Kremena – pusto selo i raj na zemlji

U neretvanski kanal, nekada oskudan i ne baš perspektivan kraj za život i opstanak, pre više od 300 godina Srbi iz Popovog polja u Hercegovini naselili su gornji deo sela Kremena njima poznatiji kao „Brijeg”. Na tom mestu, odakle pogled puca preko mora sve do poluostrva Pelješac, podigli su 1862. godine hram Svetog Spiridona pored kojeg su, u dolazećim vremenima, ostavljali svoje zemne ostatke kao neizbrisivi trag u večnosti. Po dostupnim podacima iz 1948. godine, na „Brijegu” je živelo 157 pravoslavnih Srba, većim delom prezivana Kadijević (101), dok je preostalo stanovništvo nosilo prezime Knežić. Život jednih i drugih, po pričama naslednika njihove loze koji nas odvode do Kremena, bio je težački, skroman pa i siromašan, oslonjen na jedinu mogućnost preživljavanja koju su imali - bavljenje stočarstvom.

- Naše staro selo naselila su samo dva prezimena, Kadijevići i Knežići, poreklom iz Hercegovine. Knežići su došli iz Pobrđa, a Kadijevići iz Zavale. Ovaj kraj naselili su bežeći od turskog zuluma u Mletačku republiku. Tu ih je more zateklo pa su tu i ostali, i ovde se i danas nalazi naša starina. Živelo se na škrtoj zemlji, na kamenu i uz more, pa nije bilo previše mogućnosti za to doba. Krš koji su zatekli pretvarali su u komad zemlje na kojoj su gajili stoku i proizvodili ono najosnovnije za prehraniti se – pojašnjava nam Petar Kadijević čija se starina, kako to ponosno ističe, takođe nalazi u selu Kremena.

Sredinom 1950. godine i krajem te decenije, stanovništvo ovog kraja masovno se preseljava sa mora, preko brda, na drugu stranu niz dolinu Neretve. U tom periodu odvija se i pretvaranje močvarnog područja u obradive površine pa se i uslovi života pokazuju boljim i unosnijim obrađujući zemlju niz dolinu Neretve.

- Ljudi su u to doba prvo pravili štale za stoku, potom kuće, išlo se za zemljom i boljim životom tako da su ovdašnji stanovnici iz sela Kremena naseljavali u selo Mihalj. Poljoprivreda je postala glavni pokretač i garant nekog boljeg života. Većinom se sadila loza, sve su bili vinogradi dok se nije krenulo sa drugim kulturama, povrćem i kasnije mandarinama. U Mihalju je tada bila Osnovna škola sa više od 100 đaka, dok je danas i tamo jedan đak koji školu pohađa u Opuzenu. Kako je vreme prolazilo išlo se bliže gradu, ka Metkoviću. Narod je gravitirao sredini u kojoj se lakše moglo doći do posla, pa su  sela ostajala sa sve manje stalnih stanovnika. Nama su u Kremenima ostale stare kuće, crkva, grobovi naših predaka i uspomene koje nas neraskidivo vežu sa ovim selom u kojem niko od nas danas više ne živi – sa setom priča Petar koji, iako rođen u Mihalju, Kremena oseća svojim selom.

Od Kremena preko Mihalja do Metkovića

Sedamdesetih godina prošlog veka u Mihalju je rođen i Mijo Knežić. Nakon 40 godina života i njegov životni i radni vek preseljeni su u Metković gde i danas živi sa porodicom. Kako je izgledao Mihalj u to doba još je sveže u Mijinom sećanju.

- Život u Mihalju je bio pravi seljački, što bi se reklo. Nije bilo kafića i takvih mesta, pa smo se kao deca okupljali oko napravljenih golova za fudbal. Stanovništvo se bavilo poljoprivredom, prvo vinovom lozom a potom mandarinama od kojih i danas živimo. Imamo zasade mandarina koji su stari i po 50 godina, i to je još jedna ostavština naših predaka. Svakom je svoj kraj, mesto iz kojeg je potekao, uvek najlepši i srcu najdraži, ali ja slobodno mogu reći da je ovaj naš kraj Bogom dan. Imamo more u blizini, imamo Neretvu, imamo plodno polje i plantaže mandarina po kojima smo jedinstveni u državi. U odnosu na vreme kada su naši stari doseljavali ove krajeve, danas se mnogo toga promenilo. Stare kamene kuće koje su oni s mukom gradili, u ovo vreme su jedan biser koji nema cenu. Iako su Kremena u međuvremenu ostala pusto selo, nisu zaboravljena. Mi koji smo emotivno vezani za naše pretke, ponosni na njihov mukotrpnu, težačku ali istrajanu borbu za opstankom i preživljavanjem, volimo svaki ovaj kamen koji su žuljevitim rukama dovlačili, svaki ovaj kameni zid u koji su uzidali deo sebe – priča nam Mijo dok obilazimo pusto selo na „Brijegu”.

Od bavljenja poljoprivredom nisu odustale ni novije generacije. Većina porodica koje danas žive u ovim krajevima bave se uzgojem mandarina, limuna, plasteničkom proizvodnjom povrća. Neki od njih su stare kuće u Kremenima pretvorili u pravi mali raj na zemlji, sa bazenima, terasama sa kojih se pruža nestvaran pogled ka moru, vinogradima, maslinicima, dvorištima u kojima su limun, nar, kaktusi i mediteranske biljke, začini, samonikli izdanci. No, da bi se moglo obnavljati starine onako autentično kako ovi ljudi jedino i žele, treba dobro zasukati rukave u polju.

- Brat i ja, naše porodice, i danas radimo zajedno. Da ne radimo mnogo ne bismo mogli ni opstati. Imamo oko 4500 stabala mandarina i 13 plastenika. Posla je puno, ali zato ni u čemu ne oskudevamo. Ljudi misle da je sve to lako, dođeš i lopatom zgrćeš plodove. Mi radimo tokom čitave godine, sama berba mandarina traje od početka oktobra do kraja decembra. Dok su mandarine zelenije beremo ih rukama, pa je učinak veći nego kada plod sazri pa beremo makazama. Prosečan ili dobar radnik dnevno može ubrati do 500 kilograma voća. Svaka godina je specifična i neizvesna, zavisno od vremenskih uslova. Mi smo prošle godine ubrali oko 22 tone voća dok će ove godine, na istoj površini, biti devet tona. Najvažniji je kvalitet voća, od toga zavisi i plasman na tržište. Berba na plantažama je specifična zbog vode koja okružuje zemlju. Do zasada se prevozimo čamcima, ubrano voće stavljamo u čamce kojima ga vozimo do obale, potom na palete i u kamione. Treba biti vičan tom poslu, posebno kada se prevozi urod ili mehanizacija za obradu zemlje. Uz mandarine ovde mogu reći da uspeva sve, jer nam pogoduju i zemlja i klima. Zato, iako zbog dece i njihovog školovanja živimo bliže gradu ili u gradu, ne odustajemo ni od sela kojem se vraćamo, koje obilazimo i obnavljamo u skladu sa mogućnostima. Obnovili smo hram, izgradili kapelu, tu su grobovi naših predaka i ovo je sve sastavni deo nas – detaljno Mijo upućuje u način života ljudi koji, ako žive na stečenim metkovićkim adresama, sa ponosom pokazuju svoje nasleđe u Kremenima.

Iako su plantaže pod voćem najčešće prva slika koja zaokupira onoga ko kroči u dolinu Neretve, naši sagovornici još su ponosniji prizorima koje mogu pokazati dolaskom u njihovo selo.

- Kako je vreme proticalo menjale su se i okolnosti, drugačiji način života. Zemlja se više ne obrađuje motikom i plugom već savremenom mehanizacijom. Tako i naše selo sada ima neke druge mogućnosti, drugačije potencijale. Ovde je more čisto, zrak je nezagađen kao u vazdušnim banjama, blizu smo Pelješkog mosta na koji se pruža predivan pogled sa svakog prozora i balkona. To nas u novije vreme čini prepoznatljivima, bar kada trebamo navesti neku odrednicu gde se Kremana nalaze. Dakle, nekada je stočarstvo bilo jedina mogućnost opstanka, preživljavanja, dok danas ovde možemo da se bavimo i turizmom. Sveopšti trend je da mlađe generacije odlaze u strane zemlje u potrazi za boljom egzistencijom i drugačijim načinom života, i na to se teško može uticati. Mi se i dalje trudimo da ljubav prema svom kraju, prema dedovini i očevini prenesemo na našu decu. Ja imam tri sina, dva se bave poljoprivredom, jedan je zaposlen u struci. Imamo svoje plastenike, uzgajamo paradajz, krastavce, paprike, salatu, blitvu, lubenice, kupusnjače, mandarine, svi radimo puno pa možemo reći da solidno živimo. Naša mala zajednica, tj. ljudi moje generacije koji vuku direktno poreklo iz Kremena, išla je za boljim životom, boljim sutra, ali ne zaboravljamo ni svoju dedovinu, tradiciju i običaje koji su nam ostavljeni u amanet. Hram nas okuplja makar u vreme velikih praznika i hramovne slave, Svetog Spiridona, ali okupljaju nas i oni čija imena stoje na ovim nadgrobnim pločama jer to su naši koreni, naša neraskidiva veza sa prošlošću, koren loze od koje smo svi potekli. Njima smo dužni da ne zaboravljamo i ove kamene zidine koje su tu ostale, pa iako ovde više niko stalno ne živi, bar za vreme našeg životnog veka da dolazimo, obilazimo i obnavljamo koliko možemo – emotivno pripoveda i Čedomir Knežić koji ponosno ističe činjenicu da svi njegovi direktni preci počivaju upravo u ovom mestu, na seoskom groblju Knežića i Kadijevića.

Svi ovi ljudi mogli bi satima i danima pričati o Kremenima, Mihalju, dolini Neretve koja ih je svojom raskoši trajno vezala za ove krajeve i način života po mnogo čemu drugačiji u odnosu na ostale krajeve Hrvatske. Obnovljeni hram, novoizgrađena kapela u blizini groblja, parohijski dom kakvim se mnogi ne mogu pohvaliti, samo su neki od pokazatelja privrženosti i ljubavi prema svom selu i precima. Kakvi su domaćini, o humanosti i čestitosti ljudi ovog kraja, jednako bi se mnogo moglo pripovedati, ali znaju to najbolje oni koje je put naveo kroz dolinu Neretve, odakle su i ove godine kroz brojne donacije otišle na tone njihovih mandarina.