Ljubav prema filmskoj umetnosti prerasla u hobi

U Borovu živi kolekcionar i esperantista Dušan Adnađ koji se decenijama bavio pomalo neobičnim i specifičnim hobijem zbog koga smo odlučili da ga posetimo i vidimo kako to izgleda i bavi li se još uvek sakupljanjem fotografija glumaca overenih njihovim potpisima.

Nataložene godine i na Dušana su ostavile traga, ali ovaj vredni čovek, generacijama učenika borovske osnovne škole drag i poznat kao školski sekretar, i dalje se dobro drži iako se svojim voljenim hobijem ne bavi već skoro dve godine.

- To je i ranije bio skup hobi, a u zadnje vreme zahteva stvarno puno para pa sam odlučio da se zaustavim, međutim još uvek se desi da mi poneki glumac pošalje svoju potpisanu fotografiju iako sam mu pisao pre više godina – kaže kroz osmeh čika Dušan.

Svoji neobičnim hobijem Dušan Adnađ je počeo da se bavi još kao dečak nakon što je sa svojom strinom prvi put otišao u bioskop. Postao je veliki filmofil i ljubitelj sedme umetnosti i počeo je da piše glumcima sa molbom da mu pošalju svoju potpisanu fotografiju.

- Kao deca sakupljali smo svašta, sličice fudbalera, poštanske marke, razglednice, salvete, a ja sam u šestom razredu počeo da sakupljam fotografije glumaca. Sportom nisam mogao da se bavim zbog mog delimičnog invaliditeta, pa sam se pronašao u tome. U kino u Borovu naselju svake nedelje je mene i bratića vodila moja strina koja je bila Poljakinja. Tako sam zavoleo film i glumce. Da napišem prvo pismo trebalo je i hrabrosti, ali i para, a ja sam svoj džeparac trošio na to. Prvo pismo napisao sam jednoj engleskoj glumici, Džoan Rajs, koja mi je poslala svoju fotografiju zbog čega me je moja baka kasnije ukorila. Plašila se da me ne zavede (osmeh). Od glumaca je prvi bio Dirk Bogart i tako je krenulo – započeo je svoju priču čika Dušan.

Sakupio više od 3.000 fotografija

U početku je sve bilo mnogo jednostavnije, ali je sa razvojem filmske industrije i promenom celog koncepta proizvodnje filmova doći do potpisanih fotografija postalo znatno teže.

- Nekad su to radili studiji za koje su glumci snimali, odnosno njihova propagandna odeljenja. To uglavnom nisu bile fotografije sa vlastoručnim potpisima nego kopije. Glumac potpiše jednu sliku i onda studiji to kopiraju i šalju obožavaocima. Zamislite tu radost kada dobijete kovertu na kojoj piše Metro Goldvin Majer ili ime neke druge poznate filmske kuće. U početku su studiji sami finansirali slanje fotografija, bili su galantni, a kasnije su počeli da postavljaju razne uslove. Da im moramo poslati fotografiju, kovertu sa našom adresom i da im se plati odgovor kuponom koji smo kupovali u pošti. Kasnije smo u pismo morali da ubacujemo i novac – objašnjava Dušan.

Nije Dušan bio jedini koji je sakupljao fotografije, bilo je još nekoliko njegovih vršnjaka sa kojima se takmičio i razmenjivao fotografije, ali je na kraju on bio jedini koji je u tome ostao.

- Najveća tajna bila je kako doći do adrese na koju pisati, ali vremenom, kad čovek potpuno uđe u taj hobi, onda otkriva i razne detalje koji mogu da ga upute kako da to sazna. Na kovertama je ponekad bila i reklama za neki novi film uz spisak glumaca koji će u njemu glumiti pa smo znali gde treba pisati ako želimo njihovu fotografiju – objašnjava Dušan.

Domaći glumci skromniji i pristupačniji

Na zbirci koju poseduje Dušanu mogu da pozavide i najveće kinoteke jer u njoj ima preko tri i po hiljade fotografija sa sve potpisom glumaca, a negde i sa posebnom posvetom. To je sigurno najbogatija zbirka na postjugoslovenskom prostoru iako postoji još nekoliko kolekcionara.

- I sad sam u kontaktu sa jednim gospodinom iz Svilajnca koji sakuplja fotografije, a u novinama sam pročitao da u Srbiji ima još jedan čovek, ali do njegove adrese nisam uspeo da dođem.

Dušan u svojoj zbirci ima i veliki broj fotografija domaćih glumaca koji su za razliku od stranih bili mnogo pristupačniji  i skromniji. Sa njih se osmehuju Milena Dravić, Dragan Nikolić, Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić, Boris Dvornik i mnogi drugi. Svi poznati velikani jugoslovenskog filma su mu se javili i iskustva sa njima su većinom pozitivna.

- Iako ni jednog glumca nisam video uživo bilo je i nekoliko njih koji su mi se javili. Zadnji je to učinio pokojni Mustafa Nadarević. Sećam se bila je nedelja i baš sam ručao kada je zazvonio telefon. Pitao me mogu li da ga prepoznam po glasu, a kada to nisam uspeo predstavio se i obećao da će mi poslati fotografiju. Nažalost tada je već bio bolestan i obećanje nije uspeo da ispuni – priča Dušan.

Ako biste Dušana upitali koja mu je najdraža fotografija bez oklevanja bi izgovorio ime samo jedne glumice.

- Meni su najdraže fotografije Ave Gardner i njih imam najviše. Ona mi je bila omiljena glumica, a među glumcima nisam imao nekog favorita. Kasnije sam sakupljao i fotografije manje poznatih i manje popularnih glumaca jer sam hteo da imam što veću kolekciju. Verovao sam da će to nekome trebati međutim, nije se tako pokazalo. Imam pet unuka i ni jednog od njih to ne zanima – kaže setno Dušan.

Ovu jedinstvenu zbirku, čiju vrednost je nemoguće proceniti, niko do sada nije video na nekoj izložbi. Dušana su osim nas posećivali i drugi novinari. Poslednji u nizu bili su novinari Dojče Velea, ali Dušan se nikada nije odlučio na postavljanje izložbe jer je bio ubeđen da je to teško izvodljivo.

- Verovao sam da je to teško izvodljivo i da za to treba dosta novca, a ne znam ni koliko je zanimanje ljudi za to. Plašio sam se i da se fotografije ne oštete, a iz ove sredine niko i nije bio zainteresovan da to uradi – uveren je Dušan.

Pokušali smo Dušana da testiramo pa smo mu izgovarali imena glumaca verujući da nema njihovu sliku, ali bi on uvek potvrdno kimnuo glavom da ima. Tako da smo na kraju i odustali.

Esperanto druga ljubav

Zanimljivo je da je Dušan Adnađ bio i urednik jedinog esperantskog časopisa u SFR Jugoslaviji, a poznavanje ovog veštačkog jezika pomoglo mu je i u sakupljanju fotografija jer je mogao da komunicira sa ljudima iz uglavnom socijalističkih zemalja u kojima je esperanto pokret tada bio veoma jak.

- Časopis je nosio ime „Voćo“ (Glas), a esperanto me počeo zanimati kada sam napravio jednu pauzu u sakupljanju fotografija. Svojevremeno je taj jezik bio vrlo popularan. Izdavanje tog časopisa je za mene kao urednika i izdavača bio veliki problem i izazov jer su čitaoci iz raznih socijalističkih zemalja tražili časopis, a nisu mogli da ga plate. Kako sam imao slabu podršku, nešto malo od propagandnog odeljenja fabrike Borovo i nešto od opštine, a sve drugo vlastitim sredstvima, nisam bio u stanju da časopis distribuiram u inostranstvo – objašnjava Dušan.

Ipak, časopis je opstao punih deset godina i objavljeno je preko sto brojeva, ali je Dušan na kraju od toga morao da odustane.

- Bio je to veliki posao. Morao sam da sakupljam građu za svaki broj, a onda sve to pripremiti i urediti. Tada smo to radili na pisaćim mašinama, pa je prvo štampan na šapirografu pa kasnije u ofsetu i sve je to bilo jako skupo.

Jezik, u čijem korenu su uglavnom romanski jezici, i pokret koji je nekada bio veoma popularan, danas su gotovo zaboravljeni. Koriste ga samo zanesenjaci koji su ubeđeni da esperanto još uvek može da postane svetski jezik.

- Esperanto je bio način da se izbegne jezička diskriminacija, da nad ostalim jezicima u međunarodnoj upotrebi ne dominira engleski, ali ispostavilo se da je to utopija. Esperanto je još uvek dosta zastupljen u Africi, u južnoj Americi i u Japanu, tamo se ti pokreti još uvek drže – kaže na kraju našeg razgovora Dušan.

Da bi razgledali sve fotografije koje Dušan poseduje u svojoj zbirci bili bi nam potrebni dani, a možda i nedelje. Sve su uredno spremljene u svojim originalnim kovertama ali čini se da prosto vape za uređenim katalogom i popisom svih glumaca. Možda se to jednoga dana i dogodi, a ako i ne, važno je da bar na ovaj način ostane zabeleženo i da se pamti.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.