Plemeniti ljudi ostvarili Nevenove skromne želje

Krajem decembra prošle godine pisali smo o Nevenu Đurici kojem su ispravan frižider i krevet bili jedine i neizrečene želja.

Vaska Radulović 06.03.2024.

Životna tragedija Nevena Đurice i njegova skromnost uprkos teškom životu, dirnula je srca plemenitih ljudi koji su mu omogućili lepši i pristojniji život. Samo dva meseca nakon naše prve posete, Nevena smo zatekli u životnom prostoru koji više nije bio ni nalik onom pređašnjem. Nije tu više bilo ni dotrajalog kreveta na kojem su se, ne tako davno, upokojili Nevenovi bolesni roditelji, ni neispravnog frižidera u kojem više nije mogao skladištiti osnovne životne namirnice, ali ni klimavog stola i para dotrajalih, decenijama starih stolica koje su odavno poslužile svrsi, niti etisona na kojem su ostali duboko utisnuti tragovi svega lošeg što je Nevena u tom malom prostoru pratilo.

Čak ni zidovi više nisu onako sivi i mračni, a kutije sa lekovima uskladištene su u povećoj plastičnoj ambalaži. Sve se tu vizuelno promenilo, samo je Neven ostao isti, tih, skroman, nenametljiv i nezahtevan, ali ovog puta sa osmehom koji je retko imao priliku da pokaže. Bio je to osmeh jedne napaćene, životom poražene ljudske jedinke koja, uprkos svim životnim tragedijama, nedaćama i bolestima, nije zaboravila šta znači zahvalnost prema ljudima koji ga, ipak, nisu zaboravili.

Kafu je i ovoga puta za sve kuvala Dragana Marković, gerontodomaćica zaposlena u kninskom Crvenom krstu, žena koja Nevena sada obilazi tri puta nedeljno, ali pre svega osoba sa izraženom empatijom prema svakom svom korisniku. Zahvaljujući njenoj brizi za Nevena i mi smo saznali šta je ovom čoveku bilo najpotrebnije. Frižider i krevet bili su njena najveća želja jer on, po prirodi skroman i povučen, nije tražio bilo kakvu pomoć. 

- Ja sam zaista presrećna zbog svega što se, u poslednja dva meseca, uradilo za Nevena. Sada je ovo sasvim drugačiji životni prostor, uslovniji i pristojniji, ali i sa drugačijom energijom koja pozitivno utiče na njega. Nisam ja njemu ništa govorila, ni da smo mi pričale, ni da su se javili ljudi da mu pomognu, pa je ostao zatečen kad je video šta se dešava. Ni sada njemu nije jasno ko su svi ti ljudi koji su mu pomogli, ni zašto baš njemu, ali se stalno zahvaljuje, zapitkuje, pita kako da se oduži. Takav je on – sa osmehom kaže Dragana, ističući kako ni sama ne pronalazi reči da se zahvali ljudima koji nisu ostali imuni na priču o Nevenu.

A ti ljudi sa izraženom empatijom prema čoveku u nevolji, jednako kao ni on njih, uglavnom ne poznaju Nevena. Neki od njih, nedugo nakon objave našeg teksta, javili su se u našu redakciju sa željom da pomognu koliko god je to u njihovoj moći. Ogromnu zahvalnost, iz tog razloga, dužni smo ukazati gospodinu N.R. iz Zagreba, koji je finansirao krevet i frižider za Nevena, ni na trenutke ne sumnjajući u verodostojnost situacije koju smo izneli kroz naš medij. Crnogorska porodica iz Berlina, koja je već nekoliko puta do sada pomagala u humanitarnim akcijama pružanja pomoći socijalno ugroženim porodicama u ovom delu Dalmacije, donirala je kompletna sredstva neophodna za nabavku nameštaja kojim je uređen Nevenov dom. Tim novcem kupljeni su novi stol, stolice, etison, elemenati za kuhinju i kupatilo, ali i ostale propratne potrepštine i određene životne namirnice.

Zahvalnost vrednija od nagrade

Porodica iz sela Orlić za Božić je Nevenu poslala paket namirnica kako bi mu, bar na trenutak, ulepšali praznike. Ali tu su i Nevenovi prijatelji iz Strmice i daleki rođaci koji su se takođe organizovali da mu oplemene životni prostor. I sve to ne bi opet bilo lako izvodljivo da Dragana i Nevenov prijatelj Saša, koji su bili inicijatori čitave ove priče, nisu bili sve vreme tu da daju svoj doprinos čitavoj ovoj akciji.

Nisu štedeli ni sebe ni svoje dragoceno vreme želeći, za uzvrat, samo Nevenov osmeh i tračak radosti za koju je godinama bio uskraćen. Oni su i krečili, i ribali, i nameštaj sastavljali, dovozili, radujući se svakom trenutku u kojem je Nevenov dom poprimao drugačiji izgled. I svi ovi ljudi, ne tražeći da ih bilo ko pomene, jedino su to i želeli, da pomognu čoveku koji nikoga od najuže porodice i nema da bi mu mogao pomoći.  

- Ja ne znam šta da kažem. Ne znam ko su svi ti ljudi, ali im od srca hvala za sve što su napravili. Nisam ni pomisliti mogao da mene sve ovo može dopasti. Nisam ja ništa tražio nikome, svako ima svojih muka. Niko nije ni dužan, a eto ljudi se javljali, pitali šta treba. Svaka im čast. Sve najbolje im želim. Ne znam kako da im se drugači zahvalim ni kako da im se odužim. Ovo je sad druga kuća, skroz druga kuća – u nekoliko navrata naglašava Neven.

A ta zahvalnost koju istinski oseća i iskazuje prema svim pomenutim i nepomenutim ljudima, veća je i vrednija od svake druge nagrade.

Čoveku kojeg životna sudbina nije štedela, koji je tragičnim slučajem u ranoj mladosti ostao bez brata, koji je u izbegličkim bespućima brinuo o roditeljima, slepom ocu i bolesnoj majci, čoveku koji je iste te roditelje negovao u bolesničkim posteljama do smrti, koji se psihički teško nosio sa životnim lomovima pa je i sam teško oboleo, za noć postao radno nesposoban, teško je vratiti izgubljenu radost.

Neven Đurica i Dragana Marković

Sve to teško je zaseniti novim nameštajem i uređenijim prostorom za život. Ipak, ono što krasi ovog čoveka, neretko uplašenog i stidljivog poput deteta, istinska je radost koju nije izgubio prema ljudima, zahvalnost koju, u ovo vreme, retki umeju pokazati i kada se radi o mnogo krupnijim i humanijim delima.

Nažalost, ono što i pored svih nastojanja nismo uspeli ostvariti, jeste to da se Nevenu obezbedi dnevno kuvani obrok iz kninskog Karitasa, kao socijalno ugroženoj, bolesnoj osobi koja je redovan korisnik u programu brige o ostarijim i teško bolesnim osobama. Neven nije jedina osoba u Strmici koja bi trebalo da ima takvu mogućnost, upravo iz razloga što se radi o ranjivoj kategoriji ljudi koja se uvek posebno navodi kroz brojne programe, sve do njihovog sprovođenja na terenu. Da li je problem kilometar i po puta od glavne saobraćajnice do njihovih kuća, ili se takvim ljudima „ne isplati“ odvoziti hranu, nismo nadležni ni da analiziramo.

Ono što svakako ne možemo da ne pomenemo, jeste gest Dragane Marković, gerontodomaćice koja obilazi Nevena i još nekoliko starijih i bolesnih osoba, žene koja sve to ne radi samo zato što joj je u opisu posla, već sa tolikom empatijom i posvećenošću kakva se retko sreće.

- Ako im se omoguće ti topli obroci, evo ja ću dolaziti u Knin da ih preuzmem i odvezem tim ljudima kući, pa makar ta dva ili tri puta nedeljno koliko ih redovno posećujem – rekla nam je ona kada smo krenuli iz Đurića.

Gest koji je, baš poput svih ovih koje su plemeniti ljudi zajedno učinili za Nevena, u najmanju ruku vredan svake hvale i pomena. Oni su svoje učinili, ne zbog javnog pominjanja za učinjena dobročinstva, nagrada ili priznanja, već iz milostinje koja je veća i od humanosti.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.