog naroda čije su stare tradicionalne pesme toliko puta prepevane, od strane mnogih naroda pa tako i hrvatskog.

U tom nizu primera, čovek se zapita – šta je Srbima dozvoljeno? Zašto Srbin svoje nacionalne pesme koje nikog ne vređaju ne sme da peva, dok ih sa druge strane, na malo drugačiji način pevaju upravo Hrvati na nekoj kulturnoj manifestaciji. Stoga je apsurd što Srbi više ne znaju koje pesme da pevaju, kako da pišu i izražavaju svoje mišljenje, a da ne budu pozvani na odgovornost. Kako da se mole i krste, na kom jeziku da govore, kako da žive da bi bili prihvatljivi građani jedne demokratski uređene države? Ironično je i to što Hrvatska, kao članica EU, dugi niz godina „preživljava“ tako što samo formalno neguje principe jednakosti, tolerancije i ljudskih prava, dok u praksi postavlja nevidljive zidove koji Srbe svode na „građane drugog reda pod nadzorom“.

Primere moderne demokratije možemo svuda naći – u prihvatanju bilo koje populacije, čak i LGBTQ+, ali srpske ne. Kada Srbin izgovori reč koja nije po volji vlasti iz bilo kojeg razloga, demokratija se iznenada pretvara u birokratsku pesnicu. Tako se može pomisliti da Predrag Oljača u stvari nije kažnjen zao što je policajce nazvao smradovima, već zato što se kao Srbin usudio i imao smelosti da svoje iskustvo opiše iskreno, bez ukrasa. Jedna reč je bila dovoljna da se pokrene čitav mehanizam represije. Policija je, umesto da preispita sopstveni nastup prema čoveku kojemu su smejući se u lice saopštili vest o smrti majke, rešila da ga disciplinuje. „Red i mir“ postao je tako izgovor iza kojeg se krije jasna namera da se pokaže zub kao poruka.

Koja tačno nacionalna identifikacija smeta i zašto?

Mnogim pripadnicima srpske nacionalne manjine ili Srbima iz regiona koji povremeno borave u RH još uvek nije jasno kako smeju da se ponašaju a da ne uvrede dostojanstvo i čast te države.

Prema evidenciji udruženja Veritas, do sada je procesuirano 15 Srba (Nemanja Berić, Rajko Lalić, Velibor Tripković, Članovi pevačke grupe „Jandrijino jato“, Milena Borjan, Davor Olujić…) zbog objava krajiških/patriotskih pesama na društvenim mrežama; 10 ih je odslužilo zatvorsku kaznu a njih 5 je platilo novčane kazne. Euronjuz region takođe izveštava da su mnogi Srbi, bez prethodnih prekršaja kažnjavani zatvorom zbog objava na društvenim mrežama, a praksu su pokrenuli Opšti prekršajni sud u Šibeniku i lokalna policija još 2017. godine.

Najsvežiji primer jednog takvog Srbina zabeležen je i u članku u Slobodnoj Dalmaciji i Jutarnjem listu. Naime, 22-godišnji srpski državljanin je na društvenim mrežama objavio fotografiju na kojoj vozeći motocikl podiže obe ruke sa tri prsta. Po zakonu o prekršajima protiv javnog reda i mira, predložena kazna bila je 700 evra, uz optužni predlog za sud i konačno – proterivanje iz Hrvatske i zabrana ulaska u EU. Zbog objava na društvenim mrežama uslovnom kaznom od dva meseca zatvora kažnjen je i glumac Sergej Trifunović čiji je boravak u Hrvatskoj ukinut nakon čega je i proteran iz zemlje.

Vrhovni motiv sankcija ipak nije jasno definisan, ali se iz obrazloženja suda navodi da je objavljivanje i izvođenje krajiških ili patriotskih pesama vređanje nacionalnih osećaja građana RH te veličanje nepostojeće teritorijalne tvorevine. U praksi, to bi značilo – ponos na srpsko identitetsko ili regionalno poreklo (tri prsta, krajiške pesme, simboli sa četiri slova S) se smatra neprihvatljivim i kažnjava se kao remetilačko ponašanje bez obzira na mirnu i kulturnu prirodu njihovih izraza. Ako znamo da simbol tri prsta predstavlja Sveto trojstvo (Otac, Sin i Sveti duh) i u njemu, kao takvom nema apsolutno nikakvog remetilačkog faktora koji može u svojoj osnovi da uvredi bilo koji hrišćanski narod, onda se legitimno postavlja pitanje – zašto zabrana i čemu mržnja. S druge strane, izražavanje pripadnosti pojedinih aktera većinskog naroda kroz izvođenje pesama sa ustaškom ikonografijom i uz ustaške pozdrave prolaze bez posledica.

Koji je smisao selektivne represije i kakvu poruku šalje društvo u kojem je srpski identitet nepoželjan, dok je drugi potpuno tolerisan, čak i kada zaista širi mržnju?

Ovaj tekst je sufinansiran od strane Ministarstva informisanja i telekomunikacija Republike Srbije u okviru projekta „Temelji srpskog identiteta u Hrvatskoj“.