Ognjen Petković: „U svojim filmovima se uvek vraćam na Vukovar“

Intervju sa novosadskim glumcem, scenaristom i režiserom Ognjenom Petkovićem, rođenim Vukovarčaninom, osvajačem brojnih nagrada u Evropi i svetu.

Ognjen Petković

Ognjen Petković rođen je u Vukovaru 1986. godine. U rodnom gradu završio je Opštu Gimnaziju, a kasnije je na školovanje otišao u Novi Sad gde je 2004. godine upisao glumu u klasi profesora Bore Draškovića. Glumu je završio 2008, a nakon sedam godina upisao je i doktorske studije iz smera audio-vizuelne umetnosti i krajem ove godine trebao bi da doktorira.

Paralelno sa glumom 2011. godine uplovio je i u scenarističko-rediteljske vode. Pisao je scenarija i režirao filmove i pozorišne predstave. Osnovao je vlastitu produkcijsku kuću „Mansarda” sa kojom je već uradio brojne ozbiljne projekte, a u planu je i njegov prvi dugometražni igrani film.

Povod za razgovor s njim ne leži samo u činjenici što je Ognjen „naš čovek”, Vukovarčanin, nego su to i brojne nagrade koje je svojim kratkim igranim filmovima osvajao na prestižnim filmskim festivalima po Evropi i svetu. Onda je nekako i red da i sredina iz koje je potekao sazna nešto više o njemu i posveti mu, barem na ovaj skroman način, zasluženu pažnju. Razgovor je vođen krajem avgusta tokom njegove zadnje posete rodnom Vukovaru.

 Nema baš mnogo ljudi, iskreno, ja ne znam baš ni jednoga, koji su iz Vukovara otišli i postali glumci. Vukovar je u očima mnogih smatran za provincijalno mesto, ali tako misle samo oni koji imaju duh provincijalca. Vi očigledno ne razmišljate na taj način?

– Mislim da je Vukovar, bar onaj koji ja pamtim, jako daleko od provincije. Ovaj grad je sve samo ne provincija. Ovo je grad koji ima veoma bogatu istoriju, a drugo, ima veoma bogatu kulturnu istoriju što mislim da je još važnije. Odavde su neki jako značajni ljudi kao što je na primer Hugo Klajn koji je osnivač modernog dramskog obrazovanja na ovim prostorima, koji je napisao nekoliko značajnih knjiga, koji je učenik Zigmunda Frojda, koji je napisao Osnove režije i tako dalje. On je rođen ovde a pre dve godine njegova kuća je srušena. Ovde je rođeno mnoštvo značajnih ličnosti i Vukovar nikako ne može da bude provincija.

Ali glumaca ipak nema. Kako ste Vi odlučili da se bavite baš glumom? Odakle ta ljubav?

– Najiskrenije, ne znam. Ja nikako nisam hteo da se bavim poslom koji zahteva radno vreme od sedam do tri. To mi je bio jak motiv i uvek sam sebi postavljao pitanje zašto nešto ne bi bilo ostvarivo ako neko to jako želi. Osim toga, stalno sam gledao TV, gledao sam filmove i taj svet me privlačio.

Uzori?

Nisam ih imao, u stvari možda i jesam, ali mi je sve to bilo neodređeno jer čovek ne zna šta je gluma dok je ne upiše. Ne znaš ni šta je pozorište, ni šta je film, ni šta je pisanje dok u sve to ne uđeš. To niko, osim ljudi koji se time bave, ne zna.

Šta je gluma?

– Uh, pa ne znam šta da kažem. Ima svoje pozitivne i svoje negativne strane. To naprosto morate da volite. Mislim, naročito u ovom vremenu u kom živimo to užasno morate da volite da bi u tome istrajali. Naprosto zbog svega što se u kulturi dešava jer kultura uvek istrpi sve ove ekonomske promene i sve ove katastrofe koje se dešavaju. Kultura je uvek prva na udaru, a samim tim je i glumac prvi koji u tom metežu strada jer sve će se odmah platiti, i tehnika i sve, a glumac je uvek zadnji. Ali, bez obzira na sve, gluma je jedna fantastična profesija, ukoliko imate vremena i sredstava da se njome bavite. Tako nas i uče na akademiji, međutim, ako iskreno razgovaramo, u jednom trenutku gluma prestaje da bude ono što treba i postaje jedna užasno površna profesija u kojoj se sve radi stihijski. Zbog novca se danas sve radi brzo, u sekundi, i to naprosto prestaje da bude ta profesija. Znate, glumac mora da se spremi i ako neko misli da Novak Đoković posle sedam dana može samo da izađe i pobedi vara se, ne može, isto tako mora i glumac. Ne možeš mu reći – ajde, odglumi mi nešto. Mi smo trenirani i učeni da prolazimo kroz određeni proces koji se zove pripremanje uloge, koji u nekim idealnim uslovima traje dva meseca. Sad to traje mnogo manje, za film još kraće, a za TV seriju se događa skoro instant. Tekst skoro da dobijate na samom snimanju.

Kako ste se snašli u svemu tome? Da li je bilo nekog stida kada nešto pred svima treba da odglumite?

– Nije bilo nikakvog stida. Jednostavno, dobijate neka nova znanja, čitate neku novu literaturu, učite nešto novo. To su neki vama do tada potpuno nepoznati svetovi. Prvo ti ništa nije jasno kada te knjige čitaš, bukvalno ni jedna jedina rečenica. Tek kasnije, s radom, sve dobija smisao.

Koji Vam je bio prvi angažman?

– Ne mogu više da se setim. Dosta smo radili i na akademiji, radili smo predstave. Kao glumac, nakon akademije radio sam dosta u Valjevu u KPGT u Beogradu kod Ljubiše Ristića i neke privatne stvari.

Znaju li ljudi ovde da je jedan njihov sugrađanin glumac i režiser?

– Ne znam da li znaju i koliko su upoznati s onim što radim. Zaista ne znam.

Jeste li glumili u nekoj seriji ili filmu?

– Jesam, ali ja sam uglavnom radio u pozorištu. I sad sam glumio u jednoj seriji, ali te serije koje se brzo zaborave i koje radite za neki novac nisu vredne pomena zato sam se i sklonio od toga.

Šta Vas je opredelilo da počnete da se bavite režijom?

– Upravo sve to o čemu sam govorio da je gluma postala. Hoću da se bavim ovim poslom na svoj način, da sam određujem put neke svoje karijere. Jer glumac se često bira i to je jako velika razlika, kada vas biraju. Ponekad se već unapred zna ko će biti izabran, kao i u životu, i meni je to već pomalo dosadilo. Onda, kada uđete u takve projekte, to su projekti u koje ne verujete i to je možda i glavni razlog zbog čega sam se posvetio režiji.

Znači li to da ste sa glumom i definitivno raskrstili?

– Ne, nego ulazim samo u projekte koji se meni dopadaju i koje naprosto želim da radim. Ne bih ovo znao da nisam prošao sav taj put.

„Rat je iskoristiv jedino u umetnosti, ni u čemu više!”

Sa kratkim filmovima učestvujete na raznim festivalima. Kako prolaze i o čemu govore ti filmovi?

– Ti filmovi, zapravo, imaju utemeljenje u ratu i to su uglavnom priče civila u ratu. Priče vojnika iz rata me ne zanimaju. To sam negde davno čuo i potpuno se slažem s tom tezom da je ugao pripovedanja vojnika kao glavnog protagoniste uvek propagandni film. Čak i Oliver Stoun koji je i sam bio u Vijetnamskom ratu i radio filmove iz ugla vojnika, iako je on zakleti pacifista, vidi se da je on kroz svoje filmove više propagirao američku vojsku nego osuđivao rat koji su vodili. Okej, imamo pet budala, ali svako ko gleda film će se poistovetiti sa onim ko je dobar. Meni je taj ugao vojnika uvek pomalo upitan.

Zašto je baš rat tema Vaših filmova?

– Ne znam, možda zbog toga što se svi uvek vraćamo na ono u čemu smo odrasli. Kada je rat počeo ja sam imao pet godina, ali sam u tom okruženju odrastao. Dosta se toga dobro sećam. Sećam se kako smo otišli odavde, svih tih momenata. Naravno, kao detetu nešto mi je bilo jasno, a nešto ne, ali slike su te koje se pamte i njima u stvari i počinje moje sećanje. To sećanje je direktno vezano za rat. Umetnost je u stvari jedna fantastična stvar koja pomaže da se čovek reši tih negativnih emocija iz svoga života. Kao tema, rat je iskoristiv jedino u umetnosti, ni u čemu više. Filmovi koje sam o tome radio su bili način da se svih tih loših slika rešim. Te teme, za koje sam ja mislio da su duboko lične i ta pomisao da smo mi prošli nešto što niko drugi nije, pokazale su se kao univerzalne.

Ognjen Petković

U Vašim ratnim filmovima ne postoje strane u sukobu, zašto?

– Ne, zato što neću da se bavim propagandom. Ni u jednom ratu nema svetaca. Svi smo svedoci i ovakvih i onakvih situacija na svim stranama. U umetnosti mora da postoji nešto što se zove univerzalnost i taj američki pristup koji je doneo crno-belu priču je jedan potpuno, kako da kažem, taj pristup jednostavno nije ljudski, to nije normalan narativ. Ako zaista hoćete da se bavite istinom onda ne možete da se koristite crno-belim pristupom. Ta tri filma koja sam snimio osvojila su ukupno 19 nagrada. Prvi je „Ljubav”, drugi se zove „Žmurke”, a treći je „Jesenji valcer”. Taj treći je uzeo i najviše nagrada, na konkursu 2017. godine podržan je i od Filmskog centra Srbije i osvojio je 13 nagrada. Bio sam s njim u Montereju u Meksiku, u Barseloni je uzeo dve nagrade, u Rimu je nagrađen… Meni je kroz glavu stalno prolazila ta univerzalnost, kada vi mislite da ste izolovani, i onda vam stigne poziv iz Montereja, to je najveći grad na severu Meksika, i zaista nije beznačajna stvar tamo osvojiti nagradu jer je meksička kinematografija vrlo ozbiljna. Njihovi reditelji poslednjih deset godina mahom uzimaju oskare. Tako da sam se zapitao kako odjednom poziv odande, to je tako daleko, a priča je potpuno lična. Onda odjednom shvatite da je to univerzalna priča, pošto film govori o odlasku iz grada i bračnom paru koji nailazi na barikadu i na toj barikadi doživljava maltretiranje. Meksiko ima granicu sa Amerikom, tada sam shvatio da je moja priča potpuno i njihova priča. Onda Katalonija, Barselona, i tamo je film dobio dve nagrade, žirija i kritike, u momentu kada je krenula korona. Odjednom ta zatvorenost i ljudi povezuju stvari, taj osećaj da ne možeš da izađeš, da ne možeš da napustiš neko mesto. Onda u Rimu, problemi sa migrantima i tako dalje. Stalno smo u nekim kavezima. Tada shvatiš da je to što ti živiš u stvari blisko celom čovečanstvu. Zato se vraćam na Vukovar, na rat, zato što je to moje, lično, nešto što ja duboko poznajem. Za sada i ne mogu da se bavim nekim drugim pitanjima jer me sve teme vuku na detinjstvo. U ratu se najbolje otkrivaju ljudski karakteri, to je fantastična podloga za dobar scenario i film.

Sva tri filma su vezana za rat?

Da, to je trilogija ali u planu je i četvrti film koji zaokružuje te tri priče. Dva puta sam bio već na konkursu filmskog centra ali nismo podržani. Sa svim tim filmovima ušao sam u koprodukciju sa našim čovekom, da tako kažem, Majklom Vukadinovićem, čija porodica je posle Prvog svetskog rata odselila u Ameriku. On radi u Los Anđelesu i ja sam mu tokom jedne njegove posete ovde ispričao ta scenarija i on je to podržao kao producent. Ujedno on je i scenarista, sad je pisao zadnje dve sezone serije za Džim Kerija, čak je i ubacio da Džim izgovara nešto vezano za Srbiju i tako. Dobri smo prijatelji i uvek ga ugostim kada dođe.

A ovaj dugometražni film?

– Zove se „Katar”, ali, što bi moj profesor rekao, to nije geografska odrednica, nego dijagnoza. Govori o tri prijatelja u jednoj novosadskoj kafani koji maštaju o nekom boljem životu u Kataru u predvečerje parlamentarnih izbora. Lamentiraju nad svojim životom, to su ljudi koji su mahom došli iz Hrvatske ili Bosne, različitih obrazovanja, različitih pogleda na život, na budućnost, različitih generacija i to je inače po istinitom događaju. Najpre sam o tome napravio jedan dokumentarni film i režirao jednu predstavu u Srpskom narodnom pozorištu, prošle godine u septembru, i onda smo odlučili da snimimo i dugometražni igrani film.

Ko će glumiti glavnu ulogu?

– Biće to Jovo Maksić, to je glumac koga ćete sada sve više gledati. On je naš zemljak, tu je rodom iz okoline Knina i postaje jedno od većih glumačkih imena u Srbiji. Glumiće sada u seriji „Kosti” koju radi Nikola Pejaković, glumio je i u seriji „Meso”. Dakle on će igrati sigurno, a pričao sam i sa Bikovićem pa ćemo videti.

Mladi treba da rade na sebi

Pominjali ste da i u Vukovaru nešto pokušavate da radite?

– Ovde sam osnovao Udruženje za pozorište i film pa radimo polako i to gradimo, okupljamo ekipu jer bez tima ljudi nema ništa. To nisu profesije koje su individualne, to je timski rad.

Često dolazite u Vukovar?

– Sada zbog ove situacije sve ređe.

Vidite li neke promene u gradu, sem ovih kozmetičkih?

– Pa ne znam, mislim da je manje ljudi. Ne volim što to moram da kažem ali za razliku od grada koga pamtim, čini mi se da se sada pretvara u provinciju. To se u Srbiji zove varoš, čak je možda malo i ispod toga, ali tu je negde. Varošica kojoj gravitiraju okolna sela, ima centar i tu se kreću neki ljudi i to je to.

Jeste li se prijavljivali na Vukovar film festival?

– Jesam, ali nikada nisam prošao.

Zašto?

– Ne znam šta je razlog niti me to interesuje. Ja uvek to radim, tendenciozno se prijavljujem na male festivale. Sa ovim zadnjim filmom prošao sam na vrlo ozbiljnim festivalima, pobeđivali smo u Lionu, na primer. To je francuski art festival nakon koga vi možete uzeti francuskog koproducenta i ići na njihove fondove. Oni imaju najveće fondove za kinematografiju jer je to veoma ozbiljna zemlja, ali ja se namerno prijavim i u Novom sadu. Upravo kreće Novo Naselje filmski festival. Znate, nije meni ni do kakve nagrade, nego mislim da je red, pošto sam odavde iz Vukovara, da se i tu prijavim.

Na kraju, šta bi poručili mladima Vukovara?

– Da rade na sebi. Mislim da je to najvažnije, jer tamo gde nema obrazovanja tamo je mrak, a gde je mrak tu se svašta dešava. Ne mislim samo na školsko obrazovanje. Obrazovanje je u stvari rad na sebi i ako u nešto veruješ to treba da slediš. Voleo bih da ovdašnja kulturna scena postane ozbiljnija, profesionalnija i da se stvarima pristupa profesionalno, a ne površno. To je potrebno da bi se lestvica podizala, jer ako tog podizanja nema onda je pitanje šta uopšte radimo.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

 

Komentariši