Neumorni hroničar Srba u Hrvatskoj

Novinar najčešće piše o drugim ljudima, događajima i fenomenima dok će o njemu samom retko ko da posveti nekoliko redova u medijima. Takav je slučaj i sa Nenadom Jovanovićem iz Zagreba na čije ime je nemoguće da nije naleteo svako ko je u poslednjih 25 godina kroz medije pratio život Srba u Hrvatskoj. Bio bi veliki posao da se izvadi prava statistika, ali se sa velikom verovatnoćom može utvrditi da je iza njega nekoliko hiljada tekstova i da verovatno niko u poslednje dve decenije nije napisao više članaka o srpskoj zajednici od njega.

- Kad sam počinjao pisati u Novostima oduvek sam pokušavao da se na razne načine i sa raznih aspekata bavim srpskom zajednicom u Hrvatskoj. U istočnom delu je uvek bilo novinara i medija koji su pokrivali taj deo, a ja sam se sa tim poslom bavio u ostatku države. Namera mi je bila da svojim pisanjem napravim hroniku aktivnosti srpske zajednice i nastojao sam da na taj način pomognem u poboljšanju položaja, medijske vidljivosti i skidanja stigme koju je nepravedno nosio ceo narod. Ukazivanjem na brojne probleme tražili smo rešenja, ali i isticanjem pozitivnih primera iz nekih sredina siguran sam da smo drugima davali motiv da se i oni aktiviraju – kaže on o svom radu.

Nenad Jovanović rođen je u Zagrebu 1963. godine, a do rata je kao inženjer elektrotehnike radio u Končarovom institutu uz povremeno honorarno objavljivanje članaka u Poletu, Studentskom listu i drugim časopisima. Period od 1991. do 1998. godine proveo je u Nišu na, kako sam kaže „višegodišnjem odmoru“. Povratkom u glavni grad Hrvatske i pokretanjem Novosti za ove novine Srba u Hrvatskoj piše od drugog broja pa sve do danas. U međuvremenu je sarađivao i sa Identitetom, stalni je saradnik Prosvjetinog godišnjaka, a čitavu jednu deceniju bio je i dopisnik Tanjuga iz Zagreba kada je izveštavao o razvoju odnosa Hrvatske i Srbije početkom veka i o kulturnoj razmeni, muzici, filmu i pozorištu.

Foto: Privatna arhiva

Danas je novinar sa najdužim redakcijskim stažom u Novostima. Glavna urednica Andrea Radak kaže da je on osoba na kojeg redakcija uvek može da se osloni.

- To je jedan od onih ljudi za koje znate da će napraviti svoj posao i da će ga napraviti dobro i u roku. On nikada ne traži izgovore zašto ne bi išao na neku temu. Sve što se događa unutar zajednice on shvata kao nešto dobro i nešto što treba ispratiti. Ranije nismo imali toliki broj novinara koji su te događaje pratili, sada ih imamo nešto više, ali je Nenad u tom delu konstanta i najpouzdaniji član redakcije. Važno je reći da je on terenski novinar koji voli da bude među ljudima, razgovara sa njima i uvek se sa terena vraća sa nekim zanimljivim razgovorom što je u novinarstvu jako bitno, a što se delom izgubilo dolaskom novih vremena, međutim on je zadržao taj stari profesionalni pristup iz kojeg uvek dolaze nekakve nove vesti i činjenice – ističe Andrea Radak.

Zbog posla kojim se bavi i načina na koji se njime bavi, za Nenada Jovanovića se slobodno može reći da nije samo novinar, već i aktivista sa misijom da bude hroničar čitave zajednice i aktivnosti unutar nje koji će zapise o tome ostaviti budućim generacijama koji će se možda interesovati za teme i za to kako je izgledao položaj i život Srba u Hrvatskoj. Pored novinarstva aktivan je i u manjinskom veću grada Zagreba gde je bio većnik u svim mandatima do sada.

Foto: Privatna arhiva

- Aktivista sam, ali na novinarski način. Sva moja samonametnuta misija je da radim na poboljšanju položaja Srba u Hrvatskoj pa sam se tako aktivirao i kroz VSNM. Svojim pisanjem trudim se i da koliko-toliko animiram Srbe u Zagrebu da budu to što jesu iako je to uvek problem. Rekao bih da je Srbima u manjim sredinama puno lakše, dok u Zagrebu i dalje imamo puno mimikrije što vidimo i po slabom odazivu na izborima. Zato se na terenu uvek trudim da pričam sa ljudima, da ih umrežavam i upućujem jedne na druge – govori Nenad.

Pored sadašnjosti Nenad Jovanović voli i istoriju pa povremeno za Novosti piše i feljtone, a odušak si daje kada piše o filmovima i filmskim festivalima. Za sebe kaže da je „novinar starog kova“, ali i uvek spreman na sve novine u profesiji jer je „dovoljno brz i dovoljno uporan“. Na događajima koje organizuju sprske institucije i udruženja u Zagrebu lako ćete ga prepoznati jer uvek nosi torbu preko jednog ramena i uvek razgovara sa ljudima.