Ljubav ih je dovela, Bezbradice zadržale

U tišini bukovačkog krša, daleko od gradske vreve, u zaseoku Bezbradice kod Kistanja, zajedno sa prvim danima proleća bude se i neki novi vesnici života. U mestu gde gotovo da nema mladih ljudi, a starijih je iz godine u godinu sve manje, mladi bračni par Bezbradica stvorio je svoj dom i dobio sina Momčila - prvo dete rođeno nakon rata u ovom zaseoku. Kažu da se dečji plač ovde nije čuo više od tri decenije.

Povratak korenima kao životni izbor

Anjin put do Bukovice počeo je kao studentsko istraživanje i rad na diplomi, ali se vrlo brzo pretvorio u životnu priču.

- Ja sam rođena u Pančevu, tu sam živela do prošle godine. Došla sam u Kistanje prvi put zbog završnog rada, u manastir Krka. Negde me je oduvek vuklo da dođem ovde, jer je moj deda poreklom odavde. Slušala sam priče o ovom kraju, o manastiru, o životu koji je nekada postojao. I osećala sam da moram da dođem da to vidim. Sećam se tog puta, kako sam gledala kroz prozor autobusa i kako me je krajolik potpuno očarao. Kad sam stigla, sve mi je bilo lepo. Videla sam i dedinu staru kuću, obrušenu, iz nje raste drvo, meni je to bilo i tužno i lepo u isto vreme, kao neka slika mojih korena. Pogotovo dole, kad sam sišla do manastira, ja sam tu provela nekoliko dana i svaki dan mi je bio lepši od prethodnog. Mogla bih, eto, tako još hiljadu dana da provedem tamo. Meni je prosto bilo prelepo. Kao da sam znala da tu pripadam - priseća se Anja svog prvog susreta sa Kistanjama i Bukovicom za koju su je vezali koreni po majčinoj liniji.

Upravo tu upoznala je Mihajla, ni ne sluteći da će taj susret za nju biti sudbinski i odlučujući za nove životne odluke.

Između dva sveta, put je vodio kući

Mihajlova priča je priča o povratku, postepenom, ali sigurnom. Njegovi, po očevoj liniji, nakon poslednjeg rata nastavili su živeti u Srbiji. Bukovica je ostala daleko, ali iz svakodnevnih priča i sećanja njegovih ukućana nikada nije iščezla.

- Ja sam rođen u Zemunu, odrastao sam u Beogradu, ali smo se stalno selili, menjali stanove i adrese. Moji su počeli graditi kuću, bilo je tu dosta neizvesnosti, ali koreni su uvek bili ovde. Posle rata su prvo došli pradeda Đuro i prababa Stevanija. Mi smo kasnije dolazili leti i tako sam kroz te dolaske počeo da doživljavam ovo mesto kao dom, a ne kao neku usputnu stanicu. Otac je 2014. godine došao ovde da brine o svojim roditeljima i ostao. I mi smo sve više vremena provodili ovde. U tim godinama sam se već navikao na ovaj život. Čak sam i radio u Kistanju neko vreme. Kada si mlad i nemaš jasan pravac, lako se izgubiš u gradu. Sve ti je dostupno, ali ništa nije suštinski. Ovde sam pronašao mir - pojašnjava Mihajlo.

Nakon prerane očeve smrti, Mihajlo ostaje u Bukovici i počinje da radi u manastiru Krka. Upravo tu upoznaje Anju i tu se rađa ljubav između dvoje mladih ljudi čiji su životni putevi, bar u tom trenutku, uskoro morali ponovo da se raziđu. Njihova veza trajala je dve godine na daljinu, između grada i sela, između dve različite svakodnevice.

- Mihajlo se vratio ovde negde 2020. godine. On je već živeo i radio ovde kada smo se upoznali, tako da je već ostavio grad za sobom. A ja sam oduvek priželjkivala da živim na selu i, kada sam njega upoznala, nije mi bilo teško da prelomim. Jeste u početku bilo teško, s obzirom na to da sam ja vrlo brzo našla posao u struci nakon studija. Radila sam kao istoričar umetnosti, bavila sam se fotografijom, sve je krenulo kako treba. Ali život je imao drugi plan. Nakon nekog vremena ostala sam trudna, ostala bez posla i tada smo shvatili da je vreme za novi početak. I onda smo odlučili da dođemo ovde. Dok smo bili u vezi na daljinu, maštali smo o tome da živimo ovde, da imamo decu, da ona rastu u prirodi, da uzgajamo svoju hranu i živimo zdravo. I eto, to nam se božijim promislom i ostvarilo - kaže Anja.

- Kada si u vezi na daljinu, fali ti sve, dodir, blizina. Shvatili smo da moramo da donesemo odluku. Tako smo došli ovde. Proveli smo dosta vremena zajedno i iz svega toga shvatili da želimo isti život. Ja sam uvek želeo da dođem ovde, ali nisam imao uslove. Na kraju se pokazalo da je ovde ipak lepše - dodaje Mihajlo.

Život koji se gradi iz početka

Danas žive kao složna porodica, u zaseoku Bezbradice, sa Mihajlovom i Anjinom majkom, koje im pomažu u odrastanju malog Momčila. Njihov dan počinje rano, a obaveze se smenjuju bez pauze. Anja je, uz Mihajlovu podršku, naučila poslove sa kojima se ranije nikada nije susretala. Danas muze magareće mleko, brine o životinjama, osmišljava proširenje kokošinjca i uređuje dvorište. Sa posebnom pažnjom i ljubavlju uredila je okućnicu, zasadila cveće, napravila kutke za životinje, uredila kućicu za zeca. Zajedno sade baštu, uređuju prostor i grade svoj svet.

- Magarci su bili tu i pre nego što sam ja došla, ali sam sve to prihvatila jer sam veliki ljubitelj životinja. Oduvek sam maštala da živim ovako, da imam koke, životinje, svoju baštu. Meni treba mir, sunce, priroda  i to sve ovde imam. Ustanem rano, kad moj suprug krene na posao i dok naša beba još spava, pustim magarce, nahranim koke, sredim šta treba. Sve radim u etapama, nije mi ništa teško jer volim ovaj život.

Samostalnost kao san i cilj

Njihova ideja je da žive od onoga što sami stvore, polako, ali sigurno. Već sada imaju domaća jaja od Anjinih ljubimica, sveže magareće mleko, salatu i ostalo povrće iz svoje bašte, a to je samo delić onog što su u stanju da sami proizvedu.

- Počeli smo sa nekoliko koka, pa smo malo po malo proširivali. Danas ih imamo sve više i stvarno sam srećna kad ih vidim kako šetaju po dvorištu. Želimo da znamo šta jedemo. Da naša beba raste uz hranu koju smo mi uzgajali, da ne bude tretirana, da bude zdrava. Mihajlo je uredio baštu, zasadili smo krompir, luk, posejali prva semena i već sa prvim toplim danima proleća očekujemo i prve plodove našeg zajedničkog rada i truda. Volela bih da imamo plastenik, da uzgajamo jagode, da budemo što više samoodrživi. To je ono što nam je, od samog početka, bio zajednički cilj - pojašnjava Anja.

Magareće mleko već proizvode, sami ga koriste, ali i prodaju. Svako magare već ima svoje ime, a njihova mladunčad, pulad, uveliko se takmiče oko Anjine naklonosti. Anja je nedavno počela da snima svoj život na selu, od rada u bašti do brige o životinjama. Svaki video zapis započinje baš poput njenog radnog dana, sa rečenicom „Dobrodošli u moj svet“.

- Snimam naš dan, obaveze, život sa životinjama. Ljudima je to zanimljivo. Vidim da im prija taj mir. Nemam baš puno vremena za taj hobi. Obaveze oko bebe, u domaćinstu i u poslovima koje svakodnevno obavljam zahtevaju dosta vremena, pa video-klipove objavljujem u pauzama za kafu. Sve više ljudi mi se javlja nakon što nešto odgledaju, pa neretko dobijam i savete kako da neki posao bolje ili jednostavnije uradim, kako da preuredim kokošinjac ili stvorim uslove za zajednički boravak koka i pataka. Sve mi je to jako zanimljivo, a bude i korisnih saveta oko stvari o kojima možda nisam razmišljala. Tako sam, od ljudi koji me prate, dobila petla u trenutku kada je naš nestao, pa opet malu koku i petla od jednog čoveka i onda se to sve pretvorilo u jednu lepu priču, nalik zajedničkom druženju – zadovoljno će Anja, ne skrivajući da u svemu tome jako uživa i, na neki način, nastavlja svoj hobi sa snimanjem i fotografijom.

Bukovica kao šansa - ostanak a ne odlazak

U polu-pustom kraju, tamo gde je ljudi iz godine u godinu sve manje, gde se češće traže razlozi za odlazak nego za ostanak, ovi mladi ljudi vide šansu za budućnost.

- Ja uvek kažem da sam zadovoljan, srećan sam, lepo mi je tu. Za razliku od života u Beogradu, ovo je mnogo sporiji tempo i meni to prija. Nema gužve, kašnjenja, gledanja na sat, buke, svega onoga što je neminovno u velikom gradovima. Sad često postoji neki narativ da mladi treba da se vrate na selo, grad je loš. Ja sam se tu pronašao, ali ne mogu da kažem da svako mora da dođe na selo. Nije to za svakoga. Ali onaj ko ima priliku, ne bi trebalo mnogo da razmišlja, može da dođe i da proba. Niko te ne uslovljava. Pogotovo ko nema porodicu i nema previše obaveza, treba uvek da isproba. Meni je prijalo, jer ovde nekako nema presije. Sve ide lagano i sve se stiže. Shvatio sam da, iako nema žurbe, ipak može nešto da se stvori. Ako imaš taj „majndset“, u nekim zdravim okvirima, možeš da stvoriš i porodicu, i da se uzdižeš kulturno i obrazovno, i da napreduješ u karijeri. Jer realno, i Hrvatska je zemlja iz koje se dosta ljudi iseljava, svi idu u Nemačku ili negde u inostranstvo, ali ima dosta slobodnih pozicija. I svako ko nešto zna, ko nešto vredi, ako hoće da radi, može da se pronađe i da napravi karijeru ovde. Majstori, fizikalci, trgovci, konobari, pa čak i u prosveti, mislim, nisam iz tog sveta, ali verujem da svako može da stvori neku svoju priču ovde i da bude zadovoljan - kaže Mihajlo, dodajući kako ljudi koji sebi traže priliku treba da gledaju pozitivne primere, ne tražeći uvek i u svemu problem.

- Prednosti su pre svega u tome što živimo u 21. veku. Znači, ranije ovde jeste bio težak život, ljudi su živeli siromašno, ali im je bilo otežano sve i svašta. Recimo, Bezbradice su tri kilometra od Kistanja, njima je bilo teško da odu do Kistanja ukoliko treba, ne znam, neka nabavka i tako dalje. A sad imamo kola, imamo hiljadu načina da dođemo do stvari koje su nam potrebne. Trgovine su dostupne, imamo internet, možemo da budemo u komunikaciji sa bilo kim. Znači, ja nisam prekinula nijedno prijateljstvo koje sam imala u gradu, zato što imamo internet, ja se čujem sa svojim prijateljima i prijateljice dolaze čim nađu vremena, da se malo družimo. Prednosti su ogromne, mislim, u odnosu na grad. Prvo, zdrav način života. Znamo šta jedemo, uzgajamo to što je u bašti, to jedemo, znamo da nije prskano, znamo da smo mi to uzgajali, kako smo tretirali i tako dalje. Imamo domaća jaja i ja ujutru pokupim to jaje i odmah sveže bacim na tiganj i doručkujem. Tako da, za mene je ovaj način života prava stvar. Neko možda više voli grad, ja imam drugarice koje se ne bi odrekle grada, što je u redu, naravno, treba prvenstveno da poznajemo sebe. Neko vidi lepotu u gradu, ja lično ne, jer je tamo za mene sve zagađeno, buka, nema mira ni sekunde. Ja uživam u suncu, uživam u tišini, uživam u ovom zvuku magaraca. Tako da, za mene je ovde raj na zemlji. I pogotovo kada dođe proleće, kada dođe leto, ja ne bih ovo menjala ni za šta na svetu. I zahvalna sam što imam priliku da živim ovde - iskreno će Anja.

Dok sa Anjom sumiramo ovu priču, teško verodostojno prenoseći ali iskreno osećajući svaku emociju, ljubav i energiju kojom zrače ovo dvoje mladih ljudi, Mihajlo se već uhvatio posla koji, bar kada se radi o Dalmaciji, uvek predstavlja poseban gušt, uživanje. Nije mu strano, dodaje, da zameni suprugu u kuhinji ili preuzme obavezu oko pripreme ručka kada im prijatelji dolaze u posetu. Dok vešto priprema krompir, hobotnicu i povrće za „ispod peke“, Anja nam još odaje neke od planova o kojima zajedno maštaju.

- Pa, meni je želja da mi negde budemo što više samoodrživi. Da imamo što više, sad ne bih ja to nazvala velikim brojem životinja, ali prosto, eto, da imamo dve, recimo, koze, da imamo svoje mleko za svakodnevnu upotrebu. Već imamo magareće mleko koje i mi lično koristimo, ali i prodajemo, s obzirom da se koristi kao lek i da je dosta zdravo i da ga ljudi dosta traže. Volela bih, takođe, da imam svog konja, ali o tom potom, i da uzgajam u svojoj bašti ono što ćemo jesti i ono čime će se pre svega moja beba hraniti. A sad maštamo i o nekim stvarima, ali videćemo - daće Bog da se sve to ostvari. O nekom plasteniku, možda, ovako, gde bismo mogli još veću proizvodnju da napravimo. Meni je želja da uzgajamo jagode, ali daće Bog da se sve to ostvari. Eto, koliko budemo u mogućnosti, malo po malo, ja verujem da, kada se nešto dovoljno jako želi, da se to i ostvari – čvrsto verujući u ono što priča, završava Anja.

A u tom miru, u tišini bukovačkog krša, uz zvuk magaraca i korake po kamenu, ova mlada porodica gradi nešto što se danas sve ređe viđa - život po meri čoveka.