Muzika im i ljubav i posao

U porodici Đuranović sva tri njena muška člana, otac i oba sina, bave se muzikom. Prvi je propevao, ali ne u onom policijskom smislu, otac Zoran, a onda je njegovim stopama krenuo i stariji sin Miloš, koji je pored toga što peva otišao i korak napred pa i svira, a šta drugo nego harmoniku. Kasnije je ovim instrumentom ovladao i mlađi Zoranov sin Nikola. Muzika, i to ona narodna, postala je neizostavan deo života muških Đuranovića, zabava, strast i način da se zaradi kora hleba.

Zoran Đuranović rođen je u Bosni, pod Ozren planinom u blizini Lukavca, a danas je ponosni Borovac.

- Pokojna sestra i ja bili smo sami pošto su nam roditelji radili u Austriji, a ovde u Borovu su gradili kuću. Imali smo jednu kravu koju smo čuvali i šta ćemo drugo, dok je čuvamo mi pevamo one naše izvorne pesme. Tako mi je pesma odmalena bila najomiljenija zabava. Roditelji su mi kupili harmoniku, ali sviranje mi jednostavno nije išlo pa sam to batalio. Kao dete voleo sam da sviram frulu, ali ni to više ne radim iako je i sada imam – započinje priču najstariji Đuranović.

S godinama je Zoranova ljubav prema muzici i pevanju rasla i samo je čekao svoju priliku da negde pokaže svoje umeće, a gde drugde to da uradi nego u kafani.

- Dolazio sam često u našu poznatu borovsku kafanu „Dva kotilića”, a tamo je pevao moj kolega Brane Putnik iz Dalja. Sedeći za kafanskim stolom slušao sam kako peva i u meni je vazda rasla želja da se i sam latim mikrofona. Brane je to primetio pa me upita da li bih voleo da otpevam nešto i ja sam, naravno, s oduševljenjem prihvatio. Otpevao sam dve pesme i ne znam zašto, od kafane koja je u starom delu Borova, pa sve do kuće koja je na Savulji, ima sigurno dva kilometra, ja sam od sreće trčao. Ni dan danas ne znam zašto sam to uradio, ali očigledno je da me muzika ponela i da sam bio jako srećan – priča Zoran o svom početku.

Život je sastavljen od niza navodnih slučajnosti, ali vremenom se ispostavi da slučajnosti ne postoje. Tako je i Zoran trenirajući boks došao do svog prvog muzičkog benda.

- Svom prijatelju sa treninga Nenadu Nestoroviću sam idući sa treninga biciklima dojadio pevajući i on me jednom svrati do braće Mićanović, Mile i Dragana, i mi ih zateknemo u jednoj maloj šupici u dvorištu gde sviraju, jedan za bubnjem a drugi s harmonikom u rukama. Ajd' sad pokaži šta umeš, rekao mi je Nenad i tako smo se nas trojica sastali i počeli da vežbamo, a ja sam bio taj koji je pokrenuo posao. Nismo imali ozvučenje, a i do toga smo došli zahvaljujući našoj borovskoj legendi Branku Marinkoviću Laliću koji nas je uputio kod jednog pokojnog svirača Šuce. Iza njega je ostalo ozvučenje koje nam je njegova supruga prodala. Bilo je to 14. jula 1987. kada smo imali prvu svirku kod jednog našeg komšije koji je proslavljao stavljanje kuće pod krov. Imali smo tada 17 godina. Eto tako sam počeo – ispričao je Zoran koji je ovdašnjim ljudima poznatiji po svom nadimku Đuza.

Zoran je snimio i jedan muzički kompakt disk sa osam pesama za koje je uradio i muziku i tekstove, a nedavno je snimio i jednu pesmu za Tamburaški sastav „Dunavske zore”.

Ljubav prema muzici preneo na sinove

Miloš i Nikola Đuranović

Kako sam nije imao sklonosti ka sviranju harmonike uspeo je da ljubav prema ovom instrumentu nametne starijem sinu. Kupio mu je harmoniku, ali nije to išlo baš lako. Dete kao dete, zanima ga još milion drugih stvari, pa je bilo i malo pritiska.

- Već nakon tri održana časa počeo je da se nećka. U školi baš i nije bio najbolji, ali meni ocene nisu bile važne. Nisam mu dozvoljavao da odustane od harmonike, a kasnije je Miloš to prihvatio i za sobom povukao i brata Nikolu.

Miloš potvrđuje očeve reči i priznaje da u početku nije baš s velikim entuzijazmom učio i vežbao da svira, ali je vremenom harmoniku zavoleo i sada se od nje ne odvaja. Toj ljubavi, priznaje, malo je doprineo i prvi novac koji je njome zaradio.

- Brat i ja stalno sviramo zajedno, a i otac je sa nama. Imamo razne kombinacije, sviramo i sa drugima i sami, kako posao nametne. Prvi angažman sredio mi je, a ko drugi nego tata. Bilo je to u jednom kafiću. Kada je reč o mom muzičkom ukusu rekao bih da volim sve da slušam, ali najviše narodnu – govori Miloš.

Nikola nije umeo da navede tačan razlog zbog koga se on prihvatio harmonike. Možda zato što je video da se otac i njegov stariji brat dobro zabavljaju pa je sam sebi rekao – što bi njima bilo bolje nego njemu.

- Već u samom startu imao sam od koga da učim. Brat i ja bili smo i na takmičenjima. Osvojio sam treće mesto na Prvoj harmonici Srbije i treće na Prvoj harmonici Vojvodine dok je brat na oba ta takmičenja bio prvi – navodi Nikola uz duhovitu napomenu da je bratu popustio jer je stariji od njega pa da ga ne obruka.

Zahvaljujući društvenim mrežama brzo se proširila vest da je i Miloš snimio svoju prvu pesmu koju je komponovao njegov profesor Bane Vasić, a tekst Vlada 013, odnosno Vlada Mitrović, koji je pisao tekstove i za Harisa Džinovića, Šabana Šaulića, Sašu Matića i druge poznate pevače.

- Meni je da snimim pesmu bilo teže od bilo kog nastupa. Ne znam zašto sam imao toliku tremu, ali je definitivno drugačiji osećaj. Tek kasnije sam se malo opustio, jer su brat i otac izašli iz studija, tako da ne znam jesam li tremu imao od njih dvojice ili od samog sebe – iskren je Miloš, dok se Nikola ubacuje u razgovor.

- Za jednu strofu mu je trebalo jako puno vremena, a čim smo se mi sklonili i vratili on je to već završio.

Miloš Đuranović - scena iz muzičkog spota

Reakcije na pesmu su veoma dobre što nisu očekivali od prve pesme i imala je dobar odjek, a tome je sigurno pomogao i spot koji je za nju snimljen.

- Glavna ženska uloga u spotu pripala je mojoj supruzi, a bili su tu i naši prijatelji. Kum Vuk iako ne svira bio je na gitari, naš brat Milan koji takođe ne svira bio je na klavijaturama, a jedino je bubnjar pravi muzičar – objašnjava Miloš.

Do pesme su došli sasvim slučajno. Nikola je komponovao jednu baladu koja se Milošu svidela pa su poželeli da je snime. Razmišljali su da li je dobro da karijeru započne baladom pa se Miloš setio pesme „Bez milosti” koju je njegov profesor napisao i koja je dugo stajala u fioci.

- Otac i ja čuli smo je pre sedam ili osam godina kada je profesor Vasić snimao demo, ali je nikada nije objavio. Otišli smo kod profesora s kojim smo dogovorili da je snimimo – zaključuje Miloš.

Prvom pesmom probijen je led i oni već uveliko rade na tome da snime i drugu, a pesma po pesma jednog dana biće i neki album.

Niko od njih trojice nema drugi, odnosno stalan posao. U ovoj porodici za muziku i od muzike se živi i niko od njih ne brine za radni staž i penziju. Zaposliće, kažu, supruge, pa će one zaraditi penzije, a na njima je da se pobrinu da u kući ništa ne nedostaje dok ih prsti i glas služe.