Tepljuh: „Samo da je mladih više, sve drugo bi bilo lakše“

U kući Nade i Milorada Ćosića razgovarali smo o njihovom povratku u rodni Tepljuh, selo između Knina i Drniša.

Tepljuh

Milorad i Nada Ćosić, nedugo nakon izbeglištva vratili su se u svoje rodno selo Tepljuh, smešteno između Knina i Drniša. Iako je danas i tamo ljudi neuporedivo manje nego pre rata, oni aktivno provode svoje penzionerske dane, smatrajući da čovek nikada ne sme odustati od onoga što zaista voli, a to je svoj kraj.

O Tepljuhu se danas, baš kao i o većini dalmatinskih sela, priča sa setom i knedlom u grlu. Život nekada i sada teško je ili nemoguće porediti, a to najbolje znaju oni koji su u njemu rođeni, koji su ga sticajem okolnosti morali napustiti, ali mu se opet vratili, baš poput Milorada i Nade Ćosić. Nekadašnje selo rudara, nakon nešto više od dve decenije, svelo se na selo starijih povratnika, uglavnom penzionera.

– Selo Tepljuh ima stotinak kuća u kojima je, nekada, živelo četiri stotine stanovnika. Danas, u istom broju kuća, živi tek sedamdesetak i to uglavnom starijih ljudi. Sudbina prošlih vremena i dešavanja na ovim prostorima raselila je ljude svuda po belom svetu, tako da ih danas najmanje ima ovde gde su rođeni. Ja ovo selo pamtim iz onog njegovog lepšeg vremena kad je bilo ljudi, mladosti, dece, smeha i zadovoljstva na svakom koraku. Tada smo imali dve trgovine u selu, kino salu, radilo se u Drnišu ili Kninu, ženilo i udavalo, dok svega toga sada više nema. Pored Tepljuha nalazi se selo Siverić gde je, u ono vreme, bio aktivan rudnik mrkog uglja „Siverić“, tako  da su naši ljudi pretežno bili rudari. Iako se stanovništvo i ovde bavilo stočarstvom i zemljoradnjom, malo bolji standard, u odnosu na druga sela, imali smo upravo zbog velikog broja rudara, i živelo se relativno dobro. Nažalost, sada nas gotovo i nema, ljudi je malo a prosek godina sadašnjih stanovnika je od sedamdeset do čak osamdeset godina. Sudbinu tog nestajanja dele oba naroda, kako Srbi u našem, tako i Hrvati u susednim selima. No, činjenica je da će nas ipak pre nestati ovde – priča Milorad Ćosić, povratnik u Tepljuh.

Milorad-Ćosić Tepljuh
Milorad Ćosić

Ratne prilike, ili neprilike, raselile su nekadašnje stanovnike Tepljuha na sve strane. Milorad je, poput većine njegovih zemljaka, otišao put Srbije da bi, tri godine nakon toga, prvi put ponovo došao u svoj Tepljuh, iako ga iz misli nije izostavljao ni jednog dana provedenog u izbeglištvu.

– Deleći sudbinu svog naroda, i mi smo u koloni završili u Srbiji. Povlastica koju smo imali, u odnosu na mnoge druge, jeste što je meni tamo živeo brat pa smo bili kod njega smešteni. Bilo nas je trinaest tada pod istim krovom. Prvi dani bili su najteži, mislili smo da se nikada više nećemo vratiti, da je sve što je iza nas ostalo izgubljeno u nepovrat. Nostalgija nas je stalno držala. Nije bilo dana da se nije pričalo o kući, imanju, situacijama koje su nas zadesile pa i preispitivanja šta se sa svim tim dešava, šta dalje. Baš zbog te mogućnosti da ostanemo kod mog brata, nismo razmišljali o odlasku u Ameriku, Kanadu, negde odakle se više ne bismo ni vratili. Ta blizina, nakon nekog vremena, produbila je tu potrebu za dolaskom u Tepljuh. Ljudi su počeli odlaziti, dolaziti, rešavati papire, podnositi zahteve za povrat imovine i obnovu kuća i bili su to neki prvi pravi signali da je vreme za dolazak. Majka nam je tada rekla: – Deco, nemojte me ovde pokopati, sahranite me tamo gde su svi naši. Razmišljanja više nije bilo, otišao sam u Vukovar, izvadio papire i prvi put sa majkom došao ovde 1998.godine – priseća se Milorad.

Tri godine od rata u rodnoj kući proslavili slavu

U godinama nakon povratka, obnavljajući porušeni dom, valjalo je naći način kako život učiniti bar malo boljim i kvalitetnijim, kako za sebe tako i zajednicu kojoj pripadaju. Milorad je postao član Veća srpske nacionalne manjine u Drnišu, dok se Nada priključila Udruženju žena „Petropoljke“.

– Došli smo u pusto selo, nigde nikoga, čak ni ptice se nisu čule. Privremeno smo bili kod prijatelja dok nismo očistili i obnovili kuću. U međuvremenu sam otišao u penziju i tako, sve je išlo nekim svojim tokom. Supruga i ja smo se vratili, deca ostala u Srbiji. Posle tri godine od rata, prvi put smo u svojoj kući slavili krsnu slavu, Svetog Petra, i prvi put je tada došao sveštenik ovde, iz Šibenika. Nije bilo puno izbora šta dalje, a nismo baš navikli sedeti kući i ne raditi ništa. Ja sam se angažovao oko Veća srpske nacionalne manjine u Drnišu, s namerom da nam društveni život u zajednici bar malo pokušamo pomeriti sa mrtve tačke. Kako mladih ljudi ima jako malo, namera nam je bila da, za početak, obnovimo tu neku našu tradiciju i običaje koji su počeli da se gube. Svake godine okupljamo se oko hrama o velikim praznicima, za ovo malo dece kupujemo paketiće za Svetog Savu i Svetog Nikolu, obnovili smo i sredili prostorije u sklopu nekadašnje Osnovne škole, uredili igralište za decu ali i sve to uz pomoć lokalne zajednice koja nam izađe u susret kada treba. Mi bi, naravno, hteli još više od toga, ali to je u ovom trenutku teško izvodljivo uzevši u obzir i brojnost stanovništva ali i finansije koju su večiti problem. Moram naglasiti i to da imamo dobrog sveštenika, koji je sa suprugom i svoje troje dece došao da živi ovde i koji se zaista trudi da u svemu da svoj doprinos. Okuplja nas, sabira, odaziva se na svaki naš predlog da se nešto pokrene, napravi.  Zatim, imamo tu i udruženje žena „Mokropoljke“  koje, opet u skladu sa svojim mogućnostima, daju svoj doprinos makar u nekom društvenom životu zajednice. Prvih godina nakon rata, položaj naše zajednice je bio zaista težak iz mnogo razloga. Sada mogu reći da je ipak drugačije, ali fali radnih mesta, fali posla a to je najveći uzrok zašto se ljudi, naročito mladi ne vraćaju. Leti bude nešto života, omladina dolazi, idu na more, zadrže se malo i onda opet sve ostaje sablasno tiho i pusto – tvrdi Milorad.

„Ne možemo mnogo ali se borimo“

Potvrđujući sve ono što njen suprug kaže, Nada ističe da joj odvojenost od dece jedino teško pada, sve ostalo je u Tepljuhu lepše i bolje nego na bilo kojem drugom mestu.

– Kod nas ovde je lepše nego u bilo kojem mestu gde smo bili tokom izbeglištva. Nama osim dece koja su u Srbiji, ništa ne fali i ne nedostaje, jer je samo ovde srce na mestu. Imamo vremena za sve. Pre šest-sedam godina ovde je osnovano udruženje žena „Petropoljke“, gde su žene našle način kako da, pored svih obaveza u kući i u selu, što kvalitetnije provode svoje vreme, druže se. Kroz to udruženje prošle smo različite kreativne radionice, pronašle u sebi neke talente za koje nismo ni znali da ih imamo, pravimo različite predmete, domaće proizvode i sve to izlažemo na nekim sajmovima. To je način da obogatimo naš, ovde, ograničen društveni život ali i ponešto novo saznamo, naučimo. Kući se bavimo poljoprivredom, imamo i kozice, pa uglavnom proizvodiimo sve što nam treba za domaćinstvo. Sve se to može, samo kažem da je ljudi više, da je mladosti više – iskreno će Nada.

Milorad-i-Nada-Ćosić Tepljuh Drniš
Milorad i Nada Ćosić

Ostaviti neki trag iza sebe, i sve od sebe dati da se sačuva bar postojeće u vremenu ovom, dužnost je i obaveza svakog povratnika, smatra Ćosić.

– Mi ne možemo uraditi ko zna šta, naše su mogućnosti ograničene i zbog toga što nas nema ali ne smemo ni sedeti skrštenih ruku. Bar dok nas još ima da obnovimo te naše običaje, da ih pokažemo i prenesemo našoj deci, da sačuvamo i obnovimo crkve, zaštitimo groblja od zaborava, i tako neke stvari koje još možemo, a posle kako bude. Nisam optimističan, zbog sadašnje situacije i iz ove perspektive, da će Tepljuh opet biti kao nekad, ali ni mi ne znamo šta će biti sutra. Mislili smo i mi da se nikada vratiti nećemo, pa nas evo opet u svojoj kući – završava Milorad.

Ipak, sve dok mladih ne bude više, dok se deca ne budu ponovo rađala, a crkvena zvona oglašavala radost povodom nekih budućih bračnih zajednica i veselja, život u Tepljuhu tinjaće kao i u ove prve proletnje dane, a pravu sliku sela pokazivaće gotovo puste ulice i polja kojima tek po koji povratnik čuva svoje blago.

Komentariši