Pusta slavonska sela odbijaju da nestanu

U Budimcima, Bijeloj Lozi i Branimirovcu u srcu Slavonije još uvek živi srpski narod.

Dušan Velimirović 23.02.2024.
Budimci

Srpski narod je kroz istoriju imao značajan udeo u demografiji Hrvatske. Sada je taj broj mnogo manji, ali i dalje postoje mesta u kojima on čini većinu. Postoje i mesta sa značajnim udelom srpskog stanovništva, ali i ona koja se gotovo nikad ne pojavljuju u medijima, kako onim na državnom nivou, tako i lokalnim. Ovo je priča upravo o takvim selima koja ponosno opstaju u slavonskoj ravnici.

U našoj vožnji kroz sela koja se nalaze između Osijeka i Našica, prvo smo došli do Budimaca, naselja koje se nalazi u opštini Podgorač. Do poslednjeg rata, većinsko stanovništvo ovog mesta sa 83,5 odsto činili su Srbi koji su sada u manjini. Ipak, i dalje su opstali i u ovom ravničarskom delu Slavonije neguju svoju kulturu i običaje. Stanovništvo je uglavnom starijeg životnog doba, a mlađi su otišli u potrazi za boljim životom.

Dovoljno o sadašnjem stanju govori to da osnovnu školu do prva četiri razreda pohađa svega troje dece srpske nacionalnosti. Ljudi uglavnom žive od poljoprivrede, ali i rade u lokalnim firmama. Srbi u opštini Podgorač imaju i zamenika načelnika, kako je zagarantovano Ustavom.

- Zajednički život je dosta dobar, ne zastupam samo Srbe, nego imam odličnu saradnju i sa pripadnicima ostalih naroda, isto kao i načelnik pa sve dobro funkcioniše. Seoski hram stalno zahteva određena ulaganja, a opština izdvaja podjednako za sve. Takođe, odlično funkcioniše i saradnja između načelnika i našeg sveštenika. Svake godine opština izdvaja sredstva za decu, vrtiće i manifestacije pa su naša deca dobila poklone za Svetog Savu, a hrvatska za Svetog Nikolu. Od opštinskih projekata treba izdvojiti program „Zaželi“ i javne radove. Tu se uvek gleda da se podjednako zaposle pripadnici svih nacionalnosti, tako da nismo zakinuti, sve je transparentno - navodi zamenica načelnika opštine Podgorač iz redova srpskog naroda Ljiljana Grbić.

Hram Vaznesenja Gospodnjeg Budimci

Hram Vaznesenja Gospodnjeg u Budimcima

U ovakvim mestima gde živi uglavnom staračko stanovništvo, teško da postoji društveni život. Mladi su se jesenas organizovali i pripremili Sajam mogućnosti za mlade i projekciju filma. Ljudi se uglavnom druže ispred jedne od dve trgovine koje imaju u selu, nekada je ovde bio i kafić, ali je zatvoren jer, kako kažu meštani, verovatno nije bilo prometa. Starije srpsko stanovništvo sastaje se u parohijskom domu i uglavnom upoređuju kako je život u selu izgledao nekad, a kako izgleda sada.

- Posle rata smo kroz razne sastanke počeli sa organizacijom društvenog života. Nismo imali ni stalnog sveštenika, nego nas je opsluživao pokojni Jovan Klajić. Nakon toga je došao Nemanja Klajić i počelo se intenzivnije raditi. Kako smo sad ostarili, tako su i aktivnosti stale, ljudi više nemaju ni volje ni snage. Seoska slava je Spasovdan, obeležavamo ga samo u crkvi, nekada je bio vašar, ali sada ništa. Odnos sa hrvatskim stanovništvom je relativno dobar, nema konflikata - započinje priču o selu Radovan Beara koji je nekada bio i predsednik lokalnog veća srpske nacionalne manjine.

Nakon rata bila je razmena hrvatskog i srpskog stanovništva

Sada ima svega pedesetak srpskih kuća, a nekad ih je bilo 400. Stariji su umrli, a ostatak se raselio u sela oko Šida, uglavnom u Kukujevce. Nakon ratnih dejstava došlo je do razmene stanovništva, Srbi su otišli u hrvatska mesta po Vojvodini, dok su Hrvati došli u Budimce i okolinu, menjali su kuću za kuću. Većinom su išli oni čija su deca otišla pre njih i oni nešto imućniji.

- Među prvima sam otišao da menjam kuću, ali nisam hteo jer sam video kakvu bih kuću tamo dobio, jednostavno rečeno - ruševinu. Sada imamo slabu povezanost sa ljudima koji su se odselili, oni ovde uglavnom dolaze na sahrane, a i od njih su mnogi pomrli - priča naš sagovornik o periodu nakon rata.

Radovan Beara Budimci

Radovan Beara

Radovan prilično dobro poznaje i istoriju sela pa je objasnio i da ime dolazi od grada Budima (jedan od dva grada od kojih je nastala Budimpešta) jer su prvi srpski stanovnici sela došli iz Mađarske. Selo je opustelo nakon izgona Turaka da bi se početkom 18. veka naselilo tridesetak srpskih porodica uglavnom iz Bosne i Baranje. Hram Vaznesenja Gospodnjeg podignut je u 18. veku, a mitropolit Pavle Nenadović osveštao ga je 1766. godine. Nakon Prvog svetskog rata doseljeno je 130 porodica solunskih dobrovoljaca i tada je selo živnulo.

- Gradnja društvenog doma započeta je 1920. godine, a završena je tek posle Drugog svetskog rata. Tu je nekad bila škola, kada sam krenuo u prvi razred bilo nas je 41. Kasnije je dece bilo sve manje i manje, a trenutno školu pohađa samo desetoro učenika. Đaci viših razreda idu u obližnje Poganovce. Dom se stalno obnavlja, ali u njemu se sada nalaze samo trgovina i pošta. Postoji i fudbalski klub koji se do rata zvao Obilić, a sada se zove Dinamo. Nekada su ovde dolazili i Zvezda i Partizan, a sada se fudbaleri takmiče u trećoj županijskoj ligi - kaže Radovan.

Velika sreća za Budimce je to što devedesetih godina prošlog veka nije bilo ratnih konflikata u selu, a razmena stanovnika je prošla prilično mirno.

Nedaleko od Budimaca nalazi se i manje selo Bijela Loza. Ovde nas je najviše privukao malen, ali veoma simpatičan hram Rođenja presvete Bogorodice iz 2014. godine. Dok smo razgledali njegovu spoljašnost, naišli smo ni manje ni više, nego na opštinskog načelnika koji nam je rado izašao u susret.

Goran Đanić Bijela Loza

Načelnik opštine Podgorač Goran Đanić ispred hrama Rođenja presvete Bogorodice u Bijeloj Lozi

- Načelnik sam opštine Podgorač skoro 19 godina. Bijela Loza od pre 19 godina se mnogo razlikuje nego danas, napravljene su velike investicije. Konkretno, nekad je ovde bilo blato do kolena, a sad postoje novi put i staza. Imamo i mesni dom koji smo renovirali i sređujemo ga godinama kako bismo ga doveli u fazu koja je bezbedna za društvena dešavanja. Danas se tu uglavnom odvijaju proslave. Izgradili smo i mrtvačnicu, autobusnu stanicu, rekonstruisali javnu rasvetu, renovirali trotoare u većem delu sela, a preko opštine i Lokalne akcijske grupe zapošljavamo ljude u različitim socijalnim programima. Sigurno je da su stanovnici Bijele Loze ravnopravni, zna se ko je ko, ali drago mi je što imamo funkcionalan suživot gde nema nacionalnih tenzija. Imamo versku zajednicu Srpske pravoslavne crkve. Sveštenik Nemanja Klajić je pokrenuo izgradnju ovog hrama, a u fazi obnove su hramovi u Budimcima i Poganovcima. Sve funkcioniše, a tako treba da bude i u čitavoj Slavoniji i Hrvatskoj - opisuje stanje u opštini Podgorač, s posebnim naglaskom na Bijelu Lozu načelnik Goran Đanić.

Branimirovac - malo selo sa puno manifestacija

Iz Bijele Loze odlazimo u obližnji Branimirovac, selo koje se pre rata zvalo Babjak, kako ga i danas naziva lokalno stanovništvo. Svoj vrhunac, mesto je doživelo 1953. godine kada je prema popisu stanovništva brojalo 612 ljudi, dok onaj najnoviji iz 2021. godine pokazuje da Branimirovac ima još samo 85 stanovnika. Za razliku od Budimaca i Bijele Loze, ovo selo pripada opštini Koška. Situacija je dosta drugačija jer ovde Srbi nemaju zamenika načelnika pa je samim tim otežana i komunikacija sa opštinskim rukovodstvom.

- Moglo bi biti i bolje, finansijski zavisimo od opštine, do sad smo za naše aktivnosti dobijali 1.350 evra, a ove godine smo dobili 2.500 evra jer su videli da smo dosta aktivni. Svojim vlastitim sredstvima smo uveli klime u društveni dom, okrečili, ofarbali, sređivali, menjali vrata, prozore i toalete pa smo zato ove godine dobili i veća budžetska sredstva - govori nam o odnosu sa opštinom Koška predsednik lokalnog VSNM-a Nedeljko Radaković.

Branimirovac

Branimirovac

Iako veoma malo i mirno selo, Branimirovac ima dosta aktivnosti koje okupljaju i meštane okolnih naselja.

- Početkom godine organizujemo paljenje badnjaka, tada kuvamo fiš-paprikaš i delimo ribu za sve vernike. Nakon toga imamo vaskršnje aktivnosti, okupimo se za Veliki petak i podelimo ribu. Takođe, imamo i takmičenje u kuvanju pasulja, fiš-paprikaša i čobanca. Proslavljamo i kirbaj i slavu manjinskog veća. Veće srpske nacionalne manjine smo i osnovali u saradnji sa crkvom, tako da kroz sve naše aktivnosti promovišemo i našu crkvu i veru. Svaka aktivnost je vezana za neki od većih svetaca. Fišijada je na Đurđevdan, čobanijada na Petrovdan, a slava bogomolje za Preobraženje. Na poslednjoj čobanijadi okupilo se 28 kotlića pa znam načelniku reći da ovde sa 40 stanovnika skupimo 28 kotlića, sa 150 takmičara, a voleo bih da vidim kad bi u Koški na 1.500 stanovnika došao sličan broj učesnika. Uz jelo i takmičenje, bude i muzika pa ljudi žive za tih pet-šest dana u kojima organizujemo ovakve manifestacije, već me sad pitaju i iz susednih sela kad ćemo ponovo nešto da organizujemo - nabraja Radaković neke od manifestacija koje organizuje VSNM opštine Koška.

Centralno mesto u selu je Društveni dom u sklopu kojeg se nalazi i bogomolja posvećena Preobraženju Gospodnjem.

- Mi smo jedino selo u opštini koje ima pravoslavnu bogomolju koju smo napravili sami. Naši preci su nam ostavili društvene domove koje danas koristimo. Svi putevi u opštini su asfaltirani, osim u srpskim selima, put od Babjaka do Ličana (sada Andrijevac) se asfaltira dugi niz godina, međutim i danas je tu kaldrma. Pisao sam na stotine zahteva i molbi da se asfaltira jedna ulica u našem selu, potrebno je dva do tri metra širine, pre nekih 17 godina je načelnik sam obećao da će to biti završeno, međutim od toga nije bilo ništa. Neki dan sam bio u Zagrebu na potpisivanju ugovora za kapitalna ulaganja Srpskog narodnog veća i dobićemo novac za obnovu puteva i infrastruktura. Pozvao sam izvođača radova koji se bavi asfaltiranjem da nam da ponudu kako bih to mogao odneti u SNV. I ako bude za pet godina završeno, biće bolje nego da nemamo ništa jer mislim da nam to opština neće skoro napraviti - nezadovoljan je Nedeljko Radaković.

Nedeljko Radaković Branimirovac

Nedeljko Radaković ispred društvenog doma u sklopu kojeg se nalazi i bogomolja posvećana Preobraženju Gospodnjem

Kako kaže naš sagovornik, za mlade ovde potencijala nema. Deca idu u osnovnu školu u Košku, a u srednju uglavnom u Našice i u Osijek.

- Autobus ide tri puta dnevno. Imamo sreću da žena i ja imamo auto, jedan od sinova ima kuću u Belišću pa odemo i tamo sa najmlađim sinom koji je osnovnoškolac pa mu onda tamo bude bolje. Ovde nemaju baš ništa. Naporno je i borimo se i za njih. Baš sam nedavno bio u Osijeku kako bih našao televizor i sto za stoni tenis kako bi nekako zbrinuli decu da nisu samo na telefonu i po kafićima. Videćemo još koliko ćemo uspeti u svemu tome.

Uskoro stogodišnjica sela

Naš sagovornik je treća generacija doseljenika u nekadašnji Babjak. Kao i Budimci i Bijela Loza, Branimirovac je takođe selo solunskih dobrovoljaca.

- Ovde smo rođeni otac i ja, a deda je jedan od osnivača sela. Zajedno sa svojom braćom došao je iz Bosne i Like. Sledeće godine planiramo da proslavimo stogodišnjicu osnivanja sela. Tačne podatke o osnivanju nemamo, ali sam se malo raspitivao među stanovnicima koji sada imaju preko 90 godina i koji su poznavali moga dedu. On je bio tada nešto poput seoskog kneza, ne znam tačnu funkciju. Otac koji je 1931. godište rođen je ovde, a jedan od stričeva je rođen u Lici 1923. godine, tako da je, prema nekim mojim saznanjima, dolazak solunskih dobrovoljaca započeo 1924. godine.

Nedeljko Radaković Branimirovac

Nedeljko kao nekad iza šanka u prostoru koji je nekad bio njegov kafić, a sada pripada društvenom domu

Kao i u ostalim mestima sa većinom staračkim stanovništvom i ovde sa setom pričaju o prošlim vremenima.

- Ranije je bilo mnogo više stanovnika. Do pre rata sam imao i kafić u centru sela, sećam se da sam organizovao turnir u beli pa je jedne godine bilo 88 kartaša, odnosno oko 200 prisutnih. Išli smo na turnire u fudbalu i odbojci, bili smo među najjačim ekipama u našičkom regionu. U jednom danu su po 24 muškarca išla u vojsku, a dodavši na to još toliko žena, znači da je bilo pedesetak mladih u vojničkim godinama, dok danas jedva da ima toliko stanovnika ukupno. Ima i danas nešto mladih, ali veoma malo, moj najmlađi sin ima 14 godina, i on je jedna od desetak osoba mlađih od 25. Takvo stanje je u ostalim mestima opštine Koška gde ima srpskog stanovništva. Devastirano, srušeno, ljudi su se razišli. Nekadašnje selo Ličani, sada Andrijevac, su bili kao i Branimirovac, odrastao sam sa tim ljudima, sad ima možda i manje od 10 stanovnika. Vučkovac, sada Normanci bilo je veliko selo sa pretežno srpskim stanovništvom, sada ima možda 20 stanovnika - upoređuje Radaković stanje nekada i sada.

Iako je u penziji, Nedeljko se i dalje bavi poljoprivredom. Na svojoj farmi tovi svinje i bavi se otkupom i trgovinom.

- Mogu da živim od poljoprivrede jer sam se organizovao na vreme. Jedan sin je završio poljoprivrednu školu, a njegova žena veterinu, međutim otišli su u Kanadu jer im se tamo više isplati živeti nego ovde. Imam 14 jutara zemlje koju obrađujem za svoje potrebe i farmu svinja od pedesetak uhranjenih bravaca. Do pre nekoliko godina sam imao 55 krmača, a sad sam smanjio na četiri do pet. Prodajem meso i prerađevine. Imam i šurilicu bez koje ne bih mogao ništa zaklati jer ne bih mogao skupiti ekipu za svinjokolju.

Stanovnika je malo, ljudi su sve stariji, mladi odlaze, više je praznih kuća, nego nastanjenih, ali zajedništvo, sloga i nada u bolje sutra drže ova sela na okupu i ne daju da nestanu.